Već je onaj koji je prvi zabeležio dolazak Slovena na Balkan zapazio da su to srodna ali međusobno zavađena plemena, da bi njihovo ujedinjavanje bilo opasno i da bi u tom smislu najbolje bilo da Imperija njihove vođe potkupljuje poklonima, ostavljajući ih u zavadi. Imam utisak da to, otkako je zabeleženo, traje do današnjih dana i da Balkan zaista boluje od suviška istorije. Od tog viška posebno boluje područje koje su obuhvatile dve Jugoslavije. Tim područjem su išle značajne granice i bilo bi dobro da ne samo istoričari već i drugi razmisle o problemu granica. Naime, nije to bila samo granica na kojoj su se susretale Otomanska i Austrijska imperija, nego i granica na kojoj su se susretale dve velike religije, islam i hrišćanstvo, ali i granica dve vere unutar hrišćanstva, pravoslavlja i katoličanstva i, napokon, bila je to granica između veoma različitih kulturnih i ekonomskih svetova. To je na ovom tlu porodilo jedan graničarski mentalitet netrpeljivosti i nepoverenja prema drugima. Drugi je samo potencijalni neprijatelj. Postoji stereotip o balkanskom gostoprimstvu. Međutim, ako se taj stereotip malo bolje ispita, onda će se videti da je to zapravo pokušaj da onaj koji dolazi bude udobrovoljen, jer se ne zna šta on zapravo nosi i šta smera, pa je dobro udobrovoljiti ga. Taj graničarski mentalitet stalno je rađao autoritarne tipove ponašanja a, koliko nam istorija pokazuje, i autoritarne tipove vladanja, ne samo stranaca koji su nas držali na relativno pristojnom rastojanju, kao što bokserski sudija razvađa boksere. Jednostavno, samo pod uslovom da postoji neko treći, bez obzira na to da li je zajednički prijatelj ili zajednički neprijatelj, na Balkanu se moglo relativno mirno živeti. U drugim okolnostima, uvek je dolazilo do sukoba. I to onda rađa i najnoviju jugoslovensku tragediju. Upravo ta isključivost, to tretiranje drugog kao neprijatelja koga nećete uveravati argumentima ili poraziti, nego ga treba uništiti, dovela je do toga da zajednička jugoslovenska država u oba svoja pokušaja bude autoritarna. Ni u jednom nije bila demokratska, i onda nije čudo što se raspadala. Za tip raspada – krvavi – ogromnu odgovornost nose političke, ali, dozvolite, možda još veću kulturne elite svih južnoslovenskih naroda koji su tu zajedničku državu činili. Oni su bili u ratnohuškačkom i propagandnom aparatu koji su zavađali obične ljude i sejali seme mržnje. Naravno, kad je seme mržnje dalo svoje tragične plodove, oni su brže-bolje počeli da peru ruke. Danas taj pokušaj pranja biografija, prvenstveno biografija intelektualaca, imamo i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u BiH. Intelektualne elite svih jugoslovenskih naroda krajem dvadesetog veka nose ključnu odgovornost za tragediju koja je zahvatila balkanski prostor.