Zabranjeno pušenje je februara 1999, na talasu uspeha koji je postigao film Emira Kusturica Crna mačka beli mačor za koji su uradili saundtrek, dobilo poziv da održi koncerte u četiri italijanska grada. Ovu mini turneju shvatili su kao šansu za internacionalnu karijeru, pa se pojavila i ambicija u tom smeru. "Samo nas je bombardovanje NATO-a moglo u tome spriječiti. I to se dogodilo", pričao je kasnije dr Nele Karajlić. Ali bombardovanje je prošlo, i oni u leto iste godine ipak odlaze u Italiju na turneju pod prigodnim nazivom Kolatelarna šteta. Za tu priliku, a iz marketinških razloga, svoje ime Zabranjeno pušenje prevode na engleski jezik, nazivu grupe dodaju i ime svog basiste koji je avanzovao u ritam gitaristu a koje je u neko doba postalo priznati evropski brand name. Italijanska mini turneja benda Emir Kusturica and The No Smoking Orchestra završava se trijumfalno. Ubrzo slede pozivi iz Francuske, Nemačke, uspešni nastupi se nižu, i orkestar dobija priliku da za evropsko tržište snimi album. Album Unza Unza time u izdanju francuske izdavačke kuće Universal records izlazi 2000. godine, i ubrzo u Francuskoj prebacuje tiraž od 100.000 prodatih primeraka. Sledi promotivna turneja koja prolazi sa velikim uspehom. Za dve godine odsvirali su preko dve stotine koncerata u dvadesetak zemalja, od Islanda do Venecuele, na kojima ih je čulo i videlo preko milion ljudi. Za jugoslovensko tržište album Unza Unza time licencno je objavila Komuna, ali ovde nije doživeo ni približan uspeh kakav je postigao u Evropi.

DOGODOVŠTINE S PUTA: Tokom turneje Emir Kusturica bez namere da snima dokumentarni film starom kamerom tipa Super 8 beleži dogodovštine sa putovanja. Kasnije od sedamdeset sati snimljenog materijala montira "dokumentarac koji govori o muzici, o muzici koja govori o svetu – divljem, ludom, kreativnom, dramatičnom svetu balkanskog podneblja", kako je pisala nemačka štampa a film urađen u koprodukciji kuća Fandango, Pandora film, Rasta films, Cooperativa edison i Arte TelePlus svoju svetsku premijeru imao je na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu pod nazivom Super 8 stories. Film koji je ubrzo po premijeri zadobio epitet balkanske Buena viste, upravo se našao i pred jugoslovenskom publikom.

Super 8 priče počinje kadrovima razrušenog Beograda neposredno po okončanju NATO-ovog Milosrdnog anđela. Iz Beograda u beli svet polazi kombi sa 11 članova Zabranjenog pušenja. Okosnicu filma čine scene sa koncerta održanog u pariskoj Olimpiji, između kojih su umetnute životne priče članova orkestra, među kojima ima i profesionalnih džez muzičara, ali i trubača koje je život kalio "nastupima" na sahranama i svadbama. Zatim su tu scene sa snimanja spotova, postkoncertne svađe, tuče između Kusturice seniora i juniora (koji svira bubnjeve u bendu), koncertne nezgode poput one kada je basisti na stejdžu iskočilo rame iz zgloba, i sve ono što čini život na turneji jednog rokenrol benda. Posebnu draž filmu daju privatni arhivski snimci i porodični filmovi u kojima vidimo protagoniste dvadesetak-tridesetak godina mlađe. Na filmu je zabeležen i zajednički nastup Pušenja i slavnog Džoe Stramera (ex The Clash) na festivalu u Jezolu s urnebesnom izvedbom stare pesme The Clash Police on my back. Tu su još i scene iz tipične srpske kafane u Jagodini, na kojima Stribor Kusturica otkriva čari narodnjačke "dvojke", podučavanja starih kafanskih muzičara, istorijski snimci, skečevi iz Top liste nadrealista i koješta druga.

