Biznis u kulturi
Transparentna tajna
Za razliku od muzičkih kuća, izdavača ili pozorišta koji nerado otkrivaju tiraže i zarade, filmski distributeri otvoreno govore o milionima maraka koje zarađuju pojedini filmovi: "Ovde još uvek postoje ostaci shvatanja po kojima je zarađivanje velikih para greh. Za nas nije, i mi se time ponosimo"
Mogu li se zaraditi pare u kulturi? Naravno da mogu. A kako stoje stvari na tržištu ove robe, najbolje se vidi kada se uporede dve potencijalno najprofitabilnije oblasti – film i muzika. U filmu su naizgled tokovi novca uglavnom "transparentni", zahvaljujući uspešnoj združenoj akciji filmskih distributera i države, dok se na estradi ne zna ni ko pije ni ko plaća.
Ovih dana vlasnici video klubova panično sklanjaju poslednje piratske kopije video kaseta strepeći od brutalnih i efikasnih akcija finansijskih i policijskih inspekcija, što će reći da se država ozbiljno zainteresovala za to da filmska piraterija konačno bude sasvim iskorenjena. "Mi smo godinama zapomagali, ali je tek ove godine vlada stala iza nas, i pomogla nam da hronični problem piraterije, koja je uništavala ovdašnje filmsko tržište, konačno počnemo efikasno da rešavamo. Kod nas je publika sistematski vaspitavana da se piraterija smatra normalnom i konačno su se stekli uslovi da se s ovakvom praksom prekine", kaže za "Vreme" Zvonko Đorđević, direktor kompanije Tak, jedne od najvećih ovdašnjih filmskih distributerskih kuća. Da li zbog raspisivanja nagrade od hiljadu nemačkih maraka, koju bi dobio svako ko donese piratsku kopiju, dva trenutno najveća bioskopska hita Hari Poter i kamen mudrosti i Gospodar prstenova – Družina prstena, ili dobro organizovane kontrole video klubova i lokalnih TV stanica, izgleda da se postigao pun pogodak, čiji su rezultati već sasvim vidljivi. Svaki od ova dva filma u Srbiji je već zaradio preko milion nemačkih maraka, a predviđa se da će konačni profit od njihovog prikazivanja u ovdašnjim bioskopima iznositi ukupno oko tri miliona maraka. "Da je bilo piratskih video kaseta i ostalih vidova piraterije, nijedan od pomenuta dva filma ne bi zaradio više od 150.000 maraka", kaže gospodin Đorđević, a obelodanjivanje ovih impozantnih iznosa smatra za početak prakse koja je svuda u svetu normalna pojava, dok se kod nas doskoro smatrala ludošću. "Ovde još uvek postoje ostaci shvatanja po kojima je zarađivanje velikih para greh. Za nas nije, i mi se time ponosimo. Radimo legalno, legalno i transparentno zarađujemo novac, a uspeh u tome je za nas i najveća reklama."
BIOSKOP UMESTO MORA: Ovdašnje filmsko tržište poseduje ogroman potencijal, za koji ljudi iz distributerskih kuća smatraju da ga tek treba valjano iskoristiti. Statistike kažu da je prošle godine bioskope u Srbiji posetilo 3.600.000 gledalaca. Zahvaljujući u mnogome i radu na suzbijanju piraterije, za ovu godinu se predviđa oko 6.000.000 prodatih bioskopskih ulaznica, da bi se s konačnim rešenjem problema piraterije, u sledećoj godini taj broj popeo na oko 10.000.000 prodatih karata. Ako se prognoze ostvare, Srbija bi po bioskopskoj posećenosti izbila na treće mesto među zemljama Istočne Evrope – posle Poljske i Mađarske, a ispred Češke, pa čak i Rusije. "Osim što je bioskopska publika ovde godinama negovana i što je kultura filma veoma prisutna, naša prednost je i u tome što nemamo more ni planine, pa za razliku od Slovenaca ili Hrvata, naši ljudi vikendom odlaze u kafane i bioskope. Kada se sve to uzme u obzir, naša predviđanja su realno ostvarljiva", smatra Zvonko Đorđević, ali kao preduslove za njihovu realizaciju, pored suzbijanja piraterije, navodi i obnavljanje zapuštene i upropašćene bioskopske mreže u Srbiji. Od oko 400 bioskopskih sala u Srbiji, u funkciji je svega oko 150, od kojih su mnoge u katastrofalnom stanju. "Kako od prihoda od prodaje ulaznica 50 odsto ostaje bioskopima, izuzetna gledanost Harija Potera i Gospodara prstenova navela je vlasnike bioskopa da razmišljaju o osavremenjivanju i obnavljanju sala, i mnogi su nam se već zbog toga javljali", kaže Đorđević, što je još jedan pokazatelj u kakvom je stanju naše filmsko tržište, i kakva mu je perspektiva.
