Čuvari Radovana Karadžića

Smrtonosna briga

Što si bliži progonjenom Radovanu, što više brineš za njega to mu otvorenije sugerišeš da sam sebi prekrati život. Agitovanje i podstrekivanje na samoubistvo izgleda da je specifično srpska stvar

OPASNOST I OD PRIJATELJA I OD NEPRIJATELJA: Radovan Karadžić

"Svi se pitaju gde je Karadžić. U legendi", objašnjava pisac akademik Momo Kapor. Ovaj poetski odgovor neodoljivo podseća na komentar Branka Ćopića povodom smrti J. B. Tita. Ćopić je tada rekao da je Tito došao iz legende i da se u nju vraća. Skrivanje u legendi deluje pomalo virtuelno. Ali to je, povodom Radovana Karadžića, najmanji problem. Mnogo više me zanimaju kako se njegovi obožavaoci, prijatelji, pa i najbliži srodnici brinu o njemu. To bi mogao biti znak jednog šireg fenomena, onoga što podrazumevamo pod prijateljstvom, lojalnošću, najzad solidarnošću.

Čitajući saopštenja Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, a još više, slušajući i čitajući izjave njegovih prijatelja, saboraca i rodbine, ne mogu se oteti utisku da je u pitanju svojevrsna gotska priča. Što si bliži progonjenom Radovanu, što više brineš za njega to mu otvorenije sugerišeš da sam sebi prekrati život.

Majka Jovanka kaže da bi više volela da Radovan ispali metak u glavu nego da se preda Hagu. Brat Luka poručuje da Radovan živ neće u Hag. I najagilniji član Međunarodnog odbora profesor prava Kosta Čavoški poručuje Radovanu da se živ ne da. Opšta pomama pod motom "Spasi se i ubij se" kao da je ovladala ovim prostorima. (Svojevremeno je, navodno, i Miloševićeva ćerka, prilikom njegovog hapšenja, vikala: ubij se, ubij se! Ali, to je bilo, kao što je poznato, u afektu i pod dejstvom alkohola, pa to ne treba previše uzimati u obzir.) Prijatelji i članovi Međunarodnog odbora nisu, međutim, ni u kakvom afektu. Koliko mi je poznato, svi žive mirno i sređeno a s Radovanom su samo u telepatskoj vezi radi njegove bezbednosti.

Jedini ko odbija ideju da će se Radovan Karadžić ubiti jeste njegova žena Ljiljana, koja tvrdi da njen muž nikada neće dići ruku na sebe jer je hrišćanin. Isto kaže i Momo Kapor, dobar poznavalac hrišćanske etike, na dosta čudan način: "Radovan se neće predati, a neće se ni ubiti jer je veliki vernik i pravoslavac." Pokušavam da ovo proročanstvo rastumačim na sledeći način: Radovan će ili večno ostati izvan domašaja Haškog tribunala ili će ga neko ubiti. Svojevremeno je sam Karadžić objasnio svoj položaj na sledeći način: "Ja se ne krijem – narod me krije." Šešelj je to popularizovao: "Svaki častan Srbin danas je Karadžić." Slična poruka bila je lansirana i na velikom splitskom mitingu podrške onom optuženiku za ratne zločine prema Srbima u Hrvatskoj: "Svi smo mi Norac!" Nisam, međutim, primetio da je iko u Hrvatskoj poručivao Hagu, međunarodnoj zajednici i unutrašnjim političkim protivnicima da će se Norac, Gotovina i ko već pre ubiti nego predati.

Agitovanje i podstrekivanje na samoubistvo izgleda da je specifično srpska stvar. To je tema ozbiljnija, i dublja, od same sudbine Radovana Karadžića i članova njegovog Međunarodnog odbora.

Sve ovo je, međutim, do te mere mučno i bolesno da čovek naprosto odbija o tome da razmišlja. Uopšte nije bitno šta ko misli i oseća o Karadžiću i njegovoj odgovornosti, krivici ili nevinosti, koje bi se, pretpostavljam, morali dokazivati na sudu. Nije važno ni to što, očigledno, Međunarodni odbor za istinu smatra da postoji samo jedan sud koji može to da raspravi – sud sopstvenog naroda. Naravno, ovde nije reč ni o kakvo stvarnom sudu, već o jednoj političkoj metafori u kojoj pripadnici jedne nacije mogu plebiscitarno, svojom političkom voljom, nekoga da osude ili oslobode. U tom pogledu se vrli pravnici iz Međunarodnog odbora zalažu za odavno isprobani metod revolucionarne pravde gde je sud naroda jedan moćni instrument koji može da primeni svaka protuva sa ulice pod uslovom da ima podršku naroda. Kako se ostvaruje podrška naroda, nadam se, nije potrebno opisivati.

Gledano realno, Radovan Karadžić već godinama živi u nekoj vrsti zatvora. To je život progonjenog čoveka koji je stalno na oprezu, koji sumnja u sve, koji nema stalno mesto boravka, kao ni trenutak mira i opuštanja. Ne osećam neko posebno saosećanje prema njegovoj sudbini, ali ni zluradu radost. Ni lepa priroda, ni čist vazduh, ni solidarnost i poštovanje ljudi koji ga štite ne mogu da zamene osećanje da je progonjen i proklet od celog sveta i da vreme ne radi za njega. Fizička sloboda odavno nije nešto čime raspolaže Radovan Karadžić. Pitam se da li je pretnja zatvorom u Hagu u odnosu na zatvor u planinama zaista tako strašna da mu najbliži preporučuju samoubistvo kao spasenje.

