Nacrt zakona o igrama na sreću
Kocka na kocki
Zvanični podaci dobijeni iz Ministarstva finansija govore da sa dozvolom radi 600 kladionica, 200 tombola, 3200 poker aparata, šest kazina i 50 nagradnih konkursa. Kako stoji u predlogu zakona, član 21. stav 2, priređivanje klasičnih igara na sreću predstavlja delatnost Državne lutrije Srbije i ono se ne može prenositi na treća lica
"Pogledajte ovaj drugi sprat moje kuće", kaže u razgovoru za "Vreme" Aleksandar Ganić, vlasnik lanca sportskih kladionica Jaguar i generalni sekretar novoosnovanog poslovnog udruženja Organizatori igara na sreću. "Još to nije završeno jer sam sve uložio u posao i sada država novim zakonom želi da mi zabrani rad i natera me da sve prodam u bescenje."
Naime, Nacrt zakona o igrama na sreću koji je predložila Vlada Srbije predviđa osnivanje Državne lutrije Srbije, javnog preduzeća koje bi pod svoje okrilje trebalo da primi organizovanje klasičnih igara na sreću, a u ovu grupu je pored lutrije, lota, kena, fonta, tombole uvrštena i sportska prognoza. Kako stoji u predlogu zakona, član 21. stav 2, priređivanje klasičnih igara na sreću predstavlja delatnost Državne lutrije Srbije i ono se ne može prenositi na treća lica. Pored klasičnih igara, zakonom su definisane i posebne igre na sreću – one koje se odnose na igre u kazinima i automat klubovima.
KAJMAK I NAVLAČENJE: To znači da vlasnici sportskih kladionica mogu da stave katance na svoje objekte kada im istekne važeća dozvola, a kao datum se pominje 31. mart sledeće godine. Da bi zaštitili svoje poslovne interese, vlasnici kladionica i kockarnica osnovali su početkom novembra udruženje i pokušavaju agresivnom medijskom aktivnošću da utiču na izmene pojedinih članova zakona. Ganić ističe da su se tek sada organizovali, jer ranije za to nije bilo potrebe i kaže da je postojeći predlog zakona osma verzija i da je napravljen po meri stranog partnera koji bi trebalo da kupi Državnu lutriju Srbije: "Vlada sa svojim predlogom zakona želi da nas uništi i da dovede stranu kompaniju sa špekulativnim kapitalom koja će samo da pokupi kajmak, izvuče novac iz zemlje i to preko naših leđa, jer smo mi ovih godina pravili mrežu i navikli ljude da igraju sportsku prognozu." Po njemu, gubici bi za sve vlasnike bili veliki jer je svako od njih po objektu uložio između deset i petnaest hiljada maraka. Prema podacima iz ovog udruženja, takvih objekata (misli se na uplatna mesta) u Srbiji ima oko 1000, dok sistema kladionica ima oko stotinjak.
Zvanični podaci dobijeni iz Ministarstva finansija govore da sa dozvolom radi 600 kladionica, 200 tombola, 3200 poker aparata, šest kazina i 50 nagradnih konkursa. Za period od 1. 1. 2001. pa do 14. 11. ove godine priređivači su u budžet uplatili oko 180 miliona dinara. Ako se zna da je za celu prošlu godinu ova cifra iznosila 48 milona dinara, jasno je da su finansijski organi bolje radili svoj posao u posednjih deset meseci.
Na osnovu ovih podataka, naš sagovornik procenjuje da je ovogodišnja uplaćena suma dosta visoka i da ukazuje na spremnost priređivača da posluju legalno i da izmiruju svoje dažbine.
"Pregovori u Vladi Srbije nisu prošli nikako", kaže Ganić. "Rekli su nam da predamo pismeno svoje zahteve, pa će oni već videti. Nisu pristali da se zajedno pojavimo na televiziji i suočimo stavove, da to bude prava javna rasprava. Nije nam jasno zašto žele da nam onemoguće da radimo kad sami tražimo da zakon bude donet i da sve bude legalno. Neka dođe i strani partner, ali država treba da omogući fer tržišnu utakmicu za sve učesnike. Želeli smo da se postavimo kao partneri, ali predstavnici Vlade odbijaju saradnju i dogovor, što nama samo ukazuje da je sve unapred izrežirano i da se zakon zapravo pravi za stranog ulagača koji je već izabran."
