Opredeljujući se za koreografsku aleo dramu kao oblik izražavanja, reditelj Gordan Dragović i koreograf Krunislav Simić predstavom Nižinski – zlatna ptica uspešno su saželi i punktirali životnu priču Vaclava Nižinskog, harizmatičnog i kontroverznog baletskog umetnika, "boga Igre" prve polovine XX veka. Konstrukciju Nižinskog (tj. aleo drame) čine numere koje se odlikuju izvesnom celovitošću, samostalnošću u odnosu na integralno delo, što omogućava i njihovo slobodno međusobno povezivanje. Hronološka nit koja spaja deset scena Nižinskog obuhvata kao kakve punktove ključna mesta umetnikovog detinjstva, školovanja, uspeha, posrnuća, ljubavi, bolesti…

Svaka scena ponaosob odiše naročitom lepotom, dodiruje atmosferu jednog vremena, unutrašnji svet umetnika, a uz pomoć osavremenjene režije, video animacijom, zagonetnom metalnom konstrukcijom, režijom zvuka – s merom i sadržajno precizno. Uz više nego dobro scenografsko rešenje Jasne Dragović, prelepe, skladne kostime Ljiljane Orlić, muziku (poznatih baleta) Vebera, Šopena, De Falje, Čajkovskog, Stravinskog, igra prvaka Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda još je ubedljivija, a sve zajedno kao celina deluje harmonično i osvežavajuće. Kao retko koja naša baletska predstava Nižinski ima tu sposobnost da gledaocu ponudi čist umetnički užitak.

Prvaci beogradskog baleta i uigrani Corps de ballet deluju sigurno, glumački razvijeno, a poseban kvalitet daje im (napokon) brza igra. U ulozi Nižinskog Konstantin Kostjukov jednostavno pleni: bilo sigurnošću i snagom svoje igre, bilo punoćom i rasponom dramske izražajnosti. Elegantnu, izuzetnu igračicu Tamaru Karsavinu odlično je odigrala Ana Pavlović, Konstantin Tešea u ulozi Serža Lifara, kao i Duška Dragičević u ulozi Romole de Pulski, žene Nižinskog, čija je svaka kretnja ispunjena toplinom i ljubavlju, najistaknutiji su među ostalim, takođe vrsnim igračima. Među njima su još i Denis Kasatkin, Nenad Jeremić, Gordana Simić (u čijoj kreaciji Bronjislave, sestre Nižinskog, ima još nedorađenosti), ili pak Dušan Simić i Marija Janković. Rečju, balet za najbolje.

Ono što bi moglo da zasmeta kakvom izoštrenom zahtevu publike jeste ukus retro-koreografskog pristupa. U pravom neoklasičnom maniru koreograf Krunislav Simić prednost daje čistoj akademskoj igri, tj. baletu koji je dovoljan samome sebi. Tako "očišćena" igra protkana je predvidljivim glumačkim elementima, pa se povremeno oseća nedostatak ekspresivnosti pokreta ili pak lucidnosti, preuzimanja rizika samog koreografa da izađe iz već datih, poznatih okvira. U datim okvirima, koreografska struktura je valjana i sasvim korektno razvijena, no mereno aršinom svetskih trendova ovo je ipak jedan retro izraz u baletu.

Kod nas, iako nije zahvalno prognozirati, reklo bi se da će ovaj balet dugo živeti i da će, grubo rečeno, uspešno "puniti kasu". Nižinski svojom prijemčivošću prosto nameće pitanje komercijalizacije baletske umetnosti kod nas, i to na najbolji mogući način, uveravajući nas da to jeste jedan od zahteva novog vremena, te da pozitivan odnos prema komercijalnom nužno podrazumeva i dobar kvalitet.