Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osnovan je Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 25. maja 1993. godine u vreme teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na području bivše Jugoslavije od 1991. godine. To je, takođe, bila i reakcija, po oceni UN, na pretnju međunarodnom miru i sigurnosti koju su izazvala ova teška kršenja humanitarnog prava.

MKSJ je prvi takav sud posle sudova u Nirnbergu (1945/6 ) i Tokiju (1946- 1948).

Godinu dana posle MKSJ, 1994. godine, osnovan i Međunarodni krivični sud za Ruandu sa sedištem u tanzanijskom gradu Aruši.

Mesec dana pre utemeljenja MKSJ o potrebi njegovog osnivanja afirmativno su se izjasnili ambasadori SAD i Ruske federacije pri UN.

Sergej Lavrov je tada, na sednici Saveta bezbednosti UN, rekao:

"Sprovodeći nepokolebljiv kurs zaustavljanja ratnih zločina, Rusija ne može ostati indiferentna spram flagrantnih i masovnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava na području bivše Jugoslavije. Ubistva, silovanja, etničko čišćenje moraju se odmah zaustaviti i oni koji su odgovorni za njih, bez obzira kojoj strani pripadali, moraju biti primereno kažnjeni".

Ambasador SAD Madlen Olbrajt je izjavila:

"U ovoj sali se danas može čuti eho, principi iz Nirnberga su potvrđeni. Sačuvali smo dugo zanemarivani sporazum, sklopljen pre četrdeset i osam godina u San Francisku od strane zajednice civilizovanih država, da se osnuju Ujedinjene nacije i sprovedu nirnberški principi. Lekcija da smo svi obavezani međunarodnim pravom se možda konačno ustalila u našoj zajedničkoj memoriji. Ovo neće biti pobednički sud. Jedini pobednik u ovom nastojanju biće istina".

NADLEŽNOST I CILJEVI

MKSJ sankcioniše zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine i ima nadležnost samo nad privatnim licima, a ne nad organizacijama, političkim strankama, administrativnim jedinicama ili drugim pravnim subjektima.

U stvarnu nadležnost suda spadaju:

– teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949. godine

– kršenja zakona i običaja rata

– genocid

– zločini protiv čovječnosti

U skladu sa svrhom rezolucije kojom je MKSJ osnovan, njegova misija je četvorostruka:

– dovesti pred lice pravde osobe odgovorne za kršenja međunarodnog humanitarnog prava

– obezbediti pravdu žrtvama

– obeshrabriti dalje činjenje zločina

– sprečiti revizionizam, doprineti ponovnom uspostavljanju mira i podsticati pomirenje na području bivše Jugoslavije

U odnosu na domaće pravosuđe MKSJ ima istovremenu nadležnost nad teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na području bivše

Jugoslavije. Međutim, MKSJ može zahtevati primat pred domaćim sudovima, i može preuzeti domaće istrage u bilo kojoj fazi ako se pokaže da je to u interesu međunarodne pravde.

Ko to tamo sudi

MKSJ se sastoji od tri organizacione jedinice: Sudskih veća, Tužilaštva i Sekretarijata

Sudska veća imaju šesnaest stalnih sudija i najviše, u bilo kojem datom momentu, devet sudija ad litem. Generalna skupština UN bira šesnaest stalnih sudija na mandat od četiri godine. Oni mogu biti ponovo izabrani.

Sudije ad litem se angažuju iz grupe od 27 sudija. Njih takođe bira Generalna skupština UN-a na mandat od četiri godine, ali oni ne mogu biti ponovo birani. Sudija ad litem može obavljati funkciju u MKSJ samo nakon što ga na tu funkciju postavi Generalni sekretar UN-a na predlog predsednika Suda, i to kako bi učestvovao u vođenju jednog ili nekoliko određenih pretresa u periodu od najviše tri godine.

Sudije su raspoređene u tri pretresna veća i jedno žalbeno veće. Svako pretresno veće se sastoji od troje stalnih sudija i najviše, u bilo kojem datom momentu, šest sudija ad litem. Pretresno veće može biti podijeljeno na mešovite odeljke sa po tri sudije (jedan stalni i dvoje ad litem, ili dvoje stalnih i jedan ad litem). Svako pretresno veće može imati najviše tri odeljka.