A muzika? Najkraće rečeno, stanje je – katastrofalno. Niti se zna ko tu zarađuje, a kamoli koliko, ni ko koga falsifikuje, a saopštavanje tiraža ovdašnjih izvođača, što bi trebalo da bude najnormalnija stvar na svetu, još uvek je u domenu fantastike.
PREPADI: Za razliku od filma, suzbijanje muzičke piraterije iz nekog razloga se ozbiljno ne radi, za šta se pronalaze najneverovatniji pravni i nepravni razlozi, koji idu sve do spora oko ingerencija između savezne i republičke administracije, odnosno, svađa na liniji DS – DSS, o čemu je "Vreme" u više navrata pisalo. Istini za volju, u poslednje vreme finansijski i ostali policajci sve češće obilaze štandove s ovakvom robom, ali svejedno, potencijalno visokotiražne naslove CD-a, na primer nove albume Bajage ili Riblje Čorbe možete kupiti na svakom drugom ćošku u Beogradu, da ne govorimo o inostranim izdanjima. Kada je o ovim drugim reč, otežavajuća okolnost je u tome što, za razliku od filmskih distributera, još uvek ne postoje nagoveštaji ovdašnjih izdavačkih kuća da će krenuti u njihovu licencnu, legalnu prodaju, a za to se kao (uistinu ubedljiv) razlog navodi siromaštvo i nemogućnost ovdašnjih diskofila da za jedan CD izdvoje dvadesetak nemačkih maraka, što je novac kojim mogu kupiti šest falsifikata. O piratskim tiražima najbolje govori podatak da je jedan od najprodavanijih inostranih piratskih CD-ova Buena Vista Social Club, prema "dobroobaveštenim izvorima", prodat u više od 200.000 primeraka.
Naravno da regulisanje muzičke piraterije nije jednostavan i lak posao, i da se stanje na diskografskom tržištu ne može rešiti prepadima policije, ali se na vidiku ne nazire ozbiljna rešenost da se ovaj problem reši. "Mi smo apelovali na vlasti da se problem piraterije počne rešavati, ali nam se to slupalo o glavu. Umesto da se krene u regulisanje stanja u diskografiji, oni su racijama počeli da "maltretiraju" izdavače, kaže za "Vreme" Nenad Raičević, vlasnik Hi-fi centra, navodeći da je javna tajna da je najveći centar piraterije u Novom Pazaru, gde su pirati, kako kaže, "zaštićeni kao beli medvedi, i niko im ništa ne može", a onda u Nišu, Zaječaru, Leskovcu i Beogradu. Kao uzorni primer njihove delatnosti, Raičević navodi primer da se piratski CD poslednjeg albuma Harija Mata Harija pojavio sedam dana pre zvaničnog izdanja Hi-fi centra. Na apele izdavača niko se nije obazirao, kaže Raičević, koji procenjuje da se na svaki originalan CD proda deset piratskih kopija. Svoje tiraže Hi-fi centar ne objavljuje, kao što ih ne objavljuju ni ostali izdavači. Razlozi za to, mogu se samo naslućivati, porezi i koješta drugo.
