Negde na zalasku normalnog života, koncem osamdesetih i početkom devedesetih, u Beogradu je gostovalo nekoliko velikih zvezda poput Boba Dylana i Tine Turner, ali i nekolicina onih čija će internacionalna slava tek dostići zenit, poput Nicka Cavea. Simbolično i banalno, glavni grad je u tom periodu bio domaćin mnogim bendovima koji su se par godina kasnije zauvek ugasili, i tu je spisak nešto duži: Gun Club, Ride, Pixies, House Of Love, Mission, Mega City Four… U međuvremenu, koncertni život održavale su, teškom mukom organizovane, minijaturne i u svetskim okvirima marginalizovane pojave kao što su Pere Ubu ili Steve Wynn. Narodu se desili i The Prodigy, i mnogo, mnogo kasnije Exit festival i sasvim nedavno Asian Dub Foundation (poslednja dva u Novom Sadu).

Ovo naoko nostalgično sumiranje, koje više liči na napabirčeni koncertni adresar omanjeg sela u Americi, nije bez poente. Ono je, za veliki broj mladih (a njih je više od 300.000) koji su ostali u Srbiji, stvaran pokazatelj u kojoj meri su im/nam životi NEPOVRATNO (bili) uskraćeni za jednu normalnu, više urbanu nego civilizacijsku, tekovinu. Da je sve (ovo sve je savim nedefinisan pojam) krenulo nekim drugim putem, Stereo MCs bi u Beogradu svirali ’92. ili ’93. na vrhuncu slave, pred publikom pet puta brojnijom i euforičnijom (ako je to moguće?) nego pre par večeri. Međutim, paket aranžman od nekih trinaestak godina, koji smo silom (prilika) prihvatili, učinio nas je danas jeftino doživljenom publikom kakve eks-sovjetske zaravni ili egzotičnim zgoditkom demokratije, koji je prebrzo prestao da bude (ili će tek biti) prestižno prebivalište u dobrotvorno-političkom delovanju svetskih koncertnih atrakcija. Sve to bi trebalo da nas podseti na svetlu misao jedne slušateljke Radija B92 koja je u emisiji povodom rođendana tadašnjeg predsednika poručila istom: Danas mu želim sve najbolje, sutra crko da bog dâ!!!

Mnogi su pokušali da gostovanje Stereo MCs ospore kao (još jedno) uvaljivanje bivših zvezda, čiji je beogradski koncert samo deo (mora biti!) turneje po istočnoj Evropi, gde ovi jadnici još većim jadnicima samo i mogu biti zanimljivi i… veliki. Čak i kada bi to bilo istina, za Beograd ne bi važilo. Jer svaki ispredSKCovski diler pirat mogao bi da potvrdi da su Stereo MCs, odvajkada, bili ultimativni srpski artikal, čije su se večito doštampavane kvazi-best of kompilacije prodavale (skoro) kao Ceca. Poput Prodigyja, Stereo MCs su bili kulminativni momenat većine (ratnih) žurki i svih inteligentnijih klubova, čija žanrovska orijentacija nije bila usko plesna (tehno i slično). Uostalom, fakat možete lako proveriti već na svojoj prvoj žurci.

Prepuna Hala sportova, a kada kažem prepuna, mislim Darko-Rundek-prepuna, iznenadila je svojom euforičnom gostoljubivošću i očekivanjima i sam bend. Nažalost (ali ta žalost nije prevelika), ono što smo dobili na jasan način uvrstilo nas je geografski u interesno-primamljivu Evropu. Sat i po vremena svirke, skoro u minut, nije ni manje ni više od onoga što bi dobila publika nekog tamo Brisela ili neke tamo Firence. Što je, pak, prisutne moralo razočarati. Jer oni su došli da gledaju svoje.

Stereo MCs (bubnjar, sempl majstor, tri prateće pevačice i pevač Rob), rotirajući materijal oko svog najvećeg uspeha (albuma Connected), odsvirali su oficijelni deo koncerta za samo sat vremena. Potom su usledila još dva (planirana) bisa i treći koji je bend traljavo izimprovizovao, bukvalno impresioniran reakcijama publike. Ovo "traljavo" znači da oni nisu imali više spremnih pesama za nastavak koncerta, te su ponovili Connected, a ovo "impresionirani" znači da je masa skoro puna dva-tri minuta urlala je–je–je (uvodnu sekvencu Connecteda) tapšući rukama, za šta sam siguran da je ovacija koju ovih dana ni u rodnoj Engleskoj ne mogu da dožive.

Prilično uzdržan odnos prema publici, uz par reda-radi povika Hey, Belgrade!, nije obeshrabrio prisutne. Manjak komunikacije odraz je pod–konac naštimovanog benda, o čijem se nastupu ne može reći ništa posebno. Profesionalno, sasvim je pogodna reč.

Iako svaki lokalpatriotizam pre ili kasnije vodi u bljak-baru eks-YU nostalgije, pisac ovih redova bio bi budaletina da ne prizna da je publika koja je te večeri bila na koncertu publika kojom bi mogao da se ponosi svaki evropski grad. Ako ostanemo uporni, za one koji će tek doći bićemo OMILJENI evropski grad. U šta su Stereo MCs sada već sasvim sigurni.