Nisam mogao da ne reagujem na komentar g. Nemanje Vujačića u vašoj rubrici pošta, koji se "kritički" osvrnuo na tekst "Slava" Seke Mujić, "Vreme" br. 568.

Oči bode već druga rečenica u kojoj se g. Vujačić "slaže da dvoje ljudi mogu imati potpuno različite poglede na apsolutno iste stvari", ali ne može da podnese "da neko tako blati najveću svetinju svoga doma" – iz koje se vide dve stvari:

1) da g. odmah skače sam sebi u usta

2) u kakvom će tonu biti ostatak pisma (bez imalo želje da predloži kako bi neko trebalo da opiše svoj doživljaj slave u svojoj kući, a da se to nekome dopadne – jer meni "Slava" jeste).

A šta je sa nama ateistima, koji slavu koristimo kao priliku da se vidimo sa ljudima sa kojima volimo da se družimo?

U mom domu slava nije svetinja, i mislim da nije u redu trpati sve ljude po određenom (slavskom, verskom, vaskolikom srpskom) osnovu u isti koš.

Dizanje kose nastavljaju povodi koji bi (ako sam dobro razumeo) bilo u redu blatiti (rođendan, godišnjica braka…) – ali kamenom na slavu, ccc…

Hvala g. Vujačiću na "materijalu za obradu", uz konstataciju da nemaju svi isti odnos prema veri.