Dok sam pre neki dan prešpartavao Slaviju, mimoiđoh se s klincem koji je od glave do pete bio uniformisan, dizajniran i psihomodeliran po skinhead–PS–u ("pravilo službe", v. pod "JNA"): odgovarajuće bakandže za efektno cokularenje Nižih Rasa, šarmantno začešljana ćela, mozgoprazni pogled Balavog Amoralnog Idiota, i, oh da, tamna jakna propisanog dizajna, sa sve stilizovanim srpskim grbom na rukavu. Nema šta, tradicionalni srpski skinhed, opisan još kod Vuka Karadžića (prvog kolekcionara Oi! muzike, poznate kao ojkača), kasnije proslavljen umnim pitanjem "Čiko, je l’ sav ovaj lebac tvoj"… Rasni egzemplar Povratka Pravim Vrednostima, "postmoderna" kreatura sa zbrkom "predmodernih" budalaština u glavi. Levim ramenom sam se skoro očešao o Mekdonalds, desno su džedžali nekakvi Ganci i prodavali gaće iz Turske, čarape iz Gvatemale, kišobrane iz Lesota ili već tako nešto: šta li je radio taj naci-šminkerčić u takvom Paklu Za Arijevce, uklješten između simbola omraženog Novog svetskog poretka i domaćih "bin ladena" (to su, naime, u osnovi svi "obojeni": smrde, ništa ne rade, kradu i smišljaju Zavere)? Bogzna zašto, u tom trenutku zlurado pomislih: šta bi bilo kada bi ga sad neka sila naprosto teleportovala – kao one šiljatouhe čovekoide u "Zvezdanim stazama" – pravo u, recimo, Zagreb, da bupne drito na Jelačić-plac i naleti na svoju identično izgledajuću Mentalnu Braću iz Agrama, upravo okupljenu poradi svestranog eruditskog razmatranja najosetljivijih problema današnjice?! Da li bi, dakle, ti hrvatski arijevci, ugledavši one orlušine i ocila, srdačno pozdravili srpskog brata, okrepili ga hlebom, solju, pivom, čokolešnikom i zajedničkim odlaskom u akciju (s ritualnim poklonom u vidu Prava Prve Cokule, kad naiđu na mrskog đubretara) ili šta?! Odmahnuh rukom: čemu zluradost, neka cveta hiljadu cvetova uključujući i smrdljevak, nije dete krivo, možda su ga ispustili na pod još u porodilištu.

Ne lezi vraže (vazda te traže): samo koji sat kasnije, dočuh da su zagrebački "skinsi" koliko prethodne večeri vaistinu bili aktivno nestašni: upali su u klub Močvara – epicentar tamošnjeg artističkog i rockerskog, u neku ruku i političkog undergrounda – i izbubecali sve živo: te su večeri na programu bili dokumentarci o fudbaleru Milku Đurovskom iz evrošampionske generacije Crvene zvezde i o poslednjoj, "čileanskoj" generaciji mlade fudbalske reprezentacije SFRJ. Te su se tako pripadnici lokalne mentol–kontrakulture osetili silno isprovociranim ovakvim programom, pa došli i napravili karambol, psujući usput svima mater srpsku i četničku, i već sve po redu… Posle se lucidni komentator "Vjesnika" mrtav-ozbiljan vajkao kako, eto, ti skinhedi stalno prave zvizdarije, ali im nikad zbog toga "ne fali ni dlaka s glave". Ma nije moguće?! Zar baš ni dlaka?! Novinarske bisere na stranu, u ovom naci-divljanju mnogi su loše prošli samo zato što su poželeli da gledaju nekakav film: radi se, jelte, o filmu o Nepoželjnom Drugom, te je i onaj ko to poželi da vidi zasigurno i sam taj Nepoželjni Drugi ili, još gore, neko rođenjem, "krvno", "naš" ko s njim simpatiše, izdvajajući se tako iz svetog korpusa narcističkog Mi, razvodnjavajući Našu Krv, poganeći Našu Ideju. A svako narcističko Mi obavezno boluje od neke svete Naše Ideje (bio i jedan časopis s tim imenom!), koja se najčešće iscrpljuje u "Našoj" apriornoj i samosvrhovitoj Superiornosti, podjednako metafizički utemeljenoj i praktično vidljivoj, i lako dokazivoj svima osim "otpadnicima", odrođenim kvislinzima Drugog. Pitam se šta li bi uradio onaj klinac sa Slavije da se našao pred Močvarom? Da li bi se opredelio "nacionalno" ili "ideološki"? Ako poštujemo geteovsko načelo izbora po srodnosti, ko su zapravo njegova prava braća – slučajni, arbitrarni pripadnici apstraktnog (na)rodnog kolektiviteta, ili pak njegovi autentični ćelavi srodnici?

U Beogradu, nekako u isto vreme, neki tipovi uhvatiše čoveka, strpaše ga negde u šumu s namerom da ga – ispeku. Mislili veseljaci da je "Ganci" ili "Šiptar", pa, k’o vele, što da ga malo ne zarolaju na ćumuru? Ovaj jedva uteče od ražnja. Naravno, ovo ne mora da ima ikakve veze sa "skinhedima"; ali, da je u vrlo tesnoj vezi s nekakvim "bathedima" i "blokhedima", u to nema sumnje. Bilo to na terenskoj specijalizaciji, još od 1991. U dalekoj bratskoj Moskvi, pak, tristotinak proćelavih bilmeza, pripadnika fašističke bande "Rusko nacionalno jedinstvo", ubilo dvoje i povredilo dvadeset dvoje trgovaca u nekom tržnom centru na rubu Moskve: trgovci su većinom bili poreklom s Kavkaza, a ti prljavi Kavkažani treba već jednom da nauče da ne napuštaju svoj jebeni Kavkaz i da je kod kuće uvek najbolje, znaju oni (mislim, bilmezi).

Imaju li ove priče neko naravoučenije? Ma, jok… Osim ako ne mislite da je to samo posmatranje sve ekscentričnijih mutacija novih, u neku ruku "popkulturnih", eklektičkih izraslina banalnosti zla/zla banalnosti. U kreštavoj prašumi postkomunizma, ti klinci nastoje da emaniraju Čisto Zlo, larpurlartizam Mržnje ofrlje prikriven šačicom minusinteligentnih floskula; s druge strane, larma njihovih grla i bat njihovih čizmetina nije ništa drugo do "ospoljenje" potisnutog Glasa Malograđanina, filistarskog frustrata koji svoje omraze, predrasude i mentalne aberacije "ovaploćuje" preko svojih bioloških i "duhovnih" sinova… Otprilike kao na fudbalskim stadionima, gde na bezbednom "zapadu" zapenušani čilageri urlaju "zgazi ga", a na "severu" ili "jugu" klinci – gaze…

I to je onaj "tajni", a glavni supstrat sveg tog predizajniranog naci–andergraunda: njegova duboko malograđanska suština. Sve su to već sadašnje poslušne i pokorne čikice, sluzavi Kućedomaćini, cijukavi Miševi Života, karnevalski maskirani u Hodajuću Opasnost. To je, valjda, ključna "estetska" osobina savremenog fašizma: opasan, a ipak "dubinski" smešan. Kao pobesneli pajac s mačetom u ruci.