TAJNA CITY RECORDSA: "Tiraži City recordsa su poslovna tajna", kaže za "Vreme" Bane Stojanović, direktor ove izdavačke kuće. "Kada ostali izdavači kažu svoje tiraže, onda ćemo reći i mi svoje. A toga neće biti dok se ne reši problem piraterije", kaže Stojanović navodeći da su zakoni doneti za vreme "prošlog režima" tako napravljeni da ne mogu ništa da reše i regulišu. To što su neki zakoni loši ne znači da ih se ipak ne treba pridržavati. Stojanović tako odbija optužbe za monopol upućene na račun RTV Pinka u okviru koje deluje ova izdavačka kuća: "City records je samostalan pravni subjekat, koji je sklopio ugovor s TV Pinkom, i to strogo po zakonu". Na optužbe da se tiraži kriju i zbog toga da bi se održavala veštačka slika popularnosti pevača, koji ni izbliza ne prodaju toliko albuma koliko može da se zaključi na osnovu njihove medijske zastupljenosti, Stojanović kaže da su to gluposti, i da je stvar uređivačke koncepcije svake televizije kakvu će muziku emitovati. U činjenici da svaka druga ovdašnja TV kuća ima svoju, ili svoju omiljenu izdavačku kuću, što je nezamislivo u normalnim državama, ne vidi ništa sporno, niti da tu može biti govora o monopolu i zloupotrebi nacionalnih frekvencija. "To je demokratski. Ima mnogo televizija s nacionalnom pokrivenošću i svako može da izabere onu koja mu odgovara, a druga stvar što je Pink najgledaniji, pa svi hoće njega", tvrdi Bane Stojanović.
Eto, i direktor City recordsa smatra da su zakoni loši, i da ih treba menjati, a zašto nešto može i bez zakona, kao u slučaju filma, a ne može kada je muzika u pitanju, ako i nije baš sasvim jasno, bar je "simptomatično".
Izdavaštvo: tajna klauzula
Nije bio potreban neki poseban razlog da se nezadovoljstvo pojedinih izdavača ponovo sruči na Ministarstvo kulture. Od kada su prošle godine knjige izjednačene s robom koja se meri i vaga, ostala je samo jedna nepoznanica: kada će iskrsnuti novi nesporazumi, jer je Zakon o porezu na promet kao stvoren za javne prepirke i svađe, omiljenu zabavu na marginama kulturnog života.
Oporezovanjem knjiga republička vlast već se otvoreno narugala onima koji čitaju pa samim tim i misle, čime su sigurno na neki način doprineli da dođe do političkih promena u zemlji. Stoga je naknadna odluka da se od poreza oslobode publikacije od posebnog interesa za nauku i kulturu bila samo mlako izvinjenje zbog jednog nepristojnog gesta. Ona je jedino donela kratkotrajno zatišje pred novi obračun onih koji objavljuju knjige i Ministarstva kulture, pauzu pred sledeći krug busanja u grudi raznim argumentima, što se napokon i dogodilo prošle nedelje.
Izdavači su ponovo odigrali izvornu scenu žrtve koja trpi nepravdu jer su ovog puta oporezovani i klasici dečje književnosti, dok je Ministarstvo kulture posegnulo za strategijom hladnog pragmatizma tvrdeći da pojedine knjige, makar to bio i Čarobni breg Tomasa Mana, valja oporezovati, ukoliko njihovi tiraži donose profit. Nije nedostajalo patetike dok su prvi vapili do neba kako se na bajke, pa i na sam bukvar, valjda nešto najčednije što se može naći između korica, plaća porez, niti ironije drugih koji su, valjda u duhu savremenog odnosa prema tekstualnosti, tvrdili da mnoge bajke obiluju pogrdnim jezikom.
U dubokoj pozadini sukoba, gde se od teških reči "nerazumno", "ishitreno", "zlonamerno", "nipodaštavanje", "odbijanje", "opskurno"… čuo samo udaljeni eho, ostala je zanemarena činjenica da je knjiga u zemlji Srbiji definitivno postala roba, pa je samim tim i izdavaštvo vrsta biznisa. Nije baš jednako unosno starati se o knjigama, mešanju grand kafe ili vrenju neštinskog belog, ali svaki od tih proizvoda, shodno omiljenosti kod potrošača, donosi zaradu. A šta donosi zaradu treba da pripomogne i državnom budžetu. Jedino što neštinsko belo, za razliku od pojedinih knjiga, kvalitet neće spasti od plaćanja poreza na promet, mada i tu ima izuzetaka koji nagrizaju pravilo. Kada je reč o knjigama, naravno.
