Predah koji je u sudskom procesu Slobodanu Miloševiću nastupio zbog bolesti optuženog (zvanično je u pitanju grip iako članovi komiteta za odbranu bivšeg predsednika SRJ sumnjaju da se radi o nekom "specijalno selektiranom i usmernom virusu" kojim se u zatvoru u Ševeningenu iscrpljuje njihov vođa) naišao je upravo u zgodnom trenutku za podvlačenje crte ispod prvih nekoliko nedelja ovog suđenja. Osim "insajdera" na koje će se, izgleda, još popričekati, u haškoj sudnici u kojoj na optuženičkoj klupi sedi Slobodan Milošević, viđeno je do sada gotovo sve ono što se i moglo očekivati na jednom ovakvom suđenju: svedoci koji su govorili o stradanju svojih članova porodice, zaštićeni svedoci koji nisu želeli da javno pričaju o paklu kroz koji su prošli, sumnjivi svedoci koje je pretrenirala i preparirala OVK sa zadatkom da "pojačaju istinu", zatim prvi eksperti za pojedine oblasti koje dotiče optužnica, i na kraju, i prvi "NATO svedok": britanski političar lord Pedi Ešdaun.

Od 20 dosad ispitanih svedoka (Milošević je očito većinu njih smatrao sebi nedoraslim sparing partnerima, što nikako ne znači da ih je na taj način gledalo i sudsko veće), čini se da je tužilaštvo u prvoj fazi suđenja bar trojicu izdvojilo kao svedoke od izuzetnog značaja – Halita Baranija iz Kosovske Mitrovice, Saliha Kadrijua iz Vučitrna i lorda Pedija Ešdauna. Svu trojicu ispitivao je prvi čovek tužilaštva u ovom procesu Britanac Džefri Najs, što je unapred snažno sugerisalo utisak da je reč o ljudima koji nisu "obični" svedoci. Barani se nije baš proslavio, a da su pažljivije "surfovali" po internetu, Najsovi saradnici mogli su da primete kako je još 1999. godine nedavno ubijeni američki novinar Danijel Perl (ubili su ga pripadnici Al Kaide), izveštavajući s Kosova, opisao Baranija kao čoveka sklonog izmišljanju neverovatnih priča.

Nekoliko dana kasnije, svedok Kadriju delovao je neuporedivo uverljivije kada je govorio o žrtvama policijskog terora, nudio pri tom razne dokumente i povremeno remetio Miloševićevu hladnokrvnost. To što je svedok priznao da je od 1981. bio član ilegalne organizacije koja se zalagala za "ujedinjenje svih teritorija na kojima žive Albanci", sudiji Meju možda i ne bi moralo da previše zasmeta, ali je toliko ponelo samog Miloševića da je svedoka u jednom trenutku nazvao "optuženi". Kredibilitet ovog svedoka pre bi naknadno mogla da ospori Albanka čijeg su muža ubili izgleda pripadnici OVK. U sudnici je Kadriju rekao da to nije istina i da "ubijenog" redovno viđa u gradu, što je suprugu ubijenog navelo da se oglasi i najavi protest zbog lažnog svedočenja.

Surfovanje Miloševićevih saradnika po internetu omogućilo je optuženom da prilično spreman dočeka svog drugog političkog protivnika u sudnici (ako se uzme da je Bakali bio prvi) lorda Ešdauna. Ovaj britanski političar bio je svojevremeno žestok zagovornik bombardovanja Jugoslavije, u januaru 1999. tvrdio je da su "Srbi umanjili, ako ne i izgubili moralni autoritet da upravljaju Kosmetom na bazi svojih pet odsto od ukupnog broja stanovnika", zahtevao je slanje kopnenih NATO trupa, a ostala je zabeležena i njegova ranija ocena kako Balkan ne može bez velikih sila (Ešdaun je inače nedavno imenovan za visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH). Lord Ešdaun je u sudnici prilično smireno priznao sve ove izjave koje su ga mogle donekle osporiti kao "pristrasnog svedoka". Čitavu svoju priču sveo je zatim na samo nekoliko elemenata: na primetnu Miloševićevu radost, prvi je na ovom suđenju priznao da je OVK teroristička organizacija, ali je istovremeno ustanovio da su "srpske snage" prekomerno i neselektivno upotrebljavale silu (čak i tešku artiljeriju), u šta se i sam uverio za vreme boravka na Kosovu u jednoj od privatnih misija. Prilikom jedne od njih, u jesen 1999. Ešdaun je stigao i do samog Miloševića kome je predao pismo britanskog premijera Tonija Blera i lično ga upozorio da sledi NATO bombardovanje za SRJ i put u Hag za njega lično ukoliko srpske snage odmah ne obustave prekomernu upotrebu sile. Na logično pitanje sudije Patrika Robinsona – kako to da političar koji ide u privatne misije nosi Miloševiću pismo britanskog premijera – Ešdaun je odgovorio tvrdnjom da je Bler bio upoznat s ovim putovanjem.