U javnost je već procurila informacija da bi na naše tržište trebalo da dođe grčka kompanija Interalot koja svoje podružnice već ima u Bugarskoj, Rumuniji, Moldaviji, Urugvaju i na Kipru, a u Srbiji je predstavlja organizacija pod nazivom Jugolot. Ova poslovnica se pominje u poslovima oko instaliranja halo-govornica i prodaje halo-kartica u Srbiji, kao i oko nabavke opreme za skeniranje listića lota i sportske prognoze Lutriji Beograda.
Izjave koje su ovih dana dolazile iz Ministarstva i od rukovodećih ljudi Lutrije Srbije i Beograda demantuju ove tvrdnje, ali ostavljaju mesta različitim špekulacijama. Tako je Dušan Popović, zamenik ministra finansija, izjavio posle sastanka sa predstavnicima Udruženja organizatora igara na sreću: "Zakon nije pisan samo za ovaj trenutak, već za budućnost, kada će se javna preduzeća transformisati u akcionarska društva. U zakonu se ne može reći da nije dozvoljeno naći stranog partnera, to je neozbiljno. Legitimno je pitanje da li će se ulaziti u privatizaciju Državne lutrije, jer je u nekim zemljama to urađeno."
Sličan je stav Radovana Ristovića, direktora Lutrije Srbije, koji kaže da je Nacrt zakona "urađen po evropskim normama i ako želimo bolju tehnologiju, može se uvesti strani partner u jednom delu, ali tako da nema prevagu".
Mišljenja o predlogu zakona nema samo iz Lutrije Vojvodine koja bi trebalo da postane deo Državne lutrije Srbije. Upravo ovu organizaciju Ganić navodi kada govori o nesposobnosti države i rizičnosti po državu da priređuje igre kakva je sportska prognoza. "Još od 1998. godine i Svetskog prvenstva u fudbalu, Lutrija Vojvodine duguje građanima petnaestak miliona maraka što govori dovoljno o tome kakva je to firma", kaže Ganić.
NEPOZNANICE I LOBIRANJE: I mada niko direktno o tome ne govori, činjenica je da je za rad kazina i kladionica poslednjih godina vezano dosta kriminalnih afera, ali je takođe i činjenica da velik broj ljudi svakodnevno "kocka" i postoje primeri velikih dobitaka na malu uloženu sumu. O stanju poslovnih knjiga kazina i kladionica "Vreme" ništa nije saznalo u Republičkoj upravi javnih prihoda (čitaj: kod Finansijske inspekcije), a u MUP-u je rečeno da gotovo i nema prijava za neplaćanje poreskih i drugih finansijskih dažbina. Da li ima ekstraprofitera među vlasnicima kockarnica i kladionica moraće da odgovori pomenuta Republička uprava javnih prihoda, a bez dokaza se ljudi ne mogu kvalifikovati kao lopovi i kriminalci.
Tu se dolazi na teren onoga što većina zna, ali retko ko može da dokaže, a tiče se vođenja duplih poslovnih knjiga. Izvor "Vremena" kaže da je nemoguće pratiti tok novca u jednom kazinu, jer se samo mali deo prijavljuje. Pošto se radi o kešu, lako je izbeći kontrolu poreznika. Sagovornik koji je nekoliko godina radio kao menadžer jednog beogradskog kazina smatra da će vlasnici ovih objekata nastaviti normalno sa radom i da će i u novim okolnostima pokušati da pronađu zaštitnika iz vrhova vlasti ili policije (kao što je bilo pravilo u prošlom režimu).
Dok se to ne dogodi, budući vlasnici moraće da prođu kroz postupak dobijanja koncesija koje su predviđene za grupu posebnih igara na sreću. To znači da će morati da raspolažu sa obaveznih 30 miliona dinara osnivačkog kapitala za vreme trajanja koncesije, kao i jemstvom u banci u iznosu od devet miliona dinara (članovi 44 i 45 Nacrta zakona). Predlog zakona detaljno opisuje postupak tenderske dodele koncesija, prostornih uslova, fizičkog nadzora itd.