Ispostavilo se da Komisija za oslobađanje od poreza na promet Ministarstva kulture često oporezuje, osim onoga što nije od posebnog interesa za nauku i kulturu, i ponovljena izdanja pojedinih knjiga, bilo da je reč o klasicima ili literaturi za decu. Nije problem u Komisiji koju sačinjavaju kompetentni ljudi, već u tajnoj klauzuli Ministarstva kulture dopisanoj na marginama Pravilnika o uslovima za oslobađanje od poreza na promet nevidljivim mastilom u kojoj se kaže da se porez mora platiti i na nova izdanja onoga što je umetnički vredno ukoliko to donosi profit.
Porez, dakle, na sve što donosi zaradu, jer je izdavanje knjiga čak i u zemlji gde četvrtina stanovništva nema osnovnu školu kakav-takav poslić, i zato drznike koji na tome zarađuju treba raspaliti po prstima, pa neka štampaju knjižuljke zavičajnih pesnika sa čijim tiražima ni sami autori više ne znaju šta će jer su ih razdelili i najdaljim srodnicima, a nekmoli izdavači i knjižari koji te naslove ne mogu da rasprodaju ni po ceni dnevne štampe. Ali, nekako je neumesno istovariti gomile knjiga na smetlište ili, ne daj bože, posegnuti za ognjem, mada se ni nova Srbija nije odrekla dobrih usluga proverenih inkvizicijskih metoda. (Tako je, na primer, neslavno završio celokupni tiraž Istorije za osmi razred osnovne škole, onaj u kome se govorilo o zaveri svetske zajednice protiv jedne male i miroljubive zemlje; u tom slučaju recikliranje u nove, neispisane tabake nije ulivalo dovoljno poverenja.)
I, kako nakon javnog Pravilnika o oslobađanju od poreza i tajne klauzule izgleda blagonakloni savet Ministarstva kulture upućen izdavačima? Prvo, štampajte sve što poželite, a mi ćemo proceniti da li je to namenjeno za razvoj i širenje kulture i znanja. Drugo, ukoliko ste štampali nešto za šta mi smatramo da nije od posebnog interesa za nauku i kulturu, platićete porez. Treće, ako ste štampali nešto što jeste od interesa za nauku i kulturu, ali od toga ostvarujete zaradu, opet ćete platiti porez.
Šta, dakle, poručuje Ministarstvo kulture izdavačima? Štampajte knjige čija umetnička vrednost nije pod znakom pitanja i to samo u jednom tiražu, jer porez nećete platiti ako ništa ne zaradite od prodatih knjiga. Ili, objavljujte zavičajne pesnike. Te knjige niko ne kupuje, nema drugog izdanja, nema zarade, nema ni poreza.
U suštini, to nije loš dobar predlog, jedino što neodoljivo podseća na onaj neostvareni san o zatvorenom sistemu koji obavlja neki posao a ne dobija energiju sa strane, poznatom kao perpetuum mobile. Ipak, dobro zvuči, zar ne? Nove knjige se objavljuju, nema prodaje, nema zarade, nema ni poreza. Nema ni izdavača.
Slobodan Kostić
Pozorište: država, sponzori, karte i butici
Po važećim zakonima, teatri su dotirane društvene ustanove. Međutim, otkako njihovi osnivači, gradska ili republička uprava, nisu u mogućnosti da im redovno isplaćuju dogovoreno izdržavanje, a po nekima tome ima više od dve decenije, teatri su počeli da se snalaze – prvo da traže druge vidove dotacija, a zatim i da tržišno posluju. Od tada primenjuju kombinaciju tržišnog poslovanja u budžetskom okruženju, što jeste put ka osamostavljivanju.
