Ljudi koji pišu bajke oduvek su bili na ceni. Poslednjih meseci javnost je zatrpana junacima najpoznatijih bajki modernog vremena koje su napisali Tolkin i Roulingova. Sveprisutnost Harija Potera, Hobita i ostalih čudesnih likova govori o komercijalnom potencijalu filmova nastalih na književnom obrascu i o sklonosti ljudi svih uzrasta da vide i nešto što u realnosti ne postoji. Deci se odvajkada čitaju bajke, one su prvo štivo iz kojeg nešto treba da saznaju i nauče. Pojava televizije omogućila je veliku industriju crtanih filmova, koja je ljude poput Volta Diznija učinila besmrtnim, stavljajući ih na mesto koje je u prošlosti bilo rezervisano za braću Grim ili Andersona.

"Teletabisi" su najnovije televizijsko čudo koje nam ovoga puta dolazi iz nadaleko znane BBC-jeve produkcije. Ovaj animirani program za decu predškolskog uzrasta počeo je da se prikazuje na drugom programu BBC-ja u martu 1997. godine, a RTS ga emituje poslednjih nekoliko meseci u terminu za crtane filmove: između 18,45 i 19,15. Urednik Redakcije za decu RTS-a Vlada Manojlović kaže da je od više od 300 epizoda otkupljeno oko 120 i da je gledanost veoma velika. U isto vreme, "Teletabise", kao globalni fenomen, gledaju deca u više od 100 zemalja i svuda je taj program među najpopularnijim. Iako je, na neki način, kod nas zavladala teletabisomanija, komercijalni efekat je bio u drugom planu kada se ova serija otkupljivala. "Na prvom mestu je bila mogućnost da se deci ponudi nešto sasvim drugačije i mislim da ova serija iskače iz miljea nasilja toliko prisutnog na televiziji", mišljenje je Vlade Manojlovića.

ZA SASVIM MALE: Serija je dugo pripremana, radila su se opsežna istraživanja jer se po rečima tvoraca "Teletabisa" En Vud i Endija Davenporta, nastojalo na tome da sve što se prikazuje bude iz perspektive sasvim malog deteta. Pripreme su zahtevale saradnju s dečjim psiholozima deteta i sa samom decom, od kojih su, zapravo, pozajmljene ideje za seriju. Namera je bila da se napravi program za malu decu koji će imati najpre edukativnu ulogu, a na drugom mestu je bila zabava. Autori su odstupili od tipične šeme crtanog filma, koji je zasnovan ili na literarnom ili na strip konceptu i koji ima bajku u osnovi. U takvom obrascu po pravilu se sukobljavaju dobro i zlo, ima dosta nasilja i u njemu je u suštini, prikazan svet odraslih. Tinki-Vinki, Dipsi, La-La i Po, teletabisi iz Teletabilenda, predstavljaju četiri bebe koje uče o svetu oko sebe, da govore, da prepoznaju pojmove i situacije i da se pri tom koriste tehnologijom (mali televizori su im smešteni na stomacima).

Za nekog ko je odrastao na "Štrumpfovima" i "Tarzanu" ova serija može izgledati potpuno nesuvislo i dosadno, ali reč je o perspektivi. Radikalnost "Teletabisa" je u tome da pomeraju donju granicu percepcije televizijskog programa. Autori su pošli od činjenice da su deca od malih nogu okružena raznim tehnološkim dostignućima, pa je bolje tu situaciju iskoristiti za učenje, nego a priori odbacivati ono što je standardni deo kućnog okruženja.

PREDNOST PREDVIDLJIVOSTI: S ovim se slaže sagovornica "Vremena" prof. dr Nada Korać: "Iako nisam u potpunosti upućena u čitavu priču o "Teletabisima", smatram da je to hvale vredan pokušaj da se televizija pozitivno iskoristi. Ona je namenjena svima; svi uzrasti su na nju upućeni, pa je normalno da postoji program za sasvim malu decu. Poznato je da se lakše uči kada je aktivirano više čula i vizuelna sredstva treba koristiti u edukativne svrhe kad god je to moguće. Sličnu stvar smo radili na RTS-u pre desetak godina u ‘TV otkrivalici’ i ona se pokazala kao dobar način za učenje".

Dobra strana ovakvog koncepta televizijskog programa je u nameri da se najmlađima ponudi nešto što će izgledati kao njihova kreacija, pa će moći da se identifikuju s onim što im je slično, a ne s onim što bi trebalo da postanu. Zato dokumentarne delove serije (na primer, o načinu proslavljanja kineske Nove godine) predstavlja dete ističući ono što je za njega u tom trenutku relevantno i objašnjavajući prikazani događaj. To starije može da otera od televizora, ali istraživanja pokazuju da čak i veoma maloj deci takav koncept prija, jer mogu da predvide dešavanja na ekranu.

Ono što bi moglo da zasmeta jeste činjenica da se ide ka prilagođavanju programa sve mlađoj deci, pa bi paranoici mogli u svemu da vide zaveru i primer zavođenja dece i stvaranje od njih potpunih televizijskih zavisnika. S druge strane, oduševljenje koje deca pokazuju za sadržaj lišen svakog nasilja može samo da raduje.