Muzika Emira Kusturice and No smoking Orchestre opisuje se kao eksplozivna mešavina svih mogućih ritmova, jezika i melosa prisutnih na Balkanu i u njegovoj okolini, pojačanih pankoidnom energijom njenih izvođača i urnbesom koji se dešava na sceni. Teorija muzike koju ovaj sastav izvodi zasniva se na postulatu njihovog ritam gitariste Emira Kusturice da "samo kec i dvojka udaraju čovjeka". Ovaj svojevrsni rokenrol cirkus odlično je primljen svuda kuda je prošao, a jedine negativne kritike na koje je naišao poticale su sa prostora sa kojih orkestar dolazi.

Razlozi koji su naveli slavnog i kontroverznog filmskog režisera da se pridruži jednom poznatom i kontroverznom rok bendu Kusturica sažima u jednoj rečenici: "Radim ono što mi je uzbudljivo, i nešto za šta mislim da ima smisla". Kako je počela rokenrol avantura Emira Kusturice?

Emir Kusturica je postao član sarajevskog vokalno-instrumentalnog sastava Zabranjeno pušenje 1986. godine. Pre toga je snimio dva igrana filma za koja je dobio venecijanskog Zlatnog lava i kansku Zlatnu palmu. Zabranjeno pušenje je iza sebe imalo dva snimljena albuma i političku aferu oko famoznog crkavanja "Maršala" koja je pretila da upropasti bend. Ofanziva brojnih opštinskih komiteta SKJ zbog vređanja uspomene na maršala Tita je delimično uspela, a bendu je onemogućeno da nastupa. Pola članova benda zabrinutih nad sopstvenom egzistencijom tada je napustilo projekat Pušenje, ali se iz obruča nekako izvukao vrhovni štab u vidu Davora Sučića Sule, poznatijeg kao Sejo Sekson, i Nenada Jankovića, poznatijeg pod imenom Doktor Nele Karajlić. Usledio je album Pozdrav iz zemlje safari (1987), a reanimaciji benda svojim prisustvom pomogao je slavni režiser na mestu basiste, ali i tekstopisca jer je na albumu potpisan kao koautor pesme Kako je Velika Britanija postala probušeni dolar. Bas gitaru niti bilo koju gitaru pre dolaska u bend nije nikad svirao. O rokenrolu je pisao, govoreći koliko je ovaj medij bio važan u njegovom odrastanju i filmskoj poetici, a Novi primitivizam smatrao je jedinim ovdašnjim autentičnim odgovorom na pojavu panka u svetu. Njegov prvi film Sjećaš li se Doli Bel, pored bolne priče o odrastanju u predgrađima samoupravnog socijalizma, donosio je i dirljivu posvetu električnoj gitari koja je otvarala prostor slobode i bega iz memle i blata Sedrenika.

POSVETA ELEKTRIČNOJ GITARI: Razlozi za fuziju institucija Kusturica i Pušenje bili su dvojaki. Prvi razlog je podudaranje poetičko-ideoloških načela na kojima su pomenute institucije počivale, a koje se kriju u krivinama poetike pokreta Novog primitivizma. I Kusturica i Zabranjeno pušenje svoje junake, teme i motive uzimali su iz svog neposrednog okruženja. Radilo se o životnim pričama marginalaca sa sarajevske kaldrme, a filmski, odnosno rokenrol obrazac oneobičavali su slengom, humorom i groteskom specifičnim za sarajevska predgrađa nad kojima se uvek mračno nadvijala senka politike u vidu okoštalih komunističkih birokratskih struktura. Njihovi junaci bili su gubitnici u jednom svetu sa ruba civilizacije, ali su u njihovim delima postajali simboli društva i poretka koji se raspada, istovremeno stvarajući mitski i poetski prostor sarajevske kotline koji se zahvaljujući događajima koji su sledili oteo svojim tvorcima i postao ne samo autorska kreacija već za većinu posmatrača izraz duha jednog grada koji je čekala strašna sudbina. Osim toga, ono što ih je uzajamno privuklo jeste obostrana sklonost naročitoj vrsti populizmu, odnosno neskrivena i potpuno normalna želja da budu slušani, gledani i uvaženi od najširih narodnih slojeva.