U pripremama za zapadni način rada, od beogradskih pozorišta najviše su odmakli Atelje 212 i Pozorištance Puž – zarađuju onoliko novca koliko ga dobijaju od osnivača, Skupštine grada. Kako? Svetozar Cvetković, upravnik Ateljea, kaže da kvalitet predstava jeste bitan, ali nije presudan. "Ukoliko to što proizvodite nije dovoljno dobro plasirano, onda kvalitet ne garantuje dobru prodaju." Rasprodate ulaznice, međutim, ne nadoknađuju troškove za pripremu predstave. "To ne uspeva nikom od nas. Naša roba mnogo više košta nego što može da zaradi. Danas ozbiljne produkcije -mislim na ansambl predstavu, značajnu scenografiju, autore, imena koja garantuju kvalitet – koštaju od dva do dva i po miliona dinara. Toliki novac, koji je potreban ako želite predstave poput Lede ili Čuda u Šarganu recimo, nećete nabaviti samo od osnivača i prodajom ulaznica po 300 dinara."
Treći izvor novca su generalni pokrovitelji i donatori. Odbija se samo 1,5 odsto od poreza na ukupan godišnji prihod onome ko materijalno pomogne pozorištu.
"Pored toga, sponzori sve manje razmišljaju o bespovratnom davanju pomoći samo zarad imidža, oni žele da i na neki način budu akcionari", kaže Nebojša Bradić, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. "Ne vidim zašto se ne bi našao model po kome će takva investicija biti moguća. Predstave koje sam radio uglavnom su tržišno poslovale dobro i njihovi bilansi su bili pozitivni. Sve su bazirane na određenim finansijskim izvorima koji su planirani i realizovani budžetom, ali u određenim okolnostima u kojma je bilo moguće ostvariti isplativ projekat."
U praksi, tržišno poslovanje u budžetskom okruženju izgleda ovako: "Grad nam daje za struju, grejanje, salu, telefon, 11 plata i dotira premijere. To je jedan izvor novca", kaže Branko Milićević, upravnik Pozorištanceta Puž. Drugi je 212 sedišta. "Ulaznica košta 130 dinara. Nekad pada kiša pa publika ne dođe, nekad je sunce pa opet ne dođe, u proseku se proda oko 150 mesta. Od toga treba napraviti predstavu. Mislim da tu i prestaje priča o privatnom pozorištu. U ovim tržišnim uslovima to je nemoguće, pa čak i kad bi vlasnik imao zgradu u kojoj je pozorište. Dok se ne omogući pozorištima da imaju tržišnu cenu ulaznice i publici da je plati, nema ništa od privatizacije."
Na kraju jedinstven primer: "Slavija", privatno pozorište. Osnovano je pre četiri godine po Zakonu o preduzećima, kako objašnjava Batrić Žarković, jedan od dvojice vlasnika, "jedinom zakonu koje privatnom licu dopušta osnivanje preduzeća za kulturnu delatnost, pa dakle i pozorišta". Zakupili su na 20 godina prostor koji je 1964. godine, navodno, Josip Broz namenio za Olimpijadu osoba sa oštećenim sluhom i magacin koji je od toga nastao preuredili su u pozorište i tržni centar. "Novac iz butika se preliva u pozorište, u ovim tržišnim uslovima ne bismo mogli drugačije", kaže Žarković. Nemaju sponzore u uobičajenoj formi ("butici su naši, pa smo sami sebi sponzori"), ali imaju mnogo prijatelja. "U ovo pozorište je uloženo mnogo dobre volje." Na taj način je urađeno 26 premijera, predstave se igraju svake večeri, po tržišnom principu: "Ako nekoliko večeri zaredom opadne gledanost, predstavu skidamo s repertoara. Autorska prava isplaćujemo odjednom, a učesnike angažujemo po ugovoru. Rado se odazivaju zato što znaju da će kod nas za jedno veče zaraditi pola, pa čak i celu platu." Kakav je bio "Slavijin" prošlogodišnji bilans? "Pozitivan, ali zahvaljujući buticima, ne pozorištu."
Sonja Ćirić
