"Sad će, samo što nije." Ako ste pomislili da je ovo ona prekorno-podsticajna rečenica babice pri porođaju – nije, ali ima veze s porođajnim mukama tranzicije u Jugoslaviji/Srbiji. Tako, naime, u zanosu socijalne demagogije političari vladajuće koalicije često, a ekonomski reformatori sve ređe opisuju toliko očekivani dolazak inostranog kapitala u Jugoslaviju/Srbiju. Od predizbornih obećanja o milijardama dolara za sada su ostale "mrvice", najviše par stotina miliona dolara (što, istina, uopšte nije malo) sakupljenih prevashodno prodajom tri cementare krajem prethodne godine.

Zašto nema spektakularnih para posle demokratskih promena u Jugoslaviji/Srbiji, kao što ih je bilo na početku tranzicije u Mađarskoj, Češkoj ili Poljskoj? Da li je dovoljno samo to što su se u Jugoslaviji/Srbiji dogodile političke promene ili je potrebno još nešto? Dolazak na vlast normalnih političara u Beogradu odmah je rezultirao popravljanjem imidža zemlje kod stranih investitora: na lestvici rizika Jugoslavija/Srbija se sa 186. popela na 90. mesto. Ali, to još nije rezultiralo "poplavom" stranih investicija, što ukazuje da u ovoj državi postoje još neke, uslovno rečeno nepolitičke "bolesti" koje odbijaju zdrav novac iz inostranstva.

Potvrdu ove teze nude i vlasnici i menadžeri 91 firme koje u Jugoslaviji/Srbiji posluju sa stranim kapitalom i koji su preko jednog istraživanja poslali poruku vlastima da se hitno menja sistemsko okruženje kao osnovna prepreka za ulazak i poslovanje stranih investitora (vidi okvir).

Ozbiljna analiza uzroka sporog priliva inostranih investicija otkrila bi mnoge sistemske greške koje je u vidu prepreka dolasku i poslovanju stranih kompanija instalirao prethodni autistični i ksenofobični režim. Nova vlast mora veoma brzo da donese zakon o stranim ulaganjima, kojim bi se ukinuo najveći broj postojećih ad hoc ograničenja i pojasnili/pojednostavili uslovi za dobijanje dozvola za rad. U sadašnjim okolnostima, na primer, gotovo je nemoguće registrovati preduzeće bez temeljne stručne pomoći, što je potpuno suprotno rešenju u razvijenim zemljama. Prema važećim propisima, za dobijanje građevinske dozvole potrebno je od šest do devet meseci (često i do godinu dana), a pri tom se mora pribaviti još 36 raznih saglasnosti i rešenja. Vlada Srbije, ako želi da stranim investitorima olakša dolazak, morala bi da da skrati proceduru na tri do četiri meseca, a broj dozvola spusti na bar 18.

ZAKONSKA ZBRKA: Svaki strani investitor koji bi danas došao da uloži novac u povećanje kapitala srpskih firmi suočio bi se sa ozbiljnim problemima koje, recimo, nameće savezni zakon o preduzećima, u kome je nedovoljno jasno uređeno ko sve u tom poslu treba da dobije odobrenja od Savezne komisije za hartije od vrednosti. Dodatni problemi javljaju se kod takozvanog uslovnog povećanja kapitala akcionarskih društava, koje se javlja prvenstveno kod pretvaranja obaveza (potraživanja) u kapital preduzeća, po članu 287. Zakona o preduzećima. U tom slučaju, posebno se besmislenim čini da se u registar upisuju i odluka i njeno izvršenje. Takođe je pitanje da li treba zadržati ograničenje iz Zakona da nominalan iznos uslovnog povećanja kapitala ne može da bude veći od polovine osnovnog kapitala koji postoji u trenutku odlučivanja o uslovnom povećanju kapitala. U slučaju loših društvenih preduzeća čiji je kapital mali, a obaveze (koje se mogu konvertovati u kapital) velike, ovo ograničenje može da ometa finansijsko restrukturisanje takvih preduzeća. Logično je da to može biti smetnja i stranim ulagačima koji bi želeli da na ovaj način steknu udeo u jugoslovenskim/srpskim preduzećima.

