Srbi optuženi za ratne zločine kriju se kao babe, dokle ćemo nas deset miliona da budemo taoci nekolicine egoista? U Srbiji bi se petsto hiljada izbeglica diglo na oružje protiv kukavne policijske patrole koja bi generala Mladića pokušala da zarobi! Ma, mi zapravo i ne znamo gde se lica s poternice kriju! A i da znamo, ne bismo ih hapsili! Ako ih snage KFOR-a nisu uhapsile iz straha da bi neki kforovac mogao stradati, zašto bismo mi rizikovali da i jedan srpski policajac bude ranjen ili ubijen? Optužene čuvaju takođe naši mladi sunarodnici, nećemo ni da neko od njih bude povređen dok shodno ugovoru o delu bude štitio optuženoga!

Ovo su samo neke od stilskih vežbi koje smo povodom deliverisanja osumnjičenih Haškom tribunalu čuli od premijera Đinđića. Možda bi ih trebalo sve sakupiti i sačiniti katalog mogućih odgovora na dosadne zahteve Karle del Ponte?

1. Blaženo neznanje

Jugoslavija je članica Ujedinjenih nacija i sva lica koja su na poternicama međunarodnog suda biće što je pre moguće pohvatana i predata sudu. Ali, pored najbolje volje, pored stručne i uporne istrage, srpska policija ne zna gde su oni. Policija je preko 988 pokušala da dozna adresu generala Mladića, general uopšte nije u imeniku! Čovek sličan Šljivančaninu stanuje na Šljivančaninovoj adresi, viđen je u Vrbasu, ali izgleda dosta stariji od osobe koju pamtimo prilikom oslobođenja Vukovara.

2. Srbija nema silu kojom bi udarila na generala Mladića

Naša policija i vojska ne bi imale nikakve šanse u neizbežnom okršaju sa izbeglicama, zato snage reda neće ni pokušati da uhapse generala Mladića! Dosad sam mislio da policija kao oružana sila drži drugo mesto u državi. Na prvom mestu su dakako Crvene beretke, koje su pre nekoliko meseci javno i sa svijetlim oružjem demonstrirale neposlušnost i vlastitu neprikosnovenost. Oružana pobuna završila se tako što su premijer i ministar policije morali da odu kod Beretki na slavu. Tada sam shvatio da je naša obična policija na drugom mestu po snazi (deli zapravo drugo mesto sa mafijom iako bi država trebalo da ima monopol na oružanu silu, tako sam pre jedno trideset godina učio!); sada je država pala na treće mesto, pošto su na drugo mesto izbile izbeglice! Neki su izbegli zato što ih general Mladić pored najbolje volje nije mogao tako odbraniti da ostanu u svojim kućama; drugi su izbegli zato što ih je general prebranio, što je preigrao ulogu branitelja srpstva, ali izbeglice drže da i svoj život i svoj izbeglički status duguju generalu i samo čekaju da policija krene na generala pa da oni satru i policiju i one koji su policiji naredili da hapse narodnog heroja!

Zašto premijer, ako i dalje želi da sarađuje s Tribunalom, a lepo je bio počeo, zašto premijer ne bi napisao otvoreno pismo izbeglicama u kojem bi ih zamolio da poštede pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova? Poštovane i drage izbeglice, znamo koliko držite do srpstva i do onih koji su se za srpstvo onoliko zalagali, biste li zažmurili na te vaše izbegličke oči dok mi obavimo ovo što se mora obaviti, dok budemo malko hapsili Mladića, a možda i Karadžića ako maskiran dođe u Dom sindikata na guslarsko veče!? Ako ispadnete milosrdni prema ubogim policajcima koji su takođe naša braća, samo slabo opremljena, neobučena i bez srca, DS će prihvatiti predlog gospodina Šamija da vam se godine izbeglištva uračunaju u radni staž. Šta? Ne dolazi u obzir?! Tako sam i mislio.

3. Šta ako neko bude ubijen, ranjen, ogreban ili raščupan?

Ako Amerikanci i njihovi saveznici nisu uhapsili tražene persone iz straha da bi njihov vojnik mogao stradati, kako mogu očekivati da će Vlada Srbije staviti na kocku život nekog građanina Srbije?! I to dobro zvuči, ta briga za naše, nisu životi tuđina vredniji od života nekoga ko je naš. Premijer je prošle nedelje optužene pokušao da isprovocira time što ih je nazvao babama, da je to upalilo i da su četvorica-petorica dobrovoljno otputovala u Hag, to bi bilo lepo, ali pošto nisu otišli milom, neće bogme ni silom!

Jer, kad bi srpski policajci opkolili nekoga od optuženih i kad bi pokušali da ga okuju, neko iz obezbeđenja ovoga koji ne bi u aps mogao bi sasvim legalno da pripuca na policiju. A gde god ima rafalne paljbe ima i pogodaka. Pripadnik MUP-a mogao bi biti pogođen iako ima pancir i šlem, mogao bi da iskrvari ili da ostane invalid. Ili bi, bivajući i sam ranjen, mogao on nekoga da rani! Telohranitelji optuženih takođe su naša braća! Neko od tih ošišanih, kockastih mladića mogao bi takođe da nastrada, a zašto, samo zato što je pucao na policiju! Premijeru je žao te zlatne mladeži, u njegovom najnovijem viražu kao da ponovo vidim njegovu impresioniranost momcima koji vladaju borilačkim veštinama, koji imaju oružje, džipove, i koji su tijekom njihovih burnih biografija umeli da dođu u sukob s takozvanim zakonom. (I premijer se šiša kratko, uživa u svojoj nanovo stečenoj vitkosti, ne stiže doduše da ide redovno u teretanu kao žestoki momci, ali ne može sakriti da mu je stalež iz kojeg se regrutuju telohranitelji i specijalci izuzetno simpatičan.) Dakle, kad bi neko iz Karadžićevog obezbeđenja popio metak u opravdanom puškaranju s našom policijom, premijer Đinđić bi patio i kao čovekoljubac i kao rodoljub. Da i ne govorimo da bi prilikom hapšenja mogao stradati glavni glumac, to bi tek bio fijasko – gnusni gemišt izdaje, zločina i nestručnosti!

*

Sve ovo o čemu u poslednje vreme govori Zoran Đinđić važilo je i za Miloševića, sve strahote koje prolaze kroz premijerovu glavu mogle su se desiti i u Užičkoj kad je hapšen Milošević, pa ipak je ovaj bio i uhapšen i isporučen! Bude li se držala najnovijih premijerovih postulata, policija ne treba više nikoga da hapsi, bio to pljačkaš banke, palikuća ili višestruki ubica. Bolje je da stotinu zlikovaca budu na slobodi, nego da bude ranjen jedan policajac, beše li ovo iz rimskog prava? Ako i nije, trebalo bi ga naknadno ubaciti.