Savet Evrope i OEBS zadovoljni su sedmom verzijom nacrta i tvrde da ona odgovara evropskim standardima, a neki ga nazivaju "najdemokratskijim u regionu". Po svemu sudeći, domaći političari nisu mogli da se ne slože s ovako laskavom ocenom, pa nacrt ima razumne izglede da već u januaru 2002. postane zakon.

Usvajanjem nacrta bićemo pošteđeni (ili uskraćeni) raznih veselih devojaka, ukusa slobode koja nema granica, suočavanja sa svojom sudbinom u Hotelu Prag, (dva)desetominutnih blokova reklama o raznoraznim proizvodima usred celovečernjeg filma koji čine da zaboravimo koji smo film zapravo gledali… Govoreći suvoparnim jezikom struke, nacrt prihvata ograničenja televizijskog reklamiranja sadržana u osnovnim evropskim izvorima – Konvenciji o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope (poslednje izmene 1998) i Direktivi o televiziji bez granica Evropske unije (poslednje izmene 1997). Tim aktima su određeni evropski standardi u ovoj oblasti. Precizno je određeno koliko vremena sme biti posvećeno reklamiranju, koji načini TV reklamiranja i sponzorstva nisu dozvoljeni, i koji se proizvodi ne smeju reklamirati. Voditelj pije mineralnu vodu i kaže koje je marke, dodajući da je izvrsna – reč je o nedozvoljenom obliku TV reklame zvanom product placement. Cigarete se reklamiraju samo prikazivanjem brenda, bez paklice, cigarete ili čina pušenja – ponovo nedozvoljeno, jer se reklamiraju cigarete, a toga u Evropi, kada je reč o televiziji, nema. Istini za volju, i sada je zabranjeno reklamirati cigarete na bilo koji način, a reklame za cigarete su svuda oko nas. Država zasad žmuri, željna preko potrebnog novca iz reklamnih budžeta. Međutim, šta kada se o poštovanju pravila igre u elektronskim medijima ne bude starala država već jedan poseban, u našem sistemu državne uprave dosad nepoznat organ? To nas dovodi do druge novine predviđene nacrtom – Radiodifuznog saveta Srbije.

Savet se sastoji od devet članova. Reč je o telu koje bi trebalo da bude vlast u oblasti radiodifuzije. Nepotrebno je ponavljati da je opet reč o usvajanju evropskog standarda, koji je ovde doduše širok – postoje saveti sa mnogo više članova, koji tada obično predstavljaju različite segmente javnosti, a postoje i oni sa manjim brojem članova, koji su pre svega eksperti iz oblasti bliskih radiodifuziji (takav je onaj predložen nacrtom). U svakom slučaju, u tranzicionim zemljama se pokazalo izrazito važnim da nosioci političkih i državnih funkcija ne smeju imati mogućnost da bitno utiču na rad saveta. Oni niti mogu biti članovi, niti smeju igrati presudnu ulogu u odabiru članova tog tela. Tako je predviđeno i u nacrtu – svaki od devet članova ima svog "ovlašćenog predlagača", koji sačinjava listu sa dva predložena imena i šalje je Narodnoj Skupštini. Skupština, sa svoje strane, ne može da predlaže kandidate ali može da bira koji će od dva predložena kandidata sa svake od devet lista postati član saveta. Ono što je rečeno za političare važi i za ljude koji imaju ozbiljan ekonomski interes u radiodifuziji – ni oni ne smeju imati uticaja na sastav i rad saveta. Nacrt uz to garantuje neopozivost mandata članova, kao i finansijsku samostalnost saveta. Sve to ima za cilj da, onoliko koliko je moguće, učini savet zaista nezavisnim. Naposletku, valja napomenuti da su "ovlašćeni predlagači" većinom organizacije i institucije civilnog društva, što znači udaljavanje državne vlasti od upravljanja radiodifuzijom.