Kad neki stranac prebrodi sve muke i preskoči sve prepreke pri ulasku na naše tržište, onda ga u jugoslovenskom/srpskom ekonomskom prostoru čekaju nove sistemske prepreke koje ometaju poslovanje njegove kompanije. Prvo će se suočiti sa osam zakona i uredbi kojima vlast reguliše tržište proizvoda i usluga. Zakoni iz ove oblasti nasleđeni su iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a koliko su zastareli pokazuje i spominjanje takvih pojmova kao što su osnovna organizacija udruženog rada (OOUR), samoupravljanje, samoupravne interesne zajednice (SIZ).

Nijedan strani investitor neće ulagati novac u one sektore u kojima su cene pod državnom kontrolom ili im je država odredila nivo koji je ispod troškova proizvodnje. Takvi proizvodi u Jugoslaviji/Srbiji danas su hleb, mleko, železnički i javni transport robe i putnika, poštanske i telekomunikacione usluge, lekovi, zdravstvena zaštita, struja, komunalne usluge… Ko ne veruje neka se raspita kod privatne mađarske naftne kompanije MOL, koja sada prodaje svoju firmu za gas jer pravi gubitke zbog toga što država diktira cenu gasa.

LEVA SKRETANJA: Na strane investitore izuzetno nepovoljno deluju odredbe kojima se srpskoj vladi daje diskreciono pravo da uvodi mere kontrole cena. U postojećim zakonima ne postoje proizvodi koji ne mogu biti stavljeni pod kontrolu cena, što može dovesti do potpunog suspendovanja tržišta. Zato će strani investitori, suočeni sa opasnošću da kontrolom cena bude ugrožena profitabilnost njihovog ulaganja, verovatno izbegavati da ulože kapital u one sektore u kojima se primenjuje diskreciona kontrola cena. Ako srpska vlada može da stavi pod kontrolu cene bilo kog proizvoda, onda strani ulagač neće doneti novac ni u jednu firmu jer nikad neće biti načisto hoće li sadašnja ili neka buduća vlada početi "levim skretanjima" da se udvara biračima.

Ako su nelojalnu i neformalnu konkurenciju ocenili kao jedan od bitnih faktora koji negativno utiču na poslovanje njihovih kompanija u Jugoslaviji/Srbiji, strani investitori logično će tražiti oslonac u Antimonopolskoj komisiji. Naša (jugoslovenska) antimonopolska komisija, međutim, po ocenama domaćih eksperata, nema dovoljan stepen nezavisnosti u radu. Savezni ministar za unutrašnju trgovinu, na primer, ima pravo da daje instrukcije za rad Komisiji i da u drugostepenom postupku odlučuje o žalbama na njene odluke.

Da bi Vlada Srbije povećala poverenje stranih investitora i ubedila ih da brže stižu u našu zemlju, hitno bi morala da ukine uredbu kojom je uveden monopol na uvoz nafte i derivata jer se kao mera za suzbijanje sive ekonomije ne sme koristiti monopolizacija tržišta, već efikasnija kontrola i oštrije sankcije. I kao drugi važan potez u oblasti tržišta, Vlada bi morala da raspiše javne tendere kojima bi se omogućio ulazak i drugim preduzećima u monopolske oblasti kao što su fiksna i mobilna telefonija, poštanske usluge, železnički transport, distribucija gasa…

Dosadašnja iskustva zemalja u tranziciji pokazala su da su ulaganja kroz finansijska tržišta, posle direktnih stranih investicija, drugi po značaju mehanizam transfera kapitala. Dva najznačajnija kanala tog mehanizma su: pristup inostranim finansijskim tržištima emisijom euroobveznica i razvoj nacionalnog tržišta kapitala koje je otvoreno prema inostranim investitorima. Daleke, 1989. godine počelo se sa nivoa od dve milijarde dolara ulaganja na finansijskim tržištima, da bi se 1998. godine stiglo do "prometa" od 18 milijardi dolara.

