Kako je počelo

Od 13. maja 1944, preko raznih učilišta NKVD/MGB do 1948, pa sve do 1990. organi unutrašnjih poslova nove Jugoslavije nisu imali nikakvih dilema oko toga kome i kako služe, šta štite i od koga. Bilo je prvo sasvim jasno da su "drugovi čekisti" – "mač revolucije"; onda je Udba 1948-1955. raskrstila s nasleđem Feliksa Edmundoviča Đeržinskog, osnivača, ali nije zaboravila na njegov savet: "hladna glava, vrelo srce i čiste ruke!". Godine smirivanja revolucionarne nervoze, polaganog taloženja i normalizacije društva (1955-1966) uvele su organe unutrašnjih poslova – ali i vojnu bezbednost i obaveštajne službe – u neku normalnu rutinu diktiranu bogatim iskustvom. Ali, to nije izmenilo ništa u suštini stvari: milicija, Udba, organi vojne bezbednosti i obaveštajne službe i dalje nisu imali nikakvih dilema – služili su "Titu i Partiji", branili su "tekovine revolucije, vlast radničke klase, seljaka i poštene inteligencije, bratstvo i jedinstvo svih naših naroda i narodnosti, socijalizam i nesvrstanost". Milicajac se obavezivao da će "štititi javni red i mir, živote i imovinu građana i ustavni poredak", to sveto trojstvo koje vredi za svaku državu i svaku policiju.

Nadležnosti svih tih organa i službi prirodnim putem su se razdelile tokom godina i poslova: milicija se bavila svojim uobičajenim poslovima; Udba se bavila državnom bezbednošću (kontrašpijunaža, unutrašnji neprijatelji svih boja, kultura i umetnost, Crkva); KOS se bavio kontrašpijunažom, ali i ostalim redovnim vojno-policijskim poslovima); obaveštajna služba DSIP/SSIP, "Četvrti sprat", koji je u jednom trenutku dobio ime SID (Služba za istraživanje i dokumentaciju), bavio se špijunažom, a Druga uprava DSNO/SSNO vojnoobaveštajnim radom. Sve te službe i organi (osim milicije), međutim, istovremeno su se bavili i spoljnim neprijateljem to jest "delatnošću prema JNE" (jugoslovenskoj neprijateljskoj emigraciji). Delatnost po liniji JNE smatrana je izuzetno važnom do kraja, a bila je neformalno – mada efikasno – koordinirana iz praktičnih razloga: da neko nekome ne stane u tanjir i da se operacije ne kompromituju preklapanjima. Ta je delatnost bila veoma uspešna, što se vidi iz toga da dan-danas postoje nepoverenje, intrige i paranoje u delu hrvatske emigracije koju je Tuđman od 1989. doveo u zemlju i ugurao u novu hrvatsku vlast. Emigrantske organizacije bile su temeljito "izbušene", infiltrirane i sluđene; ubistva istaknutih emigranata bila su više pravilo nego izuzetak, a u FNRJ/SFRJ jedva da se krilo da iza njih stoje službe.

Najveći posleratni potres u toj oblasti desio se jula 1966. na Četvrtom, brionskom plenumu CK SKJ-a, kada je Josip Broz uklonio Aleksandra Rankovića sa formalnog mesta saveznog sekretara za unutrašnje poslove i potpredsednika Republike, a stvarno sa mesta vrhovnog šefa svih službi i organa. Čistka je bila temeljita: do načelnika OUP-a i komandira stanice milicije nadole; kao kolateralne žrtve pali su i šefovi vojnih i obaveštajnih službi, načelnici uprava i odeljenja i svako ko je imao stvarne rukovodeće funkcije. Tu se desila i jedna zanimljiva stvar: KOS je ostao u familiji jer je načelnika zamenio njegov pašenog, čiji je pak brat postao savezni sekretar za unutrašnje poslove umesto Rankovića…

