Anita Mančić spada među najbolje glumice našeg pozorišta. Po nekima, na vrhu je od predstave U potpalublju tako da poslednjih nekoliko sezona igra takozvane velike uloge: Emi Štraube u Na čijoj strani, Karolinu u Karolini Nojber, Milevu u Milevi Ajnštajn, a od početka februara i Ikoniju u Čudu u Šarganu. Član je Ateljea 212, predaje glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, gostuje u Narodnom pozorištu i Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Sebe ne smatra krutom osobom, mada dozvoljava mogućnost da je, nekako, sama doprinela tome da je novinari pitaju samo o poslu. "Moji stavovi se jasno vide u mojim ulogama. Nemam drugi način da ih iskažem, nemam govornički dar, nisam bučna, volim ljude i oni vole mene, ali nisam baš komunikativna. Predstavama sam se i otkrivala i prikrivala. Drugačije ne volim da govorim o sebi."

O IKONIJI: Mislim da mi je to dosad najteža uloga. Ikonija mi je psihički napor, stalno sam na oprezu da ne uradim nešto što bi meni bilo lako. Jer Ikonija i ja nemamo ničeg zajedničkog, ona ima pedesetak godina, druga iskustva, način razmišljanja. Čim se osetim udobno u ulozi Ikonije, to znači da je to daleko Ikoniji, što nije dobro po predstavu. Šargan je teška predstava. Vodim računa ne samo o Ikoniji nego i o ritmu drame, ako neko uspori, ja povučem, čak zbog toga ne uradim ono što je bitno za moju ulogu. Osluškujem sve šta se događa, a to je teško.

Ikonija veruje u čudo. I ja takođe. Da ne verujem, sigurno ne bih sedela sve vreme u ovoj zemlji. Mislim da smo mi i inače ljudi koji veruju u čuda. Ne bih bila ovakva da se nisam sve vreme pripremala za neke bolje dane. I sad sam dobro pripremljena.

O KAROLINI: Htela je da prost narod nauči ljubavi, da ga nauči da veruje u neke vrednosti. I neverovatno, to se desilo. Svi su osetili ono što ne valja, što čini loše ljudima, a ja sam pre toga pričala i pričala, kivna na šund i kič svuda oko nas…

Mislim da jesam nekog promenila, makar sam mu usadila klicu sumnje. A mislila sam da ovakav način života vodi dovraga, nema kraja. Kod Rasinove Fedre postoji rečenica da za nju, sa svim tim gresima, ni u paklu nema mesta. E, ja mislim da smo mi bili na tom putu… Karolina je htela da promeni nemačko pozorište. Osim ljudi, trenutno možda ništa ne bih menjala u pozorištu, jer sam svesna da je ovog trenutka to nemoguće. Kad kultura počne da se menja, to znači da smo mi već stali na noge. Ljude bih menjala, ozbiljnosti nam treba, ljubavi prema ovom poslu koji te nikad ne izneveri.

O MILEVI: Ona je mogla samo da voli. Albert i Mileva dolazili su u Katanićevu kod nekih prijatelja i meni je važno to što su oni hodali mojom ulicom. Prolazila sam pored te kuće, ali bilo me je sramota da uđem, nisam znala da li ih se tamo još neko seća. Milevi me je najviše privukla priča o njoj. Ne znam odakle joj potreba za samouništenjem, za destrukcijom. Kad odigram nekoliko scena, osetim žene u publici, nekako se strašno iznerviraju, kao da pomisle: aman ženo, dokle ćeš da se ponižavaš. Ali to nije poniženje. To je ogromna ljubav. Toliko ogromna da može da deluje ponižavajuće, ali samo nekom ko nije umeo toliko da voli. Ne mislim da je Mileva žrtva. Ona se čvrsto držala do kraja života, nikom nije otkrivala njen status u njihovom zajedničkom životu, niti kakav je Albert bio, ona ga je zaista čuvala do kraja. Zato mislim da je to ljubav, a ne žrtva. Žene koje se žrtvuju i potčinjavaju pokazuju to svetu kako bi dobile neku zaštitu. Njoj to nije bilo potrebno. Mnoge žene su dolazile i nervirale se, prigovarale mi zbog toga što je ja nisam odbranila. A ja sam je prikazala onako kako sam je videla, kao ženu punu ljubavi. On je njoj bio jedini život, odrekla se sebe zarad ljubavi, nije nju niko primorao na to. E sad, ona je mnogo više očekivala od njega u ljudskom smislu nego što je on mogao da podnese. Ona je bila mnogo više čovek nego što je to on bio. On jeste genije i vizionar, ona je to prepoznala u njemu. Volela bih da mogu da vidim Milevu i da joj kažem – evo ja te sad čuvam i brinem o tebi.

O FILMU: Film nam je ispod svakog nivoa. Koliko je pozorište uspelo da održi nivo, toliko film nije. Ljudi se strašno muče da dođu do novca, i to za neki imbecilni scenario. Ne mogu da verujem, to su obrazovani ljudi. Stalno neke "socijale", margine… Moramo da znamo šta značimo mladima. Moramo da budemo svesni naše odgovornosti, da neki ljudi žele da se poistovećuju s nekim našim ulogama. Svaka psovka jednog velikog glumca odražava se na nekog mladog čoveka. Ne treba da postoji cenzura, ali treba da postoji svest o posledicama onoga što radimo. U tom smislu sam ogorčena i na film i na TV.

O UČEŠĆU U REKLAMAMA: To je bio dobar prihod. Svuda u svetu glumci snimaju reklame, pa ne znam zašto je bilo čudno to što sam i ja to radila. Nivo je jedino o čemu glumac u reklami treba da vodi računa, i o tome da se u njima ne pojavljuje prečesto.To važi i za TV seriju. Mislim da sam kad sam počela da ih snimam već postala neko pa nisam morala strahovati da će me ljudi poistovećivati sa spotom.

O ŽELJAMA: Sada imam potrebu za grandioznim stvarima. Zapravo, repertoar me je naterao da ne budem zainteresovana za neke uloge. Verovatno ću zbog toga propatiti jer niti se uvek prave takve uloge niti se stalno nude, a ni ja sama nisam rođena za svaku od njih, pa ću verovatno morati o tome da porazgovaram sa samom sobom.