Na pitanje kako će se priređivači boriti protiv donošenja ovakvog zakonskog rešenja koje ih sa pozicije vlasnika premešta, u najboljem slučaju, na mesto akvizitera Državne lutrije, Ganić kaže: "Već smo počeli da lobiramo u određenim krugovima kod stranaka koje baš i ne podržavaju ovakav projekat rasprodaje, kako sam već negde rekao, porodičnog srebra i nadamo se, postoje nagoveštaji da ovakav predlog zakona ne može proći na Skupštini."
Da li će se rasprava oko ovog zakona pretvoriti u još jedan sukob unutar vladajuće koalicije i da li će opet uslediti međusobna optuživanja za rasprodaju državnog dobra na jednoj i nedostatak političke hrabrosti i odgovornosti na drugoj strani, videće se već narednih dana. Mogućnost da se pronađe kompromisno rešenje nagoveštena je i u jednoj od poslednjih izjava šefa radne grupe za izradu zakona o igrama na sreću Nemanje Kolesara, koji je rekao da će privatne kladionice moći da nastave sa radom, samo nije precizirao u kom obliku. Iz razgovora sa Ganićem možemo da zaključimo da su on i njegove kolege voljni da u potpunosti rade po zakonu i da im čitavo nastalo zamešeateljstvo smeta da normalno rade i planiraju poslove. Red bi bio da se kuća sredi i iznutra. A onda opet: iz X u 2, iz keca u kec…
Slovenija: U rukama deoničara
U Sloveniji postoje dva organizatora igara na sreću: Lutrija Slovenije i Sportska lutrija. One dele četrnaest koncesija koje za igre na sreću dodeljuje slovenačka vlada. Devet koncesija pripada Lutriji za klasične igre na sreću, a pet Sportskoj lutriji. Lutrija Slovenije je deoničarsko društvo u kome četrdeset odsto deonica ima Fondacija za finansiranje invalidskih organizacija, deset odsto Fondacija za finansiranje sportskih organizacija, dvadeset pet odsto Kapitalsko društvo, petnaest odsto odštetno društvo i pet odsto zaposleni i bišvi zaposleni u Lutriji Slovenije. Četrdeset jedan odsto od ukupne dobiti pripada Lutriji Slovenije za njene tekuće delatnosti i poslovanje, a pedeset odsto je namenjeno za fond dobitaka. Vlada Slovenije je ta koja odlučuje koliki procenat od pojedine igre na sreću ide pojedinim korisnicima. Tako, na primer, osamdeset odsto dobiti od igre loto ide na finansiranje invalidskih organizacija, a dvadeset odsto sportskim organizacijama. Pravo na povremeno organizovanje igara na sreću – jednom godišnje – u Sloveniji imaju neprofitne organizacije. Za sada ovom delatnošću ne mogu da se bave fizička i strana pravna lica, a Lutrija Slovenije ne može ostvarenu dobit ulagati u druge vlastite profitabilne delatnosti. U Lutriji Slovenije smatraju da će ulaskom Slovenije u Evropsku uniju nužno doći do promene u ovoj oblasti u smislu otvaranja mogućnosti da privatnici i stranci formiraju svoja preduzeća za igre na sreću. Međutim, misle da to neće ozbiljno ugroziti državni monopol.
Mađarska: Glavna stavka budžeta
Mađarski budžet je prošle godine imao ukupan prihod od 122 miliona dolara od igara na sreću gde je najveća stavka bio porez na automate, a tek posle igre kao što je loto. Zakon o igrama na sreću donet je 1991. i svake godine se dopunjuje. Na osnovu tog zakona, država u nekim igrama na sreću ima monopol, a kod ostalih igara, kao što su kazina ili automati, izdaje dozvolu i prikuplja porez. Broj klasičnih kazina u Mađarskoj se smanjuje: tako ih je 1999. bilo devetnaest, a na kraju prošle godine svega šest. Kontrolu igara na sreću obavlja državni organ koji je odgovoran Vladi.
