Im’o tako Brana Crnčević dedu, a deda mu se zvao Lazar; e sad, pošto je Brana Crnčević u nekoliko mandata bio oficijelni Stric svih poštenih i nacionalno svesnih Srbalja, onda mu njegov deda Lazar valjda dođe nešto kao deda-stric vaskolike Srpčadi, ili sam ja to nešto pobrkao? Kao i svi gradski fićfirići prve ili druge generacije, nikada nisam dobro stajao s klasifikacijom podalje rodbine: mi (malo)građani smo nekako poispadali iz tog rodbinskog voza, šta ćete… Samo "pravi seljaci" i kolenovićka aristokratija vaistinu znaju sve o rodbini i rođačkim relacijama: jedni jer su za to dovoljno "prosti", a drugi jerbo su dovoljno "nobl"; građanska klasa – ako takvo šta ovde postoji – uvek je u nekom individualističkom vakuumu, u dekadentnom stanju nekakve toniokregerovske otuđenosti od Krvne Pripadnosti svake vrste…

No, pustimo sada to; Brana nam je Crnčević ovijeh dana (v. "Novosti" od 10. 2. 2002) podario svojevrsnu humoresku – umerena i konstruktivna vickastost je, sećate se, bila njegov glavni posao pre nego se, s dolaskom Vožda, poduhvatio Spasavanja Nacije – o svome deda-Lazi (u slobodno vreme patrioti – proroku), u kojoj je, pak, važno mesto rezervisano i za dve dedine kobile, od kojih se, pak, nijedna ne zove Suzi, nego se dotične pripadnice časnog kobiljeg roda zovu Nataša i Sonja… Teško je, jašta, neupućenom prepričati i nevježi dočarati parasatirični kontekst u koji ovaj vremešni Sremac smešta te dve smorene paorske rage; možda vredi navesti poslednji pasus ovog nadrialegoričnog tekstuljka, tek kao ogledno tekstualno dobro: "Selo još prangija i puca, peva o Miletiću i Sinđeliću, a Nataša i Sonja nas kasom (ne, dakle, baš Kasom, op. T. P…) vuku u mirnu i ravnodušnu noć u kojoj umire slavska pesma. A kad se negde oglasi puška deda smiruje kobile: ‘Mirna Sonja, oj, oj, mirna Nataša, oj'"… E sad, moj brajko, zašto se deda-Lazine kobile ne bi, je l’ te, zvale Nataša & Sonja i možete li vi, insinuantu nijedan plaćenički, dokazati da u tome ima nečega sumnjivog? Imena ko imena, nije zabranjeno da se kućna marva tako naziva – kažu da je Keith Richards svoje kučiće zvao Hendriks i Sifilis! – i mislim-šta-sad-tu?! A ipak, naravski, džukačka pravila društvene igre ove vrste posve su precizna i jalijaški neumoljiva i jasno je ama baš svima s kojom se to Sonjom – od svih Sonja na svetu – i s kojom Natašom – od svih planetarnih Nataša – to đilkoški sprda strikan-Crki, a jasno je, bogme, i zašto. Jer, sve je ovo sokačarski "dvosmisleno" namigivanje, značajno-očimakolutanje, smehotresno lakat–u–laktarenje i ostalo podgurkivanje, upriličeno na prostodušnu radost svakog lokalnog sociopate, samo još jedan u nizu mentalnih ispada slične vrste, s tom razlikom što većina drugih "autora" ne poseže za "neuhvatljivim" i "pozitivno", dakako, sasvim nedokazivim basnolikim alegorijama, nego gađaju pravo "u sridu", gotovo svakodnevno izlivajući patološku frustratsku mržnju na stanovitu Natašu iz ovoga grada, i na stanovitu Sonju; iz nekih su razloga upravo ove dve osobe ufiksirane kao personifikacija onog najgoreg "izdajničkog" i "anacionalnog" Među Nama, u otelotvorenja (pa još i ženska, drske Ženske Glave!) onih Predugačkih Jezika – još jedan stereotip o Večnom Ženskom, ne?! – koji otvoreno govore o Tabuima, o onome-što-se-u-poštenim-kućama-ne-govori (recimo, da je Tatica malo klao i krao, dok su Mamica štrukle pekli…). Otuda gotovo da ne prođe ni dan, kako pre famoznog Petog Oktobra, tako (gle!) možda još i više nakon njega, a da se ne nađe neki ustreptali Rodoljubivi Kolumnista ili kakav drugi dežurni Sma(t)rač da istrese mirišljavu kofu svog lucidnog Stava na glave ovih dveju Napornih Ženturača koje nas sprečavaju da se kupamo u svojoj nepomućenoj Mitskoj Nedužnosti. Njihova je omraženost kao prihvatljiva društvena konvencija, dakle, i u "novom dobu" gotovo neokrnjena, ona je sastavni deo filistarskih Dobrih Manira; istovariti se na njih bar jedanput mesečno neka je vrsta overe patriotske mesečne karte.

Ne radi se, jakako, o tome da su ta Sonja i ta Nataša bezgrešne i po–defaultu nepodložne kritici, da su uvek u pravu, i da je sve što kažu novokomponovano i sekularizovano Sveto pismo u rewrited verziji ovlašćenih Branilaca Ljudskih Prava, ili da je sve što učine vrhunac pravednosti i mudrosti. Svako ko sudeluje u javnom životu mora biti spreman na suprotstavljanje i neslaganje, čak i u vrlo oštroj i bespoštednoj formi, i u tome jedna Nataša i jedna Sonja ne mogu biti nikakav izuzetak. Ovde se, međutim, ne radi o tome; na delu je Organizovana Mržnja, permanentni medijski linč–niskog–intenziteta, paradigmatičan vudu-tretman dveju javnih ličnosti kao dežurnih Vreća Za Lupanje, najčešće u režiji onih koji lup(et)ati jedino i znaju. Nema, otuda, tog paraslobističkog i kriptofašističkog Mudrosera koji neće, kad god mu presahne inspiracija za štogod originalnije, navaliti na čerečenje jedne Nataše i jedne Sonje, znajući da to ne mož’ da omane, da je krvožedna slovosricateljska Pučina Filistara uvek spremna da kroz rutava ušesa propusti novi murdarluk na staru, refrenoznu temu njihovih Gigantskih Patriotskih Ogrešenja. I zato su Brana C., siroti deda-Laza i njegove Kobile Koje Se Ne Zovu Suzi samo slučajno izabran i dnevno aktuelan egzemplar, jerbo je "produkcija" kudikamo izobilnija, i u njojzi ima daleko težih Slučajeva.

Nije, dakle, kvaka u tome da su ona Nataša i ona Sonja u svemu uvek u pravu, nego je problem u tome da su one i te kako u pravu u Onom Bitnom: u detektovanju Zla. A Zlo je, u osnovi, kako nas uči Hana Arent, banalno, i otuda je trivijalna i petparačka i njegova imaginacija, te tako i drvendekasti advokati Zla ne mogu a da ne budu minorni i banalni u svojim lolo-šeretskim invektivicama, ali bogme i mračni kao duga, zimska sremačka noć u kojoj konji nervozno frkću, a brice rutinski sevaju po bircuzima, u nedostatku ozbiljnijeg i sveopštijeg belaja. Koji kad-tad ionako dođe, kada ga zgotove oni koji kobilama nadevaju lepa imena iz ruskih romana!