Neizbežna posledica Brionskog plenuma bila je izvesna decentralizacija i bolje uređenje te oblasti, sve ionako u sklopu opuštanja i kakve-takve liberalizacije (ako se to može tako nazvati) jugoslovenskog društva. Ustav iz 1974. preneo je državnu bezbednost i unutrašnje poslove u nadležnost republika i pokrajina, mada je savezna država zadržala određene nadležnosti, pre svega po liniji JNE i delovanja prema inostranstvu. Sve je to tako trajalo praktično do 1990, mada je primećen izvestan pad profesionalnih standarda u operacijama po inostranstvu, što je ovde od značaja. Naime, od početka osamdesetih godina počinje regrutovanje kriminalaca za određene specijalne operacije Državne bezbednosti u inostranstvu (infiltracija JNE, tehnička i logistička podrška, atentati itd.), poslove koje su ranije obavljali iskusni i provereni profesionalci. Čitava plejada tih kriminalaca pojaviće se u balkanskim ratovima 1991-1999. u različitim ulogama i na raznim stranama, ali i sa jasno profilisanim "herojskim" ulogama. Pojaviće se i njihove "veze" iz Državne bezbednosti, u novim ulogama: na primer, Josip Perković, godinama strah i trepet za hrvatsku emigraciju, postao je 1991. načelnik nove hrvatske službe bezbednosti i bez problema sarađivao sa svojim dojučerašnjim krvnim neprijateljima…

Veliki Deregulator

Ali, vratimo se našoj ovdašnjoj sceni. Slobodan Milošević je od 1984, kada je postao šef beogradske partijske organizacije, negovao poseban odnos sa Državnom bezbednošću. U saradnji s tadašnjim saveznim sekretarom Stanetom Dolancom pokrenuo je aferu "dvadesetosmorice", potpuno politički slabouman pogrom grupe disidenata koju je DB držao pod nadzorom već desetak godina i smatrao je bezazlenom, mada zgodnom za infiltraciju i špijuniranje – u nedostatku boljeg "unutrašnjeg neprijatelja". U to vreme je ovom novinaru jedan iskusan radnik Državne bezbednosti rekao da "ne razume tu budalaštinu jer čak ni Rusi više ne zatvaraju svoje disidente i šta će nam to". Afera je propala na sudu i to je bio prvi politički poraz Slobodana Miloševića, što se često zaboravlja. Njega to, naravno, nije omelo: čim se dokopao vlasti u Srbiji, krenuo je da zgrabi prvo "Politiku" i Državnu bezbednost. Njegovi budući metodi bili su jasni od trenutka kada je početkom 1987. pukla afera "Vojko i Savle", nazvana po prljavoj paškvili sačinjenoj od delova poverljivih dosijea SDB RSUP-a Srbije i objavljenoj u "Politici". Bio je to prvi slučaj da poverljiva dosijea DB-a budu zloupotrebljena u političkim intrigama, a da to ne bude deo pažljivo planirane akcije širih razmera; u takvim akcijama podaci tog tipa bili su ranije korišćeni tako da ne budu prepoznatljivi, da budu nepripisivi i – naravno – odrecivi. Ta gadost sa "Vojkom i Savlom", međutim, bila je jevtina i toliko prostački izvedena da je svima bilo jasno o čemu je reč. Od glavnih aktera tog skandala stradao je jedino Dušan Stupar, načelnik Centra SDB-a za Beograd, dok su Nikola Ljubičić, Žika Minović i Hadži Dragan Antić prošli odlično. Milošević je odmah posle Osme sednice smenio rukovodstvo RSUP-a Srbije i dobre profesionalce – Svetu Lalovića (ministra) i Dragana Mitrovića (načelnika DB-a) – zamenio Radmilom Bogdanovićem i Zoranom Janaćkovićem, koji će potrajati do marta 1991. Koliko je trajala i kako se vodila ta podzemna bitka za osvajanje i instrumentalizaciju srbijanske policije i Državne bezbednosti saznaće se jednoga dana; ono što možemo sa izvesnošću pretpostaviti jeste da ta bitka nije bila teška jer je iza Miloševića stajala Partija, ista ona partija koja je bila vrhovna vrednost organa i službi od onog 13. maja 1944. pa do Miloševića. Partijska disciplina i profesionalna subordinacija učinile su svoje, dok profesionalna i građanska savest policajaca i debeovaca nisu imale ni najmanju šansu.

