Svet je očekivao legendarnu četvorku iz Liverpula i oni su mu podarili upravo ono što želi. Silinom talenta, inteligentno, duhovito i pre svega drugačije – direktnije nego ikad do tada, slavili su ljubav. No, jednako važna ako ne i važnija bila je činjenica da prvi put u istoriji čovečanstva mladi govore u ime mladih. U njihovo ime govore oni koji ih najbolje poznaju i razumeju, oni koji dele njihove stavove, strahove, nadanja, želje i nedoumice. The Beatles su hrabro stali na čelo te nove generacije. Generacije kojoj je trebala potvrda da postoje i načini drugačiji od onih već tradicionalno utvrđenih, za uspeh u životu.

The Beatles su kao i većina onih koji su se latili gitara, a i onih koji su imali želju i potrebu da ih slušaju, poticali iz nižeg miljea srednje klase. Miljea "zaduženog" za spora, ali i najzanimljivija pomeranja na društvenoj lestvici; upravo onog miljea u kom vladaju najveće slobode – zbog kojih ga, najčešće, oni koji iz njega potiču a toliko bi da ga se odreknu, nazivaju "malograđanskim".

Gledano unazad, upravo takvo poreklo je kapitalno odredilo njihov artistički kredo. Džon Lenon gotovo da nije poznavao oca, podizala ga je tetka, majku je retko viđao i baš kada se u svojim tinejdžerskim godinama s njom zbližio – stradala je u saobraćajnoj nesreći. Bila je to bolna trauma s kojom će se boriti celog života. Pol Makartni je uživao u porodičnoj sigurnosti sve do četrnaeste godine kada mu umire majka – mesec dana pošto je dijagnostikovano da boluje od raka. To je učinilo da postane melanholik koji sve više vremena provodi uz gitaru. Ringo Star, jedinac kao i Džon, rastao je uz majku koja je jedva sastavljala kraj s krajem posle razvoda od oca koga se jedva sećao, po sopstvenim rečima – kao usamljeno i često bolesno dete. Za razliku od ostalih, najmlađi Džordž Harison nije imao ranih porodičnih trauma. Bio je treći sin od četvoro dece, u kući iz koje se uglavnom orila muzika i smeh. Od majke je dobio prvu gitaru i upravo je ona bila ta koja ne samo da ga je kuražila da se okrene muzičkom obrazovanju već je bila i osoba koja je zdušno podržavala The Beatlese od samog početka.

MISTICIZAM: Najmlađi u grupi, koja u samo nekoliko godina prelazi put od celovečernjih svirki u zadimljenom Star klubu u Hamburgu i redovnih svirki u Kavern klubu svog rodnog Liverpula do prepunih svetskih dvorana i stadiona, Džordž je dugo bio u senci "osuđen" da posmatra i prati iskustva i sazrevanje starijih drugova. Introvert po prirodi akumulirao je iskustvo. Imao je samo petnaest kada se priključio Beatlesima i u vrtlogu ranih šezdesetih i ere bitlmanije pritiskao ga je osećaj kako mu život sipi kroz prste a nema načina da to spreči. Takav osećaj Džordžu je stvarao neizreciv bol. Kompenzaciju za "izgubljeno vreme" pronašao je na drugoj strani. Istočni misticizam nudio mu je sve odgovore i od 1966. kada je u njega zaronio neprestano je nastojao da zapadnog čoveka podseti na potrebu da nađe ono što je davno zaturio.

Iako su se The Beatles kleli da se sve bitne odluke u grupi donose konsenzusom, nije trebalo biti vidovnjak pa shvatiti da osovinu pokreće tandem Lenon–Makartni. Takvu poziciju mogao je da pravda u vreme bitlmanije, u haotičnom vremenu kada legendarna četvorka osim sopstvenih nota teško da je mogla išta drugo da kontroliše, ali od 1966, kada su doneli odluku da više ne nastupaju uživo i da se posvete studijskom radu, ona je postala sve teskobnija. U 23. godini, koliko mu je tada bilo, doživeo je ono o čemu drugi mogu samo da sanjaju – sada je trebalo, a on je očigledno smatrao da to i mora da se artistički potvrdi.

Dok je, u drugoj polovini šezdesetih, Ringo veselo uživao u privilegovanoj poziciji, Džon uzrujano tragao za načinima samoizražavanja a Pol vodio veseli život najpoželjnijeg mladoženje i istraživao – koketovao sa londonskim artističkim džet setom, Džordž je skriven od oka javnosti istraživao novi instrument – do tada nepoznat u zapadnoj muzici – sitar i snažno zaronio u istočnjačku filozofiju i misticizam.

Ako je Džon imao potrebu da postane glasnogovornik generacije, on je to radio gotovo na pamfletistički način, neretko se spotičući o političke pa i sindikalne uzuse tog vremena. Džordž je rano otkrio opreku materijalno – duhovno, i priklonivši se potonjem sve više počeo da prezire prolazno i slavi večno. Ali, obojici se može prigovoriti nesnalaženje u novoj ulozi, jer su neretko Džonove reči zvučale kao "popovanje", a Džordžove kao "propoved". Ostaje nejasno šta je to što je obojicu nagnalo da se s toliko sarkazma i ironije odriču perioda koji ih je učinio slavnim. U poteri za sopstvenim identitetom zdušno su nastojali da izbrišu svoju javnu sliku – da potru ikonu. I dok su meci ludaka zauvek sprečili Džona da razreši svoje traume, Džordž je, čini se, uspeo da u zrelom dobu pronađe balans za kojim je toliko težio i da povrati bliskost onih s kojima je doživeo mnoge od najlepših trenutaka u životu.

DVA DRAGULJA: Ne samo da je zapadnom svetu predstavio sitar (Norwegian Wood, Love You Too, Within You Without You, The Inner Light), on je zdušno pomagao promociju Ravi Šankara, maestra na ovom instrumentu, kao i mnoge manje poznate i popularne muzičare. Na poslednjem Beatles sešnu ostavio je dva dragulja, Here Comes The Sun i Something od kojih će potonja postati ako ne najpopularnija pesma Beatlesa, onda tema koju su najviše snimili drugi izvođači (od Sinatre i Prislija do Reja Čarlsa i Širli Bejzi), dakle najizvođenija pesma Beatlesa. Pre tridesetak godina, na molbu Šankara da probaju da učine nešto za izbeglice iz Istočnog Pakistana u kome se vodio rat za samostalnost, ogranizovao je koncert koji će biti preteča svih potonjih Band Aid okupljanja – čuveni Koncert za Bangladeš. Godinu dana ranije snimio je i izdao trostruki album All Things Must Past, koji ne samo da važi za najbolje solo ostvarenje jednog Beatlesa već i danas zvuči sveže i poletno. Kao Beatlesi na vrhuncu, i Džordž je stvarao za večnost… Njegov kreativni naboj tokom sedamdesetih varira, da bi tek krajem osamdesetih na albumu Cloud Nine uz pomoć velikog poštovaoca Džefa Lajna uspeva da opravda davno stečenu poziciju i reputaciju.

SUPROTAN SMER: Kao muzičar, baš kao i ličnost, nikada nije brkao elokvenciju i tehniku. U doba kada su mnogi rock gitaristi zarađivali jeftine poene beskrajno ponavljajući izlizane fraze da bi nadoknadili nedostatak ekspresije – on se uvek kretao suprotnim smerom. Onaj ko zna da sluša, u pesmama Beatlesa pogotovo iz srednje faze, pronaći će toliko novog, što su svi drugi preuzimali i u beskraj ponavljali. On nije bio fascinantan – bio je poseban.

Otišao je najmlađi i najmirniji iz legendarne četvorke. I najmističniji. Oni koji su ga dobro znali uvek su govorili da dolazi u red najpažljivijih, srdačnih i duhovitih ljudi koje možete upoznati. Takva mu je bila i porodica. Srdačnost i pažnja koju su širili bili su suprotnost tempu savremenog života.

Izgubio je bitku sa opakom bolešću sa kojom se borio poslednjih nekoliko godina. Znao je da boluje od raka još 1997. kada je operisao grlo. Godine 1998. otkrivaju da ima tumor na mozgu. Tek što se oporavio i započeo rad na remiksu svog najčuvenijeg post-Beatles dela All Things Must Past u čast tridesetogodišnjice od njegovog originalnog izdanja, pred sam doček nove 1999, izvesni Michael Abram, prerano otpušten iz psihijatrijske ustanove, napao je njega i njegovu ženu Oliviju i izbo ih nožem. I gle ironije, prošle godine u ovo vreme sud je na osnovu "pozitivnih zakona" oslobodio Abrama krivice za ovaj napad zbog neuračunljivosti. Džordž je uspeo da se oporavi, privede posao kraju, da bi s proleća ove godine saznao da se rak proširio na pluća… Nova operacija, tretman protiv raka… Smogao je snage da sa popularnim Joolsom Hollandom napravi dokumentarac o All Things Must Pass i snimi pesmu, prvu u poslednjih desetak godina, za novi Joolsov album koji se upravo ovih dana pojavio u prodaji.

Džordž Harison je živeo u vremenu toliko nesklonom duhovnom, delajući i verujući u večnost. Tek što je započeo petak 30. novembar njegovo srce je stalo. Poželimo, barem na trenutak, da mu se s dušom dogodilo ono u šta je tako čvrsto verovao.