I kad bi htela, Jugoslavija/Srbija ne može na ovaj način da pribavlja inostrani kapital jer kod nas ne postoji pravo tržište kapitala. Na onome što mi zovemo "tržište kapitala" postoji brojna posrednička infrastruktura, ali mereno svetskim standardima ona je nerazvijena, institucionalizacija i regulacija tržišta nisu zadovoljavajuće što opet prouzrokuje nizak nivo zaštite investitora i visoku nesigurnost transakcija. Ako želi da dođe do kapitala, Jugoslavija/Srbija mora da donese novi zakon o finansijskim tržištima u kome će jedna od najvažnijih instiucija biti centralni registar. To je zapravo sistem registracije vlasništva hartija od vrednosti, mesto njihovog deponovanja, čuvanja i kliringa. Od novih institucija treba osnovati garantni fond kojim se garantuje realizacija transakcija, smanjuje vreme izvršenja i povećava likvidnost. Nezaobilazne institucije finansijskih tržišta su i investicioni fondovi za koje je Vlada već spremila Nacrt zakona za koji su stručnjaci podelili komplimente jer, na primer, oštro definiše razliku između investicionog fonda i upravljačke kompanije (što onda omogućava jednoj upravljačkoj kompaniji da može da vodi više fondova, ali i da investicioni fond može da pređe u drugu upravljačku kompaniju).

SMANJENJE RIZIKA: Pretpostavka je, na osnovu iskustava zemalja koje su uspešno sprovele ekonomske reforme (Poljska, Češka, Mađarska), da će i mnoge strane banke (a ne samo ovih pet-šest već pridošlih) doći na jugoslovensko/srpsko tržište. Bez obzira na izbor strategije ulaska stranih banaka na naše tržište (strategija Mađarske ili Poljske), ostaje nesporno da uspešna regulacija poslovanja banaka treba da bude usmerena na smanjenje osnovnih rizika: kreditnog, rizika deviznog kursa i operativnih rizika, ali i na uvođenje sistema zaštite depozita, formiranje kreditnog registra i usvajanje zakona o zaštiti potraživanja.

Iako je veoma dugo godina poreski sistem bio optuživan kao prepreka stranim ulaganjima, on generalno gledano nema presudan uticaj na odluku investitora da u neku zemlju ulože kapital. Oni porez na promet (u oblasti oporezivanja) vide kao najveću prepreku stranim investicijama jer produkuje kumuliranje poreza u toj meri da neki investitori odlažu odluku o investiranju sve dok u jednu zemlju ne bude uveden porez na dodatu vrednost. Zato bi savezna (ili republička) vlada bez odlaganja morala da radi na uvođenju tog poreza.

Ako je preskočio prepreke dolaska, zatim otvaranja firme i kakvog-takvog poslovanja, strani investitor neretko može da zapadne u ozbiljne nevolje zbog, recimo, toliko odomaćenog izbegavanja naših firmi da plaćaju svoje obaveze. Strancu je veoma teško da se snađe u sadašnjem zakonodavstvu jer u propisima ne može da pronađe koja su sredstva obezbeđenja zakonski dozvoljena, a koja ne. Ugovorne kazne, kamate, akreditivi, garancije, jemstva, menični aval… pokazali su se kao potpuno neefikasna sredstva za obezbeđivanje potraživanja jer kod enormne inflacije i opšte besparice ta sredstva nemaju nikakvog smisla. Strani investitor je navikao da u svojoj zemlji koristi hipoteku kao instrument obezbeđivanja u plaćanju. Kod nas je, međutim, primena hipoteke mala jer su zemljišne knjige neuredne, stanje stvarnog poseda nije usaglašeno s "papirima", ne postoji hipotekarna banka, a postoji čudan sistem tapija u južnoj Srbiji.

Bude li primoran da se sudi, strani investitor tek tada će imati razloga da zažali što je kapital doneo i uložio u Jugoslaviju/Srbiju. Zakon o parničnom postupku, na primer, donet je pre 20 godina, što će reći da nije pisan za tržišnu ekonomiju i onda je logično da pogoduje onome ko je dužnik. Takav zakon, recimo, ne pravi nikakvu razliku između sporova u kojima je vrednost hiljadu eura i spora "vrednog" pola miliona eura. Vlada Srbije morala bi vrlo skoro da ponudi set veoma važnih zakona kojima se reguliše pravna sigurnost svih (pa i stranih) investitora. Među tim zakonima treba da bude onaj kojim se pojednostavljuje postupak upisa u sudski registar, zatim zakon o obezbeđivanju potraživanja, pa zakon o hipotekarnoj banci, zakon o zemljišnoj knjizi i zakon o parničnom postupku u kome će poverilac imati ozbiljnu zaštitu, a dužnik pretnju da se dugovi moraju brzo vraćati.