Žalbeno veće se sastoji od sedam stalnih sudija: pet stalnih sudija MKSJ-a, i dvoje od jedanaest stalnih sudija Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (MKSR). Ovih sedam sudija takođe čine Žalbeno vijeće MKSR-a. O svakoj žalbi raspravlja i odlučuje pet sudija.

Sudije predstavljaju glavne pravne sistema svijeta i njihove se kvalifikacije nadopunjuju. Sudije slušaju svjedočenja i pravna izlaganja, odlučuju o krivici ili nevinosti optuženog i određuju kazne. Stalne sudije takođe imaju i važne regulativne funkcije: sudije pripremaju i usvajaju pravne instrumente koji regulišu funkcionisanje Suda, kao što je Pravilnik o postupku i dokazima.

Predsednik suda je Claude Jorda iz Francuske, a potpredsednik Florence Ndepele Mwaćande Mumba iz Zambije.

(Prvi predsednik Suda, od 1993. do 1997. godine, bio je Italijan Antonio Caseze, profesor Univerziteta u Firenci. Kasezea je nasledila Amerikanka Gabrielle Kirk McDonald koja je na toj funkciji ostala dve godine, do izbora Žorde u novembru 1999. godine.)

Većima predsedavaju sudije David Anthony Hunt (Australija), Ričard George May (Velika Britanija) i Almiro Simoes Rodrigues (Portugalija).

Ostale sudije su: Lal Ćand Vohrah (Malezija), Fouad Abdel-Moneim Riad (Egipat), Mohamed Shahabuddeen (Gvajana), Rafael Nieto-Navia (Kolumbija), Mohamed El Habib Faši Fihri (Maroko), Patrick Lipton Robinson (Jamajka), Patricia Wald (Sjedinjene Američke Države), Fausto Pocar (Italija) i Liu Daqun (Kina).

Ad litem sudije su: Amarjeet Singh (Singapur), Maureen Harding Clark (Irska), Ivana Janu (Češka), Ćikako Taya (Japan), Fatoumata Diarra (Mali) i Sharon A. Williams (Kanada)

Tužilaštvo, po definiciji, radi nezavisno od Saveta bezbednosti, bilo koje države ili međunarodne organizacije, ili bilo kojih drugih organa MKSJ. Osoblje Tužilaštva sačinjavaju iskusni policajci, kriminalistički i kriminološki stručnjaci, analitičari i pravnici. Oni sprovode istrage (prikupljanjem dokaza, pronalaženjem svedoka, otvaranjem masovnih grobnica), pripremaju optužnice i zastupaju Tužilaštvo pred sudskim većima.

Glavni tužilac je Carla del Ponte (Švajcarska), a njen zamenik je Graham Bluit (Australija). Pre Delponteove tu funkciju su obavljali Ričard J. Goldstone iz Južnoafričke Republike (1994. do 1996.) i kanađanka Louise Arbour (1996 – 1999).

Sekretarijat je odgovoran za administrativne poslove i podršku radu sudskih veća, uključujući prevođenje dokumenata i simultano prevođenje tokom suđenja.

Pravosudne odgovornosti Sekretarijata uključuju organiziranje rasprava u sudnicama, zavođenje podnesaka, vođenje arhive pravnih dokumenata, provođenje programa pravne pomoći za optužene slabog imovinskog stanja, pružanje pomoći i zaštite sedocima, i upravljanje Pritvorskom jedinicom. Zajedno sa predsjednikom Suda, Sekretarijat obavlja diplomatske funkcije.

Funkciju sekretara obavlja Hans Holthuis (Holandija), a njegov zamenik je Bruno Cathala (Francuska).

NAJKRAĆI I NAJDUŽI

Suđenje počinje tek nakon što je optuženi fizički prisutan pred Međunarodnim sudom. Na prvom pojavljivanju, Pretresno veće traži od optuženog da se potvrdno ili odrečno izjasni o krivici – ćutanje ili drugačiji iskazi tretiraju se kao negiranje krivice. Sam postupak pred Sudom oslanja se na tradicije kontinentalnog i anglosaksonskog sistema, tako što su kombinovani elementi kontradiktornog i inkvizitorskog krivičnog postupka. Pravilnik o postupku i dokazima pruža garancije da su postupci pred MKSJ-om u skladu sa međunarodno priznatim načelima pravičnog sudskog postupka.