Šta je Veliki Deregulator učinio s policijom, Državnom bezbednošću i (kasnije) ostalim službama kad ih je jednom zgrabio? Deregulisao ih je, jer drugačije nije ni umeo, veselnik. Prvo je zloupotrebio policiju 9. marta, gurajući je u ralje narodu namerno i s umišljajem ne bi li napakovao okolnosti za državni udar. U isto vreme je Službu državne bezbednosti protivustavno i protivzakonito usmerio na infiltraciju i subverziju susednih država, na osnivanje, naoružavanje, kontrolu i komandovanje paravojnih jedinica, izazivanje ratnih sukoba i onoga što je iz njih proisteklo kao predvidiva i neizbežna (u datim uslovima) posledica, a kojom se upravo bavi Haški tribunal. Po unapred najavljenoj metodologiji "ustavno ili neustavno, institucionalno ili vaninstitucionalno, na ulici ili u skupštini", Milošević je uveo bezakonje svuda, pa i tamo gde je to najopasnije – u policiju i u tajne službe. Jedino njegovo merilo u politici – "odnos snaga, drugovi, odnos snaga" – povuklo ga je, kao kockara (što on u svojoj suštini i jeste, očajnički strasni kockar), preko granica političkog zdravog razuma. Nasilni svršeni čin, fait accompli, bio je suviše često u istoriji osnova za budući legitimitet; jedva da danas postoji država koja nije nastala nasilnim svršenim činom u jednom trenutku, što ovi iz DOS-a nikako da shvate (a sada im je ionako kasno…). Nasilje, međutim, nosi svoje rizike i zida sopstvena ograničenja, pa ga se zato razumni političari klone sve dok mogu.

Kao pravi socrealistički aparatčik iz brežnjevljevske močvare, Slobodan Milošević polagao je sve svoje nade u vojnu silu i policijsku represiju. Tokom ratova 1991-1999. policajci su ucenjivani da ratuju van Srbije, naročito oni rođeni u Hrvatskoj i Bosni; Državna bezbednost je osnivala i vodila paravojne formacije, da bi se kasnije bacila u finansijske mahinacije, muljanje devizama, ubijanje po potrebi i trgovinu drogom; od terorističke do zločinačke organizacije. Upravo to bezgranično poverenje u vojnu i policijsku represiju, sitnu seljačku kockarsku lukavost i ni u šta više drugo upropastilo je Miloševića na kraju krajeva, kad je 1999. igrao "tropa". Naime, u jesen 1998. Slobodan Milošević zaključio je da je pametniji i od Jovice Stanišića, i od Momčila Perišića i od Aleksandra Dimitrijevića, šefa KOS-a; sva trojica su ga lepo upozoravali da je đavo odneo šalu i da se sada valja urazumiti, jer inače… Milošević je odlučio da odigra veliki blef i dao da se u Skupštini Srbije izglasa rat sa NATO-om; kad je mogao Sadam Husein, što ne bi i on? Bombardovanje će ujediniti Srbe još jednom; koristeći gužvu oteraćemo Albance s Kosova; kopnene intervencije neće biti (ne gine im se uludo) i mi pobednici. Ostalo je istorija…

Nasleđe

Vreme, međutim, prolazi, a ljudi izvlače neizbežne zaključke. U leto 1999. vodeće strukture vojske, policije i Državne bezbednosti očigledno su procenile da ovako više ne ide, da je Miloševićev rok trajanja prošao i da se od njega ubuduće može očekivati više štete nego koristi, sasvim pragmatično gledajući, bez ikakvih moralnih, patriotskih i drugih suvišnih razmatranja. Jednostavno rečeno, pacovi su zaključili da brod pušta vodu i počeli sebi da grade "legendu" (lažnu biografiju; obaveštajni žargon) "spasilaca otaõbine". Koliko je i kakvih kontakata bilo između tajnih službi i čelnika DOS-a i šta je tom prilikom dogovoreno, saznaćemo jednoga dana. A da ih je i te kako bilo, sasvim je jasno; inače ne bi JSO i čovek čije je ime Legija ispali spasioci otaõbine; niti bi se Nebojša Pavković dan-danas šepurio okolo kao šampion opstanka u nemogućim uslovima; niti bi kritično važna reforma Državne bezbednosti toliko kasnila uprkos ponovljenim obećanjima nove vlasti. Ta gospoda iz tajnih službi, policije i vojske završila su – u stvari – veliki posao za sebe pustivši Miloševića niz vodu u leto 2000: predupredili su mogući bukureštanski scenario iz 1989; unapred su zadužili delove DOS-a (ako ne i celu koaliciju) i sklopili barem diskretnu nagodbu koja im jamči budući imunitet. Deo rukovodećeg kadra DB-a žrtvovan je, ali je ionako reč o "novima", koji su potrošna roba; Jovicu Stanišića, Franka Simatovića i još neku gospodu niko ne pominje. Na kraju će stradati samo najzeleniji i najneiskusniji kadar, dok će stari lisci, koji su radili glavnu radnju od 1990. do 1998. ostati izvan svake sumnje. Kad čovek pogleda stanje i "odnos snaga" (Milošević dixit…) u DOS-u, ko bi im zamerio? Ipak je reč o idejnoj bliskosti…