Jasno je da nije moguće skupštinskom odlukom, pa ni donošenjem zakona, transformisati RTS u javnu službu koja je "finansirana od javnosti, služi javnosti i odgovara javnosti", kako se pojam javnog servisa često objašnjava u doktrini. Međutim, isto tako su jalovi svi pokušaji da se od RTS-a napravi istinski javni servis dok je on formalnopravno pod vlašću Vlade Srbije (u šta se možemo uveriti sada). Stoga nacrt sadrži rešenja koja su nužan ali ne i dovoljan uslov za transformaciju RTS-a u javni RTV servis. Prvo i najvažnije, RTS se izvlači iz ruku izvršne vlasti, čak i zakonodavne, i stavlja u ruke radiodifuznog saveta. Drugo, transformisani RTS trebalo bi da bude javna ustanova a ne javno preduzeće, čime se pravni oblik organizovanja upodobljava njegovoj svrsi. Treće, RTS se deli na nacionalni servis i pokrajinski servis, pri čemu nacionalni ima dva televizijska i tri radio programa, a pokrajinski jedan TV i dva radio programa. Četvrto, RTS, koji će se po svemu sudeći zvati RUS (Radiodifuzna ustanova Srbije), biće i finansijski nezavisan od Vlade jer će se finansirati iz pretplate. Naravno, uloga RUS-a biće izuzetno bitna s obzirom na to da bi on trebalo da bude kako glavni informativni RTV medij tako i nosilac kulturnog razvoja i čuvar kulturne baštine. Ono što mu nacrt omogućava jeste da započne pravu i istinsku transformaciju.

Nacrt sadrži još jednu izuzetno važnu novinu koja je dosad ostala skrajnuta. Reč je o odredbama o "transparentnosti" svojine nad radiodifuznim preduzećima, zabrani koncentracije svojine nad medijima i zabrani uzajamnog vlasništva između štampanih i elektronskih medija. I ove odredbe svoje mesto u zakonu našle su zahvaljujući evropskim preporukama i iskustvima. Njihov cilj je onemogućavanje sticanja pozicije koja jednom čoveku ili grupi ljudi obezbeđuje preovlađujući uticaj na javno mnjenje. Ko je danas vlasnik TV Košave? Kompanija "XY" iz Lihtenštajna? A ko je njen vlasnik? Neki Švajcarac, piše u dokumentima kompanije. Samo, u Lihtenštajnu možete registrovati kompaniju na ime nekog Švajcarca tako da se ne zna da je kompanija zapravo vaša. I zato u Srbiji kompanije iz Lihtenštajna neće moći da osnivaju televizije, što važi i za kompanije s Kipra, Kajmanskih Ostrva i sličnih jurisdikcija. Kada se zna ko su ljudi "iza" medija u Srbiji, biće lakše utvrditi da li je neko od njih skupio suviše u svojim rukama tako da, iz čistog kaprica, može da smenjuje vlade nedozvoljenim uticanjem na javno mnjenje, pa će mu biti naloženo da jedan deo svog medijskog vlasništva proda. Naposletku, kompanije koje izdaju novine ne mogu se istovremeno baviti elektronskim medijima. Opasnosti od takve koncentracije moći uticanja na javno mnjenje su prevelike, i stoga je ona zabranjena u većini evropskih zemalja. Dakle, ko želi novine, neka se odrekne televizije i radija, i obrnuto.

Navedene odredbe su samo najznačajnije novine koje bi usvajanje nacrta zakona o radiodifuziji trebalo da donese. Najbitnije ostaje da je taj zakon, usuđujem se da kažem, prvi temeljno reformski novi zakon od 5. oktobra 2000. godine. Reč je o zakonu koji je krojen za društvo koje, ako već nije demokratsko, ima u sebi potencijal da takvo postane. Sudbina zakona stoga može biti pokazatelj sadašnje realnosti u Srbiji – ako bude usvojen i uspešno primenjen, možemo biti sigurni da smo na putu ka evropskoj demokratiji. Ako tako ne bude, po svemu sudeći ćemo na evropsku demokratiju morati da još malo pričekamo.