Posle dvogodišnje saradanje, Kusturica je otišao sa svojim karavanom na snimanje Doma za vešanje, povukavši sa sobom Gorana Bregovića, koji se tada po prvi put oprobao u žanru filmske muzike. Karajlić se bavio montipajtonovskom Top listom nadrealista, a Zabranjeno pušenje je snimilo još jedan album Male priče o velikoj ljubavi, koji je svoj razlog postojanja imao u nekoliko uznemiravajućih pesama (Na straži pored Prirena, Kanjon Drine) o predosećaju građanskog rata koji će ih 1992. iz Sarajeva rasuti na sve strane sveta.

Bezobrazno preskačući hiljadu puta ispričane priče o Srbima, Hrvatima i Muslimanima, zatim o Miloševiću, Vučeliću, Sarajevu, Ciganima, Bregoviću, Kusturici i Neletu, abolirajući i proklinjući sve koji su to zaslužili, vraćamo se na aktuelni muzički film.

UDARNA PESNICA: Obnovljena saradnja Kusturice i Karajlića 1998. počela je iz sličnih razloga kao 1986. Posle Dejtona, Nele Karajlić u Beogradu obnavlja Zabranjeno pušenje (istovremeno u Zagrebu Sejo Sekson takođe obnavlja svoje Zabranjeno pušenje od muzičara koji su ostali s one strane Drine). Beogradsko pušenje 1997. objavljuje album Ja nisam odavle, a potom pravi i muzički podložak za poslednji Kusturičin film. Posle Crne mačke, belog mačora Kusturica se našao u sličnoj situaciji kao i dvanaest godina ranije – još jedan ciklus filmova bio je završen, a novi još nije započeo. I Kusturici i Karajliću je projekat No smoking Orchestra došao kao naručen. Zabranjeno pušenje u obliku u kakvom je do sada postojalo više ne postoji. Tekstovi koji su bili udarna pesnica benda sada su nebitni u odnosu na muziku. A i šta, posle svega, reći. Kao što je nekada tekstove pesama ubedljivim činio lokalni, specifičan sleng sarajevske jalije, sada se na isti način muzička matrica "očuđava" lokalnim, specifičnim balkanskim ritmovima i melodijama. Dotle da se u repertoaru grupe nalazi i njihova obrada pesme o artiljercu Jeremiji Krstiću, poznate iz repertoara Tozovca. Kusturica u svom antiglobalizacijskom stavu insistira na tome da dolazi "odavde", upotrebljavajući pri tom u komunikaciji sa zapadnim konzumentima sve ono što čini identifikacionu kartu ovog prostora, a čega se ovdašnji kulturni establišment obično stidi u maniru "provincijskih giganata", kako kaže Kusturica. O tome koliko je ovaj eksperiment autentičan izraz pripadanja jednoj kulturi a koliko se radi o podilaženju zapadnoj slici o divljem Balkanu, Nele Karajlić za "Vreme" kaže: "Jebe se onom ko dođe na naš koncert u Buenos Ajresu ili Rejkjaviku odakle ti dolaziš, iz Kine, Bosne, Engleske ili Srbije. Njemu je važna fiesta i veselje koju mi imamo na bini, i to da li se njemu ritam, harmonija i melodija koje mi sviramo sviđaju ili mu se ne sviđaju."

Na kraju filma jedan od muzičara svira harmoniku na skeli kojom prelazi Dunav pored srušenih novosadskih mostova. A svira da mu prođe vreme, kaže, i zato što svirajući može da ubedi sebe da je život ipak – lep. U toj rečenici kriju se i uzbudljivost i smisao ovog filma.