Poznato je da nas je pogodila trihineloza – nekoliko stotina obolelih građana u Zrenjaninu, Loznici, Svilajncu – poznato je i da je to "ujedinilo" tržišne, sanitarne i veterinarske inspekcije, koje su se dale u pojačane kontrole. Poznato je i da je ministar Veselinov, kao svaki ministar, rek’o da epidemija jenjava, te da nema razloga za uznemirenost. Ali je, takođe, poznato da postoje ogromni problemi, takoreći eklatantni, u oblasti uzgoja, prometa i prerade stoke. Treba li reći da je poznato da je to ministrov resor.

STO HILJADA PEČENICA: I, inspektori su se rastrčali, po stočnim i zelenim pijacama, klanicama, kasapnicama. To oni i inače rade, kad je vreme svinjokolja, ali su se sad posebno rastrčali. Mada valjevski kraj nije karakterističan za trihinelu i ostale ravničarske probleme, šef sanitarne inspekcije Kolubarskog okruga dr Branka Miholjčić kaže da se intenzivnije kontrolišu ugostiteljski i objekti za klanje jer se ovde dešavalo da iz restorana odeš u bolnicu. Zakonodavac je i ovde postavio uslove, tako da su veliki lanci proizvodnje i prerade mesa zaštićeni od iznenađenja. Ali, kod nas je to u praksi, kao i sve ostalo, drugačije, naš čovek se hvali da je svinjče zaklao pod šljivom, zna se i ko su sitni biznismeni koji se bave proizvodnjom i prometom mesa, po pravilu nemaju veze s tim, jedina kvalifikacija im je želja za zaradom. Zato se, kaže dr Miholjčić, događa da dođe vlasnik firme i donese potvrdu o ispravnosti mesa koju je sam potpisao. Kad ga pitaju koji je validan organ, stručnjak, to potvrdio, on se čudi. I što je još gore, kad takvog prijaviš sudiji za prekršaje, posle tri godine, kao što se dr Miholjčić desilo, dobiješ rešenje da je opomenut. Dešava se, kaže, da zaraza i ne bude prijavljena, a razni su motivi, a pokazalo se da javnost rada, bar triheneloza kad je u pitanju, podiže zdravstvenu kulturu građana. U Kolubarskom okrugu je u poslednjih nekoliko godina, iako nije endemsko područje, kontrola mesa na trihinelu kod individualnog klanja povećana preko deset puta, a sada je na brojci od 10.000.

Direktor veterinarske stanice u Valjevu dr Radovan Pušić ističe da smo mi zbog svog mentaliteta i ostalih sitnih interesa daleko od svetskih standarda. Da bi se kvalitetno kontrolisao promet stoke, ona bi morala biti trajno obeležena ušnim markicama, žigom, čekićem, to bi ulazilo u kompjuter, i kad se desi problem znalo bi se poreklo životinje. Ali, što zbog sredstava, što zbog usitnjenosti poseda, proizvodnje i kratkovečnosti životinja (klanje prasadi) to je nemoguće. Jer, primera radi, ko će pred Božić da kontroliše klanje sto hiljada prasadi. Problem su i prekupci koji na divlje kupuju i dalje stavljaju u promet stoku, ali za to je kriva država koja se ne bavi organizovanim otkupom, pa da nije nakupaca seljak ne bi imao kome da proda. Pušić ističe i problem distribucije i primene veterinarskih lekova jer ih i prodaju i koriste laici. Još nije ukazano na posledice toga, kakvo je mleko i meso posle takvog "zdravstvenog tretmana" životinja.

Inače, što se tiče prisutnog problema sa trihinelozom, Pušić ističe da su problem privatni biznismeni koji kolju deset svinja, a jednu kontrolišu. Na pijaci svaka životinja treba da ima stočni bilet, izdat od veterinara ili mesne kancelarije, koji garantuje da na tom području nema zaraznih bolesti. Ali, ako se desi, odgovoran je prodavac životinje jer postoji prećutno jemstvo da je, recimo, svinja zdrava. Jer, ne kupuje se svinja zbog jahanja, neće biti ni da vuče čeze, već zbog ishrane.

