Naslov najnovijeg komada Gorana Markovića Pandorina kutija samo je donekle metafora. U središtu zapleta zaista se nalazi jedna kutija: kutija sa tajnim policijskim dosijeom iz koje – kada je u najnovijim političkim okolnostima otvori njen "predmet", književnik i bivši disident Andrija – izlaze mnoga zla naše prošlosti, pre svih drugih potkazivanje najbližih prijatelja i rođaka. Iz ovoga se može zaključiti da Goran Marković bez zazora uzima vest iz dnevne štampe – otvaranje policijskih dosijea – da bi postavio etičko pitanje (ne)postojanosti svih ljudskih odnosa u totalitarnom režimu, čiji je glavni eksponent tajna policija. Nije ovo jedini problem koji komad želi da postavi: obrt u zapletu pokazuje da u ovakvim okolnostima i žrtva može da bude dželat, da totalitarni sitem "usisava" i iskorišćava, bez njihovog znanja, i svoje najljuće protivnike.

Ova pitanja se lako mogu "izvaditi" iz Pandorine kutije Gorana Markovića. Paradoksalno, glavna slabost drame nalazi se upravo u tome: ovi potencijalno zanimljivi etički problemi deluju kao i suviše transparentna teza, kao opšte mesto, i to prevashodno zato što im nedostaje razvijena, utemeljena i verodostojna dramska konstrukcija.

Dramska konstrukcija je nestabilna zato što nema čvrstu osovinu – središnji dramski sukob. Glavni junak Andrija nalazi se mnogo više u sukobu sa papirnatim utvarama iz policijskog dosijea, ljudima koji su ga potkazivali tokom dugog niza godina, nego sa ostalim likovima na sceni: svi oni su samo statisti u Andrijinoj životnoj priči i za nju su vezani labavim i/ili neveštim dramaturškim kopčama (na primer, Dobrilina nategnuta motivacija). Postojala je mogućnost, čak vrlo zanimljiva, da se glavni sukob gradi upravo ne relaciji disident – njegovi neprisutni potkazivači (u prvom redu, njegova pokojna žena), ali komad nije krenuo tim putem; naprotiv, potencijalno najjača drama (žena potkazuje muža) ostaje nerazvijena, a težište komada se premešta na dramaturški takođe nategnutu priču o žrtvi koja postaje dželat.

Pored glavnih dramaturških problema postoji i niz sporednih, onih koji se nužno nameću u dosledno realističkom prosedeu komada: recimo, koja to protekcija, čak i u zemlji totalnog javašluka, može da omogući običnom piscu (nije D.Ć.) da u zatvoru, iz potpuno privatnih razloga, ispituje uhapšenog policijskog glavešinu? Čak i da se takve stvari u životu mogu desiti, ostaje ono prastaro aristotelovsko pravilo o odnosu mogućeg i verovatnog – nešto jeste moguće, ali nije verovatno. Drugačije rečeno, životna i dramska istinitost ne poklapaju se nužno, a pozorište je jedino obavezno prema dramskoj.

Iz ovih primera može se jasno zaključiti da se glavni problem komada nalazi u njegovoj dramaturškoj (čitaj zanatskoj) nedorađenosti. U takvim uslovima, u uslovima nerazvijenih odnosa i sukoba, glumci su imali težak zadatak. Dodatan problem za glumce bila je i činjenica da su likovi sami po sebi, izvan međusobnih sukoba, dati u dosta siromašnom obliku. Tako, recimo, o glavnom junaku znamo samo neke uopštene podatke – da je zavodnik, da je umeo da bude grub prema ženi, da voli da pije s društvom; Bogdan Diklić je doneo razvoj stanja intelektualca koji otkriva bolnu istinu, ali, u nedostatku bogatije dramske građe, nije uspeo da se izbori s uopštenošću ovog lika. Mirjana Karanović se veštije izborila s tekstom jer je lik Dobrile obogatila prikrivenom naklonošću prema Andreji, što je pružilo uverljiviju potporu tajnovitosti ovog lika od one koju nudi drama. Odgovor na dilemu da li je ova intervencija isključivo glumačka ili je reditelj Goran Marković ipak uočio slabosti pisca Gorana Markovića, može se samo nagađati, jer to rešenje spada u oblast složene glumačko-rediteljske saradnje.

Kostimi Jelene Nikolić nisu mnogo doprineli izoštrenosti likova; neki neobični detalji nisu bili znakoviti, već su samo stvarali nedoumice (šta znači ekscentričan šlep na suknji jedne skromne službenice, zašto pomoćnik ministra nosi ekscentričan kožni prsluk?). Pri tom, u realističkoj priči koja se iz dana u dan odvija nedeljama, junaci nijedanput ne promene odeću. Scenografija Miodraga Tabačkog svodila se na jasnu metaforu: kancelarija državne bezbednosti kao unutrašnjost rasklopljene (Pandorine) kutije.

Iz prethodnog se vidi da analizirani dramaturški problemi nisu dozvolili da spomenuta pitanja koja komad i predstava žele da pokrenu dobiju solidnu osnovu. Međutim, dramaturška nerazvijenost – nedostatak prave dramske napetosti – onemogućava i da predstava krene u drugom mogućem pravcu, u pravcu špijunskog trilera ili krimi-komedije bulevarskog tipa. Sve ovo zajedno nije samo problem dramskog pisca: talentovan, maštovit i vešt filmski autor, kakav je nesumnjivo Goran Marković, ne mora da poznaje sve zakonitosti drame i scene, ali se postavlja pitanje zašto dramaturg projekta Ivana Dimić i uprava pozorišta nisu insistirali na doradi komada. Možda je upravi važnija aktuelna tema iz dnevne štampe, slavni i popularni autor i glumci, marketinška obrada i "elitna" premijerska publika, koja gromoglasno priziva nekog novog Nušića da se njome pozabavi, nego umetnički domet predstave.