Program pravne pomoći obezbeđuje odbranu za optužene slabog imovinskog stanja, tako da troškove njihove odbrane pokriva Međunarodni sud. Ostali važni elementi su: pretpostavka nevinosti, pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja, pravo optuženog da ispita svjedoke koji ga terete i pravo na žalbu.

Radi uspostavljanja osećanja slobode i sigurnosti kod svjedoka koji svjedoče pred Sudom, postoje procesne pretpostavke za zaštitu identiteta svedoka, kao i konkretna pomoć koju im pruža Služba za žrtve i svjedoke Sekretarijata Suda pre, za vreme i nakon svjedočenja.

MKSJ je najekspeditvniji bio u slučaju Ante Furundžije čiji postupak je trajao 5 meseci i 20 dana. Na (prvostepenu) presudu je najviše čekao Tihomir Blaškić – 2. godine i 7 meseci.

Najobimniju optužnicu/optužnice ima(će) Slobodan Milošević -preko sto stranica (kosovska i hrvatska , bez najavljene bosanske optužnice).

Tekstualno najkraća optužnica – jedna i po stranica teksta , je ona kojom je Milan Martić optužen za granatiranje Zagreba. Ujedno to je i optužnica gde je najmanje vremena prošlo od navodnog izvršenja dela do optužbe. Granatiranje Zagreba dogodilo se 2. i 3 maja 1995. godine, a Ričard Goldston je optužnicu protiv Martića potpisao 24. jula iste godine.

OPTUŽENI, U ZATVORU

Pred MKSJ je trenutno optuženo 82 osobe, od čega je 46 u pritvoru, dok se 35 nalazi na slobodi.

U Pritvorskoj jedinici Kaznenog zavoda Ševeningen su:

Tihomir Blaškić, Zdravko Mucić, Hazim Delić, Esad Landžo, Dario Kordić, Mario Čerkez, Vladimir Šantić, Drago Josipović, Anto Furundžija, Goran Jelisić, Dragoljub Kunarac, Miroslav Kvočka, Mlađo Radić, Zoran Žigić, Milojica Kos, Milorad Krnojelac, Stevan Todorović, Radislav Krstić, Dragan Kolundžija, Radoslav Brđanin, Radomir Kovač, Vinko Martinović, Momir Talić, Damir Došen, Stanislav Galić, Zoran Vuković, Mitar Vasiljević, Zlatko Aleksovski, Dragoljub Prcać, Mladen Naletilić, Momčilo Krajišnik, Dragan Nikolić, Duško Sikirica, Blagoje Simić, Milomir Stakić, Dragan Obrenović, Slobodan Milošević, Rahim Ademi, Enver Hadžihasanović, Mehmed Alagić, Amir Kubura, Milan Simić, Dragan Jokić, Simo Zarić i Miroslav Tadić, Pavle Strugar.

Jedna optužena osoba (Biljana Plavšić) je privremeno puštena na slobodu 6. septembra 2001. godine

OPTUŽENI, NA SLOBODI

Nalozi za hapšenje dostavljeni pojedinim državama izdati su protiv svih optuženih, a do sada nisu izvršeni za sledeće optužene:

Željka Meakića, Momčila Grubana, Dušana Kneževića, Gorana Borovnicu, Dragana Fuštara, Nenada Banovića, Predraga Banovića, Ranka Češića, Milana Martića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Ivicu Rajića, Mileta Mrkšića, Miroslava Radića, Veselina Šljivančanina, Zorana Marinića, Gojka Jankovića, Dragana Zelenovića, Radovana Stankovića, Milana Milutinovića, Nikolu Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Vlajka Stojiljkovića, Milana Lukića, Sredoja Lukića, Stojana Župljanina i Ante Gotovinu, Miodraga Jokića, Milana Zeca, Vladimira Kovačevića i Paška Ljubičića

OSUĐENI

Presude donete po potvrdnom izjašnjavanju o krivici:

1. Dražen Erdemović: Dana 5. marta 1998, osuđen je na pet godina zatvora po jednoj tački kojom se tereti za kršenje ratnih zakona i običaja za koju se potvrdno izjasnio o krivici 14. januara 1998. godine. U avgustu 1998, Dražen Erdemović je prebačen u Norvešku, gde je izdržao kaznu.