Pre će biti da su mnogo gori od zatvora sam sud i javno suđenje. Suđenje predstavlja gubitak dostojanstva i samopoštovanja. Oni nestaju samim pojavljivanjem na sudu bez obzira na sve dokaze krivice ili nevinosti. Ovaj sud je ne samo neprijateljski nego predstavlja i definitivno priznanje poraza. Smrt je u tom smislu jedino pravo utočište. Za časnog čoveka nema veće tragedije nego da bude osramoćen. A Haški sud je upravo to: večna sramota za svakoga ko se na njemu pojavi. Tako samurajska etika i logika postaju najjače oružje Međunarodnog odbora.

Stalno se pitam kako to da poraz i sramotu ne predstavljaju hiljade i hiljade izgubljenih ljudskih života, raskućenih i unesrećenih ljudi, ne samo drugih već i sopstvene nacije. Poraz i sramota, izgleda, nije ni strani protektorat, potpuna kontrola političkog, ekonomskog i društvenog života u Bosni i Hercegovini, pa i u Republici Srpskoj. Poraz nisu ni masovni odlasci mladih i obrazovanih ljudi koji ne vide nikakvu perspektivu u toj državi. Poraz i sramota nisu ni kriminalizovano i razoreno društvo, siromaštvo, korupcija, pravna nesigurnost… Poraz i sramota su samo odlazak u Hag – na suđenje. Fantastično!

Među članovima Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću uočavam neka zanimljiva imena. Između ostalih tu je i Dragoš Kalajić. Odmah mi je palo na pamet kako se opevanje i veličanje smrti sasvim uklapa u njegov pogled na svet. Nema potrebe da se vraćamo mnogo unazad – na Prima Riveru i njegov poklič "Živela smrt". Bolje je podsetiti se životne sudbine i završne scene Jukija Mišime. Ovaj "poslednji" samuraj XX veka omiljeni je junak Dragoša Kalajića. Završio je dramatično kao što se od takvog samuraja i očekivalo: javnim izvođenjem harakirija. Mislio je da će njegovim primerom da krene ceo Japan, a ono ništa. Od Sinđelića do Mišime ogroman geografski, kulturni, pa i vremenski raspon. Ništa ne smeta, nekrofilija je univerzalan i sasvim jednostavan hobi. Možete ga razvijati na svim meridijanima i u svim vremenima. Pod uslovom da imate pristup javnosti i ćutljivu većinu koju vaš hobi previše ne uzbuđuje.

Podstrekivanje na samoubistvo je, naravno, krivično delo. Uglavnom se teško dokazuje. Iz jednostavnog razloga, jer onaj koji drugoga podstiče na samoubistvo to ne radi preko novina. To se radi šapatom. Osim kad su u pitanju veličanstveni nacionalni i istorijski razlozi. Svi ti obožavaoci samurajstva, špenglerovštine, srednjovekovlja, sveslavenstva, misticizma, božanske pravde, nacionalnih i drugih karakterologija, izabranih naroda i populističkih pokliča samo su talog jednog promašenog i izvitoperenog sveta koji je svoj život u herojskoj prošlosti znao i te kako dobro da naplati – neki kroz zadovoljavanje sopstvene sujete, neki zarad privilegija statusa a neki, boga mi, i materijalno. Ništa njima stvarno ne znače ni Radovan Karadžić, ni njegovo stradanje, ni tragične posledice koje trpe milioni građana na ovim prostorima. Najviše što ih ugrožava to je da se Radovan Karadžić živ pojavi u Haškom tribunalu.

I više uopšte nije važno kako će se, i na koji način, utvrđivati eventualna krivica ili nevinost Radovana Karadžića na sudu.

Propaganda samožrtvovanja jednog čoveka često je povezana sa idejom kolektivnog žrtvovanja. S obzirom na to da Kosta Čavoški javno preti da može da organizuje odrede za zaštitu Radovana Karadžića, u šta ja veoma sumnjam, moguće je zamisliti situaciju da ovi odredi postanu neka vrsta srpskih kamikaza. Možda bi u prašumama Perućice bio stvoren novi Hram naroda. To bi delovalo porazno za novi svetski poredak.

Naravno, teoretičari i propagatori smrti i žrtvovanja sami neće učestvovati u tim vratolomnim avanturama. Oni su neophodni kao budući hroničari i tumači Poslednje volje.

Iz istog broja

Feljton

O teroru i genima

Peter Sloterdajk

Lik i delo

Lin Žermen Montgomeri

Jelena Grujić

Na licu mesta - manastir Mileševa

Preduzetništvo i divlja gradnja

Zoran Majdin

Strana ulaganja

Kapital neće u prošlost

Miša Brkić

Državna televizija

Gašenje Haga

A. Ć

Kragujevac - SPO ponovo jaše

Seme bune protiv Đinđića

Dragan Todorović

DOS na samrti

Skadarlijski mandat

Milan Milošević

Srbija i Crna Gora

Tržišta ili država

Miša Brkić

Krađa u Delta banci

Neodoljivo iskušenje

Jovan Dulović

Policija, mafija i politika

Ministar na službenom odmoru

Miloš Vasić

Beogradska arena

Dom za češanje

Zoran Stanojević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu