Šta bi to moglo da bude "moje drugo ti" ako ne Neko u meni samom? Kao što bi onaj ko misli i govori kazavši "moje drugo ja" sebe ustanovio u nekom drugom, tako se to "ti" javlja u onome ko govori. Drugost je pounutrena, jastvo je ispoljeno kao to Drugo, drugost je doživljena kao sama sopstvenost. Gledano nekim starinskim okom, reklo bi se da u novoj knjizi poezije Marije Knežević, u kojoj je s razlogom upravo ova figura "moje drugo ti" stavljena u naslov, mora biti nešto više od susreta i bliskosti. Ta ista vrsta saznanja za koju se pre doba političke korektnosti moglo upotrebiti mnogo više izraza trebalo bi da se prepozna kao šifra uzajamnosti u ljubavi.

No to je toliko jednostavno da nije dovoljno za jednu bolju dijalektiku, nije ni za Bubera i Benvenista, Barta i Berđajeva, Marsela i Mukaržovskog – zavisno od pravca u kojem se unazad kroz kritičke inspiracije gleda – a nije ni za sve ove gomile savremenih traktata o Drugom, o interpersonalnim odnosima i interkulturalnim vezama. Da je ostalo na tome, malo bi bilo od poezije, i pre bi se moglo reći da dijalektika tog ti i ja koju je sa nežnošću i dubinom, strpljenjem i promišljenošću uspostavila Marija Knežević ovim naslovom zapravo ironično pretvorena u dosetku, a ovo nije pesništvo koje se oslanja na laku domišljatost. Mariji Knežević je pre svega stalo do težine same pesničke stvari i onog odnosa od kojeg pesma valja da nastane. Takav pesnički interes se, međutim, nikako ne može zadovoljiti omalenom kvotom aktuelnosti. Stoga se na ovde predstavljeno putovanje otišlo u najboljem pravcu, a taj podrazumeva dubinu i daljinu prošlosti. Još bolje rečeno, to nije nikakva reminiscencija, nego je ovo danas, tu i ovde, dakle okovanost egzistencijom kao jedinim fenomenom sadašnjeg bivanja, srećno razrešeno u ukupnosti trajanja. Savremeno iskustvo sveta, eto šta bi Marija Knežević da nam tiho i delikatno dojavi, nije bogzna šta novo, osim ako se u dubini susreta sa drugim ne pokaže kao jedna bolja potencija postojanja. Koliko god bilo čekanje, susret je ono što odlučuje o smislu.

Pošto moje drugo ti, dakle, opet jesam ja, samo sada na nekom višem hegelijanskom ili antiprevazilažećem nivou, pesma nije neka prazna potraga za Nekim ko ostaje bez glasa i ko ne može da govori u svoje ime. Onaj ko, ili ono što, ne može da govori u svoje ime, jer je uvek namenjen drugom, jeste ljubav. Ka odgovoru na najosnovnija pitanja stremi Marija Knežević u svojoj vrlo upečatljvoj zbirci pesama Moje drugo ti tako što se odmah dohvatila najtežeg, a to za naš kulturni i civilizacijski krug znači antika, u ovom slučaju reč je o Penelopi i kralju Itake, a zatim i o svemu drugom.

Ključ potrage je dvostruk i istaknut u prvi plan, a putanje koje se biraju kao pesnički uzor su različite kao što su različiti oblik i smisao, duh i dah koji naizmenično, a na mahove i istovremeno, napinju širom raširena "jedra" ove zbirke. Posveta Odiseju i Penelopi, i posveta velikoj školi ulisovske lirike vezanoj u nas za Jovana Hristića, daju pravi kontekst ovim traganjima. Da ih je Marija Knežević ispisala pre nekoliko decenija, kao što to nije mogla, tada bi ona sebi pribavila i mesto u književnoistorijskom pregledu jedne velike opsesije, ovako je ovo jedna posebna vrsta tihog postmodernističkog retuša, pastiša, rimejka. Sve ostaje na čitaocima, onim boljim, što uglavnom znači da se zadugo nema čemu nadati. Odričući se pogonskog goriva književnoistorijskog procesa, ili ostajući u ravni čitalačke volje, Marija Knežević je svoju zbirku poverila onome u šta se najmanje kod nas može verovati – tihom sleganju utisaka. A za to kao da više nema vremena.

Štaviše, njena poezija igra onu vrstu igre koja samu sebe obuhvata i što bolje u svome stihu odredi pravila igre, to više ta ista pravila uteruju njen stih u laž jer on zapravo hoće više od onoga što pokazuje, ili objavljuje da hoće. Pa tako u "Uviđaju", kompozitnoj i poematičnoj pesmi kojom se otvara zbirka, stoji da "more drobi sve što je lakše od nade". Kada se u drugom delu kaže "zbog čega sve što moja misao takne tako lako postaje opsesija?", da li je ono što kada ga pesnik takne trebalo stih da biva sada zamenjeno jačom stranom zanosa, opsesijom? Opsesivne misli, ili kada su "dve mudrosti vodile ljubav te noći", docnije će se u odeljku "Ja" iz "Imena reke", u kojoj za pesnikinju "nema mesta gde ne može da bude tužna", razrešiti kao "reka ne mora da misli". Tragedija da "ja nikada nisam bila voljena", ili osip od "opštih mesta" (nasuprot Hristiću), te "dobrota ljudi" jer "ipak se vole bar na određeno vreme", polako vodi razrešenju odnosa između ti i ja, to i sveta. Iako to nije stanje mira, ipak poslednja reč zbirke onda može da bude "moja ljubav".

Ukoliko se prođe kroz sve zamke procesa u koji je pretvorena potraga za samim sobom kao potraga za odgovorom na pitanje sveta i ljubavi, može se naći da su odgovori poznati, ali valja imati snage da se oni, uz poneku sitniju ili krupniju omašku u stihu ("Ista psovka kojom domaćica začini najbolju supu"), ili (meni) nedovoljnu pesmu "Same slučajnosti", ili afektiranu raznojezičnost ("I"), tako lepo i ubedljivo kažu. Neka prijatna zrelost i smirenost u problemima, pa i potajna snaga, odvažnost da se sa velikim (problemima i) piscima meri, sve to govori u prilog zbirke Moje drugo ti Marije Knežević.