2. Goran Jelisić: Dana 19. oktobra 1999. oslobođen optužbe za genocid, a dana 14. decembra 1999. osuđen je na 40 godina zatvora na osnovi krivične odgovornosti po ukupno 31 tački kojima se tereti za zločine protiv čovječnosti i kršenja ratnih zakona ili običaja za koje se potvrdno izjasnio o krivici 29. oktobra 1998. Žalbeno veće je 5. jula 2001. potvrdilo presudu Pretresnog veća.

3. Stevan Todorović: Dana 31. jula 2001, osuđen je na deset godina zatvora po jednoj tački kojom se tereti za zločine protiv čovječnosti za koju se potvrdno izjasnio o krivici 24. januara 2001.

Presude donete po završenom žalbenom postupku:

1. Duško Tadić (prvi haški pritvorenik): Raspravno veće II proglasilo ga je 7. maja 1997. krivim na osnovi individualne krivične odgovornosti po 5 tačaka optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja i 6 tačaka optužnice za zločine protiv čovječnosti i osudilo ga na 20 godina zatvora 14. jula 1997. Žalbu na presudu uložili su i odbrana i tužilac, a odbrana je takođe uložila žalbu na kaznu. Žalbeno veće je 15. jula 1999. proglasilo optuženog dodatno krivim na osnovi individualne krivične odgovornosti po 7 tačaka optužnice koje ga terete za teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949, po jednoj tački optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja i jednoj tački optužnice za zločin protiv čovječnosti.

Pitanje izricanja kazne za dodatne tačke optužnice je vraćeno je Raspravnom veću koje je odredio predsjednik suda. Tadić je 11. decembra 1999. osuđen na 25 godina zatvora. Odbrana je 25. novembra 1999. uložila žalbu na kaznu. Spojivši postupke povodom dvije žalbe na kaznu od 14. jula 1997. i 11. novembra 1999, Raspravno vijeće je 26. januara 2000. smanjilo kaznu na najviše 20 godina zatvora.

Dana 31. oktobra 2000. Duško Tadić je prebačen u Nemačku na izdržavanje kazne.

2. Zlatko Aleksovski: proglašen krivim na osnovi individualne krivične odgovornosti i odgovornosti nadređenog po jednoj tački optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja, odnosno za povrede individualnog dostojanstva. Raspravno veće I bis osudilo ga je 7.

maja 1999. na dvije godine, 10 meseci i 29 dana. Budući da je imao pravo da mu se vreme provedeno u pritvoru uračuna u kaznu i to u trajanju od dve godine, 10 mjeseci i 29 dana, Raspravno veće je naložilo da odmah bude pušten na slobodu bez obzira na eventualne žalbe. Žalbe na kaznu uložili su i branilac Zlatka Aleksovskog i tužilac, a tužilac je uložio i žalbu na kaznu. Žalbeno vijeće je 9. februara 2000., naložilo da se Zlatko Aleksovski vrati u Pritvorsku jedinicu. Donevši usmenu presudu kojom je odbilo sve osnove za žalbu Zlatka Aleksovskog i prihvatilo žalbu tužioca na kaznu, Žalbeno veće je odložilo svoju presudu po tužiočevoj žalbi protiv presude od 7. maja 1999. Žalbeno veće je 24. marta 2000., uvećalo kaznu Zlatku Aleksovskom na sedam godina zatvora. Zlatko Aleksovski je 22. septembra prebačen u Finsku na izdržavanje kazne.

3. Anto Furundžija: proglašen krivim na osnovi individualne krivične odgovornosti po dvije tačke optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja. Raspravno veće II osudilo ga je 10. decembra 1998. na 10 godina zatvora. Odbrana je uložila žalbu. Žalbeno veće je 21. jula 2000. odbacilo žalbu i potvrdilo presudu i kaznu Raspravnog veća. Anto Furundžija je 22. septembra prebačen u Finsku na izdržavanje kazne.