Prošlost: Alea iacta
Cezarove reči pred prelaz Rubikona – bilo da ih čitamo kao "kocka je bačena" ili, prema Erazmovoj ispravci prevoda, "neka kocka bude bačena" – najslavnije su svedočanstvo onoga što kocka predstavlja: neizvesnost i rizik. U tom smislu, kocka oduvek postoji, pa se i odluka majmuna da siđe sa drveta e da postane čovekom može smatrati kockarskom, naročito zato što izvlačenje traje i još nije jasno ko je tu dobitnik. Kao ni u slučaju Izraelaca, koji su – po Mojsijevom ugovoru s Bogom – zapadnu obalu Jordana naselili podelivši obećanu zemlju kockom.
Stari Atinjani i ono Grka koji su se držali demokratije raspodeljivali su državne funkcije – istini za volju, ne baš sve – kockom. Rimljani su u doba republike to radije rešavali građanskim ratovima. Ipak, već u godinama pre Cezarovog ubistva javljaju se prvi oblici lutrija kakve poznajemo i danas. Nešto ranije, vladari Han dinastije u Kini uvode keno, vrstu lutrije kojom su prikupljana sredstva za gradnju Velikog zida. Što se Evrope tiče, najstariju dokumentovanu lutriju priredila je udovica Jana van Ajka 1446. godine: kupci lozova kvalifikovali su se za dobitak neke od slika iz Van Ajkove zaostavštine. Tih godina prihodima od lutrije u Belgiji se podižu crkve, skloništa za sirotinju, kanali i luke. Neki istoričari štamparstva tvrde da je Gutenberg, pre slavne Biblije kojom je počela epoha globalnog sela, zarađivao i štampanjem lozova za lutriju od čijeg je prihoda podignut jedan lokalni zatvor.
Lutrija sa izvlačenjem brojeva i novčanim dobicima izmišljena je, čini se, oko 1530. godine u Firenci. Sve posle toga je poznato: Fransoa I smislio je lutriju za popunjavanje državne blagajne 1539, a engleska državna lutrija u vreme Elizabete I (od 1567) redovno je štampala 400.000 lozova. Kralj Džejms I pokrenuo je 1612. godine specijalnu lutriju za pomoć Džejmstaunu, Virdžinija, prvoj britanskoj koloniji u Americi. Sticajem okolnosti, dve od tri premije izvukla je anglikanska crkva. Naseljenici su tradiciju uspešno preneli u Novu zemlju: Bendžamin Franklin je organizovao lutrije za kupovinu topova, Džordž Vašington za izgradnju puteva ka (Divljem) zapadu, dok je Tomas Džeferson potkraj života našao da je najbolji način za deobu sopstvenog imetka – procenjenog na ondašnjih 80.000 dolara – organizovanje lutrije.
Najdužu kontinuiranu istoriju ima lutrija Holandije, osnovana 1726. godine. Novcem kockarske strasti izgrađeni su Britanski muzej (1753) i francuska vojna akademija San Sir (1776), dok je u Sjedinjenim državama 1790. do 1865. godine prihodima od lutrija podignuto 200 crkava, 300 škola, 50 koledža i univerziteta, uključujući Harvard, Jejl, Prinston i Kolumbiju; istovremeno, 24 od tadašnje 33 države SAD prihode od lutrija su koristile za izgradnju sudova, zatvora, bolnica, sirotišta i biblioteka. Početkom XIX veka strast prema kockanju dovodi do prvih zabrana u Kanadi i SAD: u potonjoj su igre na sreću definitivno zabranjene 1905. Obnavljane su počev od 1964, sada u obliku državnog monopola na različite oblike kocke i u razne svrhe. Olimpijska lutrija za igre u Montrealu 1976. godine dovela je do ponovne legalizacije igara na sreću u Kanadi; te godine prodajom lozova u SAD prvi put je uknjiženo više od milijardu dolara. S druge strane, najveći pojedinačni dobitak uknjižila je 1999. Marija Graso iz Bostona: 104 miliona dolara. Najveću premiju u istoriji, 363 miliona dolara, podelila su – tačnije podeliće u naredne dve-tri godine jer isplata se ne obavlja odjednom – dvojica Amerikanaca kojima se sreća osmehnula prošle godine.
A.Ć.