Šta je DOS nasledio kao stanje policije i tajnih službi, vojnih i civilnih, na dan 6. oktobra 2000. u rano jutro? Jednu već mesecima potpuno i zlokobno tihu Državnu bezbednost sa sve Radetom Markovićem, koga je "po postignutom dogovoru" na tom mestu legalistički sačuvao Vojislav Koštunica, ali i s Jedinicom za specijalne operacije, koja će se godinu dana kasnije veoma politički aktivirati po osnovu "legitimnosti" koju joj je Zoran Đinđić brzopleto priznao posle 5. oktobra. Jednu vojnu Upravu bezbednosti i Obaveštajnu službu koje su deset godina bile sistematski marginalizovane, ali i instrumentalizovane, mada u mnogo manjem obimu nego Državna bezbednost. Osim eventualne nesposobnosti čije uzroke treba tražiti više izvan, nego unutar tih službi, za njima se ne vuku ni skandali niti sumnje za teška krivična dela, kao za nekim drugima. Jednu obaveštajnu službu SID, koja je takođe bila marginalizovana i za koju se ne zna koliko je svojih nekadašnjih resursa – pozicija i mreža – uspela da sačuva. Ti su resursi bili značajni u svoje vreme i SID je ostao efikasan dosta dugo, uprkos raspadu savezne države i osipanju njene diplomatije. Možda je vreme da se kaže kako je upravo SID zaslužan za jednu od značajnijih obaveštajnih operacija od pre deset godina: njihovi su ljudi od početka znali i ispratili Antona Kikaša kroz celu operaciju skupljanja novca, kupovine oružja u Južnoafričkoj uniji, organizovanja avionskog transporta, sve do 1. septembra 1991, kada je na osnovu informacija SID-a Kikašev avion presretnut i prisilno spušten na zagrebački aerodrom.

Bez obzira na zapuštenost postojećih tajnih službi i pitanja oko toga ko ih u stvari kontroliše i da li ih neko uopšte kontroliše (što je još važnije), one su ipak još uvek institucije sistema, pa prema tome podložne zakonskoj regulativi – bez obzira na očekivane otpore i ometanja s raznih strana. Uz izvesnu dozu političke hrabrosti moguće je, na primer, ukinuti stanje u kome je Državna bezbednost kao i za Slobodana Miloševića, nevladina organizacija odgovorna jednom čoveku u koju ministar unutrašnjih poslova ne sme ni da priviri i koja dan-danas ima sopstvenu paravojnu formaciju. Sve dok to stanje opstaje, oko stvarne, neformalne kontrole nad Državnom bezbednošću boriće se i legalisti i pragmatičari , podjednako nezdravo fascinirani tom ustanovom. To što Milošević sedi u Hagu nije pomoglo njegovim protivnicima da se – pošto su došli na vlast – oslobode kompleksa Državne bezbednosti: ko o čemu, oni o tajnim službama, špijuniranjima, prisluškivanjima i ostalom… Demokratija im se negde zagubila od grdnih uspomena na trinaest godina Udbe.

PARALELNI SLOJEVI: Drugovi čekisti, međutim, uživaju u toj fascinaciji njihovim dućanom; nisu za õabe tolike godine skupljali podatke za dosijea; između ostalog. Kao dobri policajci, oni ćute, i ćute, i ćute i samo gledaju, dok se vladajuća koalicija grči i uvija oko toga da šta bi s njima; to je igra strpljenja. Dok DOS tako gubi vreme i sklapa male kompromise koje vreme neizbežno nosi, Državna bezbednost igra na strpljenje, na "dosjelost", kako kažu pravnici, na to da se krivica vremenom tupi i da će i ovim demokratama doći odande u glavu činjenica da se s jakom tajnom policijom lakše vlada. Pravilo Službe ionako kaže da "države dolaze i odlaze, a Služba ostaje", pa će tako jednoga dana na nekom diskretnom i tihom sastanku starih prijatelja biti ocenjeno kako je DOS-u istekao rok trajanja.