IMAŠ DRUGU CENU: A kako sve to izgleda na licu mesta, na stočnim pijacama? Mionica, varošica sa najviše panađura, iliti vašara, u Srbiji. Subota, 19. januar, Bogojavljenje, rano jutro, još se nije razdanilo,’ladno, promiče sitan sneg. Stočna pijaca do autobuske stanice, tamići, traktori, prikolice, sa svih strana ciči, bleji, muče i riče. ‘Ladno, krupne svinje, telad, krave, ogrnuti ćebadima, šarenicama, iznošenim džemperima… Prasići 4,3, krupne svinje 2,5 maraka. Dvojica mlađih, iz okoline, isterali desetoro prasića, imaju uverenje da su vlasnici, kad nije zabranjena pijaca, zbog pojave neke zaraze, slobodno se prodaje, niko ništa ne pita, kad uzmeš – tvoj rizik, koji inspektori, sutra je Jovanjdan, i oni su ljudi. Kupaca malo, ali toliko cene, 4,3 kilogram, ako budu morali skinuće na četiri marke, videće… Stariji seljak umot’o veliku svinju u crvenu krpu, što slikamo, 180 kg po 2,5 maraka, niko i ne pita, nije ranije isterav’o, ‘ranio. Nema narod para, gde su pare, zamaglile neđe, da kaže, ide on sa sirom u Beograd, i šta bude, traži gospođa 300 grama, može pola kila, gde da izmeri trista grama, kaže, ne može, uzme krišku i dâ džabe, ‘jes duše mu, sačuvaj bože, besparica…

Redovi svezanih krava, telad u metalnim korpama, zgradica, tabla "vaga", tabla "Veterinarska inspekcija". Krupan seljak pored korpe sa teletom, 4,9 kilo, 600 maraka đuture, mo’š d’ uzmeš ako ‘oćeš, ako nećeš ne moraš, ister’o ovo jedno, cene nisu loše, ali, nezgodno vreme, nisu stigli ljudi sa kamionima. Daje ko dâ više, kupci prekupci, Cigani, Romi, kako ih zovu, iz Draginja, vrdaju, ali šta ćeš, nema drugih kupaca, nema zadruga, bilo dok je bio Tito, sad nema. Prilazi mlađi Ciganin, pipa tele, pruža ruku, nudi 4,80, seljak traži 4,85, ne dâ, jeste u pitanju pet maraka, ali ne dâ ni on, ne dâ uprkos, baš ga briga, blizu mu kuća, može da vrati, nije mu koza stala na rep, tele raste… Bezub čiča, sa šajkačom, u korpi sa dvoje teladi, muškić i ženskić, žensko 4,5, muško 5,10, tako ceni, nude manje, malo, šta ćeš. Redovi krava, kupci u vojnim maskirnim kabanicama obilaze, upitaju za cenu, prođu. Jedan u punoj snazi, iz Nepričave, jada se, propast brate, šta prodaje, kravu, dobra krava, sačuvaj bože dobra, 1750 dm, kakva kontrola, nije on švercer, krava iz njegove štale, podvikuje sinu da stane pored krave da se slika, šta se stisk’o, nije tuđa…

Na drugom kraju pijace mali Ciga, koga smo zapazili, opipava tele, ‘oće đuture, godi se, to traje. Stariji, iskusniji kupci prolaze, merkaju, ponešto upitaju, znaju se sa prodavcima, pomiluju kravu, "svaka tebi čast k’o dobrom čo’eku", idu dalje. Ko pazari, tele, kravu, za štranjku pa u kamiončić. Ali, uglavnom se okleva, čeka sa kupovinom, da odmakne vreme, da padne cena. Ona dvojica sa prasićima nisu prodali nijedno, ne ide, skinuli na četiri marke, što nisu ranije, gulim k…, da ti kažem sad kad nisi uključio ono ćereslo, jedan će. Nakupci špartaju između stoke, već namikarili šta će da uzmu, čekaju, iskusno to, maskirno, k’o vojni liferanti. Čiča sa muškićem i ženskićem izveo telad iz kaveza, da izmeri, da se preračuna, da ne izgubi ako proda đuture. Prilazi jedan četvrtast u plavoj kabanici, energično, kol’ko ovo tele, obraća se i kibicerima, je l’ kupuje neko drugi, da ne uskače, čiča kaže, on će, imaš drugu cenu, teško je ovo tele, odlazi do drugog seljaka, ali zvera ka prethodnom, prati reakciju, vraća se, imaš drugu cenu, bezubi čiča ne otvara usta. Odmiče vreme, sve više stoke nalazi put do kamiončića, registracije, Valjevo, Šabac, Loznica, Pančevo, Novi Pazar…

Van pijace, uz glavnu mioničku ulicu, regionalni put, niz tezgi, limene kante, plastika, alat, asortiman buvljaka, ali preovlađuju košulje, potkošulje, gaće, bluze, u SMB i maskirnoj boji. Jedan uzeo da pazari vojni džemper i pantalone, pošto, 350 dinara, mnogo, za košulju dao 50 dinara. Kilo mesa, odgovara mu Ciganka iza tezge. Jedan, baš crnpurast, sa tezge sa čarapama, duplo, na dva kartona, krupnim slovima informiše "Otkupljujem obveznice", iza, da li bordo, Batićevi plakati "I Srbija se pita".