U beogradskom pozorišnom životu kraj kalendarske godine protiče u znaku dinamičnih dešavanja u Bitef teatru. Ono što je vrlo zanimljivo jeste da sve nove predstave, kao i one koje su u poslednjih nekoliko nedelja obnovljene i prilagođene za scenu Bitef teatra (premijerno su izvedene u nekim drugim pozorištima), spadaju u oblast savremenog plesnog pozorišta. Da li iz ovog podatka, a u skladu sa aktuelnim novogodišnjim željama da period koji je pred nama bude bolji i uspešniji, možemo da naslutimo plodonosnu programsku "revoluciju", i to ne samo u kontekstu aktivnosti Bitef teatra već i u kontekstu našeg celokupnog, generalno konzervativnog pozorišnog života?

Doduše, kada je u pitanju Bitef teatar, ovu naslućenu "revoluciju" trebalo bi pre odrediti kao "restauraciju". Naime, kao što je dobro poznato, Bitef teatar je osnovan upravo s ciljem da se u našoj sredini stvore uslovi za razvoj drugačijeg pozorišta – tragalačkog, alternativnog, savremenog, dekonstruktivističkog, demitologizujućeg, nezavisnog, neverbalnog, plesnog – onakvog kakvo je svih ovih godina promovisao festival Bitef. Osim nekih izolovanih i sporadičnih uspeha, ovaj projekt nije se adekvatno ostvario: drvo, zaštitni znak Bitef teatra, nije pustilo korenje. Čak je u određenom periodu, za vreme jedne od prethodnih uprava, došlo do neshvatljivog zaokreta ka zabavljačkom pozorištu (i to lošem), oličenom u predstavama kao što su Zigi Stardast ili Ulični psi. Kada se to ima u vidu, ne čudi što je u jednom nedavnom istraživanju upravo Bitef teatar označen kao jedan od razloga nedovoljnog uticaja Bitefa na naše pozorište.

Podsećanje na neuspeh izvorne ideje Bitef teatra daje nam pravo da aktuelni, novogodišnji zaokret u programskoj orijentaciji ovog pozorišta, oličen u prodoru predstava iz oblasti savremenog plesa, oksimoronski nazovemo revolucionarnom restauracijom. Pre nego što nešto kažemo o umetničkim dometima tih predstava, treba podsetiti da je simbolični predznak ovog zaokreta bio povratak koreografa i reditelja Sonje Vukićević, nesporno najmarkantnije i najznačajnije figure našeg plesnog, fizičkog, neverbalnog pozorišta (sâma autorka svoj rad naziva "drama u pokretu"), u Bitef teatar, u kome ona s uspehom izvodi svoje stare predstave (u sredini koja ima malobrojnu publiku za ovakvu vrstu pozorišta, višegodišnje održavanje predstava je zaista nesvakidašnji uspeh).

U novoj programskoj orijentaciji Bitef teatra izdvaja se prva produkcija INTRA Contemporary Dance Company, predstava Pasija po telu u koreografiji Dalije Aćin i u režiji Andreja Aćina. Ono što prvo privlači pažnju jeste celokupan audio-vizuelni "dizajn" predstave: od minimalističke muzike Andreja Aćina, preko svedenog, geometrijski apstraktnog rešenja prostora Maje Vidaković do odlične postavke svetla. Svojim krajnje svedenim, redukovanim, "asketskim" rešenjima, koreografska partitura Dalije Aćin, koju pored autorke izvode još i Ana Ignjatović i Predrag Rakić, stilski se uklapa u dizajn cele predstave. Osim stilske koherentnosti, ovakva koreografska rešenja ostvaruju i jedan drugi, praktičniji rezultat: ne iskušavaju preterano tehničke mogućnosti izvođača, za koje, bar kada je Predrag Rakić u pitanju, možemo opravdano sumnjati da nisu baš velike. U takvom, integralno minimalističkom pozorišnom izrazu, Dalija Aćin i njeni saradnici razvijaju i recikliraju – inspirisani tekstovima Denija de Ružmona – večnu, univerzalnu i bolnu temu čovekove beznadežne nemoći da ostvari svoju strasnu čežnju za potpunim stapanjem i prožimanjem s drugim ljudskim telom i drugom ljudskom dušom.

Sasvim drugačiji teatarski izraz i opšti ton nudi nedavno obnovljena predstava Blanko (sada se, logično, zove Blanko II) koreografa Bojane Mladenović koja je premijerno izvedena u KPGT-u Ljubiše Ristića. Koreografski stil joj je eklektičan, raspoloženje narodski veselo, muzička i scenska rešenja dobrim delom utemeljena u etnotradiciji, humor ima značajno mesto u opštoj zamisli. Međutim, cinik bi na kraju rekao da se, usled nedostatka čvršće teatarske strukture i usled krajnje tematske raspršenosti ove predstave, širom otvara prostor i za Blanko III.

Kada se sada uzmu u obzir njihovi realni umetnički dometi, postavlja se pitanje u kojoj meri ove predstave uspevaju da ostvare nove/stare, smele programske planove Bitef teatra. Ovo je vrlo delikatno pitanje i to iz više razloga. Pre svega, treba jasno naglasiti da bez obzira na definitivan rezultat predstava, koji u konkretnom slučaju uopšte nije beznačajan, ovakav koncepcijski zaokret zaslužuje punu podršku sam po sebi, pogotovu što se ostvaruje u prostoru i ambijentu čija je izvorna misija promovisanje drugačijeg pozorišta. S druge strane, gotovo potpuni nedostatak referentnog okvira koji je kod nas prisutan u oblasti savremenog plesnog pozorišta, u velikoj meri otežava adekvatnu procenu umetničkog dometa. Taj nedostatak referentnog okvira tiče se podjednako i "konzumenata" savremenog plesa – publike i stručne javnosti (pre svega one iz medija) – i njegovih "proizvođača", čije se formalno obrazovanje najčešće svodi na igračku školu klasičnog baleta i nekoliko (u najboljem slučaju) međunarodnih radionica iz oblasti savremenog plesa.

Da bi ovaj vrlo značajan poduhvat revolucionarne restauracije Bitef teatra urodio plodom, čini se da bi bilo nužno da se, paralelno s novom produkcijom, naglasak stavi i na kontinuiranu i adekvatnu obuku u ovoj vrsti pozorišta (predavanja, kursevi, gostovanja stranih trupa). Naravno, ovakvu vrstu obuke treba jasno razgraničiti od bezbrojnih radionica i radioničica za vesele amatere, koje neosporno imaju društveni značaj – kao oblici animiranja mladih ili nekih marginalizovanih društvenih grupa putem kulture – ali koje nemaju umetnički značaj.