Toj se igri, iz svog ugla i interesa, priključio i Nebojša Pavković, uočivši 6. oktobra (ako ne i pre) upadljivu nervozu Vojislava Koštunice i njegove stranke na tu istu temu. Talentovan, kakvog ga je Bog dao, za čuvenu srpsku političku disciplinu "prijateljstvo, zanat najstariji", Pobednik nad NATO-om gura se što bliže Vrhovnom komandantu sa sablažnjivim ponudama: da, eto, Zoka Đinđić ima Udbu, ama mi imamo KOS, pa će se vidi čija nana crnu vunu prede… Naravno da su se primili na igru i krenuli: oni nama ovo – mi njima Momira Gavrilovića; oni nama neki tamo Hag – mi njima "crvene beretke"; oni nama Aliju Delimustafića – mi njima Aliju Delimustafića (od čega je jedini rezultat da je veseli Alija ostao plav i modar); nastavci se očekuju. Ni to, međutim, nije tako strašno jer se dade urediti zakonskim merama i demokratskim procedurama parlamentarne i u razumnim okvirima javne kontrole nad vojnim, službenim i državnim tajnama malog naroda.

Ono što bi moglo biti strašno jeste postojanje raznih slojeva – horizontalnih i vertikalnih – paralelnih tajnih službi, parapolicija i paraobaveštajnih organizacija pod privatnom, stranačkom ili poluzvaničnom kontrolom frakcija bivše i sadašnje vlasti. Po prirodi svojih desetogodišnjih poslova obavljanih za Miloševićev račun, Državna bezbednost uspostavila je na hiljade kontakata, pozicija i veza s raznim ljudima koje je zadužila ovim i onim, ali i oni nju; koliko je samo ljudi prošlo kroz razne sastave i oblike "crvenih beretki", na primer, i šta su sve zajedno radili od 1991? Poznato je da su se bivši pripadnici, ali i ratni drugovi i saveznici po pravilu zapošljavali po svojim udbaškim vezama na mestima zgodnim i zanimljivim: kao vozači, radnici obezbeđenja i uopšte osoblje u vladinim ustanovama i ministarstvima. Tom se okolnošću, između ostalog, tumači nivo nervoze primećen u Vladi Srbije i među nekim političarima DOS-a u vreme pobune JSO-a prošlog novembra. Neki fragmenti informacija koji su procureli ukazuju na ulogu određenih telohranitelja i osoblja sličnog profila pri uspostavljanju određenih veza za koje se zaključilo da ih ne treba mnogo pominjati, mira u DOS-ovoj kući radi. Ima, dakle, indicija i osnova za pretpostavku da su razni bezbednosno interesantni kontakti ostali neprekinuti i da postoji jedna diskretna mreža bivših, isprepletana na raznim nivoima i u raznim interesima sa sadašnjima. Peti oktobar je davno prošao, ali se i dalje događa da nekoga otme na ulici i propusti kroz šake, a sve oko monopola na uvoz nekih strateških roba. Takvoj atmosferi doprinosi i upadljiv pasivni otpor u delovima sudstva i tužilaštva, takoreći sabotaže koje počinju iz vrha, iz Ustavnog i Vrhovnog suda, na primer.

Pirotehnički skandali

Okolnost da se politički život u Srbiji sve više vrti oko afera u koje su umešane tajne službe – i paraslužbe – trebalo bi da zabrinjava. Neki kažu da je to deo tradicije opisane u Nušićevom Sumnjivom licu, ali izgleda da smo mi od komedije napravili dramu: sreski špijuni jesu igrali ulogu u Srbiji do 1903, ali nikada ovoliku; uostalom, ne zaboravimo da je Crna ruka odigrala mnogo veću ulogu nego svi alekse žunići. Svaki dan propuštanja da se krene sa temeljitom reformom tajnih službi, civilnih, vojnih i nevladinih, onom reformom koju je DOS bio svečano obećao i čiji nacrti već postoje, ali se s njom odugovlači, povećava opasnost od neprijatnih iznenađenja. Osim toga, odugovlačenje otvara neslućene mogućnosti spletkarošima iz obaveštajno-udbaško-kosovskog polusveta da i dalje zamajavaju političku javnost kojekakvim blesavim aferama kao do sada, da podgrevaju ionako pregrejane paranoje unutar konkurentskih stranaka, da izazivaju pirotehničke skandale čiji su jedini efekti smrad pokvarenih jaja i širenje očajničkog uverenja da ta demokratija ničemu ne vredi, kao što je Milošević lepo govorio od početka…