Celokupno svedočenje lorda Ešdauna odnosilo se, inače, na period koji nije obuhvaćen kosovskom optužnicom (optužnica "počinje" da važi tek od događaja u Račku i proteže se na period bombardovanja). Na nepostavljeno pitanje – otkuda onda on u sudnici kao svedok – Ešdaun je sam odgovorio stavom koji bi mogao da ide u prilog tužilaštvu: posle našeg susreta i Blerovog pisma upozorenja, Milošević kasnije nije mogao više da kaže kako nije bio obavešten i upozoren da se na Kosovu zbivaju zločini i stradaju civili. Tužilaštvo, međutim, ne bi smelo da bude previše zadovoljno delom svedočenja ovog britanskog političara u kome on govori o potpunom haosu koji je uoči rata vladao na albanskoj granici prema Kosovu. Ešdaun je pominjao bezakonje, šverc oružja, prisustvo OVK i raznih kriminalnih grupa. Teško je poverovati da je u takvom ambijentu američki profesor Patrik Bol, koji je statističkim metodama u sudnici dokazivao tezu o deportaciji i ubijanju albanskog stanovništva za vreme rata, mogao da skupi sasvim pouzdane podatke za svoje istraživanje. Bol je tvrdio da je podatke skupljao upravo na graničnim prelazima na kojima je, po Ešdaunu, vladao potpuni haos.

Na osnovu pojavljivanje lorda Ešdauna u sudnici moglo bi se naslutiti i kako će izgledati budući dueli Slobodana Miloševića s političarima koje on namerava da pozove kao svedoke, pa čak i predvideti u kojem bi pravcu ovo suđenje kasnije moglo da krene. U jednom trenutku sudija Ričard Mej primetio je kako su Miloševićeva pitanja o NATO bombardovanju potpuno "irelevantna", ali se iz toga nije moglo sasvim pouzdano zaključiti da li se "irelevantnost" tiče samo Ešdauna, ili će ta inače omiljena priča optuženog trajno ostati "zabranjena". Za vreme boravka ovog svedoka u sudnici, sudija Mej je pokazao i nešto više brige da Ešdauna poštedi Miloševićevih komentara i ironičnih opaski, što može biti i obična zemljačka solidarnost, ali i nagoveštaj povratka na povremena isključivanja mikrofona.

Prvi "NATO svedok" nije krio razočaranje zbog toga što je optuženi u nekoliko navrata citirao različite izvore i ocene o zbivanjima na Kosovu (Robina Kuka, na primer), a ne samog Ešdauna koji je, po sopstvenim tvrdnjama, takve ocene iznosio neuporedivo ranije. Razočaranje lorda Ešdauna bilo bi svakako neuporedivo veće da je znao kako je optuženi pred svojim pravnim savetnicima dugo pokušavao da se priseti ko je uopšte "taj Englez" i kada se uopšte s njim sreo. Izgleda da je lorda koji je na Zapadu važio za "jastreba" u odnosu na tadašnju zvaničnu politiku Beograda pogrešno svrstao u "fajl" nevažnog "goluba pismonoše" Tonija Blera. I zaboravio. Za razliku od Miloševića, lord Ešdaun je o ovom susretu ostavio pismeni trag u vidu svojih dnevničkih beleški.