4. Zdravko Mucić: Raspravno veće II proglasilo ga je 16. novembra 1998. krivim na osnovi lične odgovornosti i odgovornosti nadređenog po 6 tačaka optužnice za teške povrede Ženevskih konvencija i 5 tačaka optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja, i osudilo na sedam godina zatvora. Branilac Zdravka Mucića je uložio žalbu na presudu i kaznu. Tužilac je podneo obaveštenje o ulaganju žalbe na kaznu. Žalbeno veće je 20. 2. 2001 poništilo kumulativne presude po svim tačkama optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja rata a preostale presude su vraćene pretresnom vijeć na ponovno razmatranje.

5. Hazim Delić: Raspravno vijeće II proglasilo ga je 16. novembra 1998. krivim na osnovi individualne krivične odgovornosti po 7 tačaka optužnice za teške povrede Ženevskih konvencija i 7 tačaka optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja, i osudilo na dvadeset godina zatvora. Branilac Hazima Delića podneo je obaveštenje o ulaganju žalbe na presudu i kaznu. Tužilac je takođe podneo obaveštenje o ulaganju žalbe. Žalbeno veće je 20. 2. 2001 poništilo kumulativne presude po svim tačkama optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja rata a preostale presude su vraćene pretresnom veću na ponovno razmatranje.

6. Esad Landžo: Raspravno veće II proglasilo ga je 16. novembra 1998. lično odgovornim po 9 tačaka optužnice za teške povrede Ženevskih konvencija i 9 tačaka optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja, i osudilo na petnaest godina zatvora. Branilac Esada Landže podneo je obaveštenje o ulaganju žalbe na presudu i kaznu. Žalbeno veće je 20. 2. 2001 poništilo kumulativne presude po svim tačkama optužnice za kršenja ratnih zakona i običaja rata a preostale presude su vraćene pretresnom veću na ponovno razmatranje.

7. Goran Jelisić: Dana 19. oktobra 1999. oslobođen optužbe za genocid, a dana 14. decembra 1999. osuđen je na 40 godina zatvora na osnovi krivične odgovornosti po ukupno 31 tački kojima se tereti za zločine protiv čovječnosti i kršenja ratnih zakona ili običaja za koje se potvrdno izjasnio o krivici 29. oktobra 1998. Žalbeno veće je 5. jula potvrdilo presudu Pretresnog veća.

ZAKLJUČENI PREDMETI

1. Dražen Erdemović

2. Đorđe Đukić (uslovno pušten iz zdravstvenih razloga, 24. aprila 1996.; preminuo 18. maja 1996.)

3. Marinko Katava (optužnica povučena 19. decembra 1997., odmah pušten na slobodu).

4. Ivan Šantić (optužnica povučena 19. decembra 1997., odmah pušten na slobodu).

5. Pero Skopljak (optužnica povučena 19. decembra 1997., odmah pušten na slobodu).

6. Slavko Dokmanović (izvršio samoubistvo 29. juna 1998, za vreme boravka u Pritvorskoj jedinici).

7. Milan Kovačević (umro prirodnom smrću u Pritvorskoj jedinici 1. avgusta 1998.).

8. Dragan Papić (oslobađajuća presuda po svim tačkama).

9. Duško Tadić

10. Zlatko Aleksovski

11. Anto Furundžija

12. Zejnil Delalić (oslobađajuća presuda po svim tačkama)

12. Goran Jelisić (pogledati pod "Presude").

13. Zoran Kupreškići, Mirjan Kupreškić i Vlatko Kupreškić (Oslobađajuća presuda)

PRITVOR I KAZNE

Od hapšenja do završetka postupka pred Sudom, optuženi boravi u Pritvorskoj jedinici MKSJ-a koja se nalazi u Hagu (u sklopu zatvorskog kompleksa Ševeningen) i pod nadležnošću je Sekretarijata Suda. Optuženi se u zvaničnim dokumentima MKSJ ne identifikuju po nacionalnoj pripadnosti .

Maksimalna kazna koju Sud može izreći je doživotni zatvor. Kazne se izdržavaju u jednoj od država koje su potpisale sporazum sa Ujedinjenim nacijama o prihvatu osoba kojima je MKSJ izrekao kaznu. Takvi sporazumi su do sada sklopljeni sa Švedskom, Norveškom, Nemačkom, Italijom.

Osuđeni izdržavaju kazne prema zakonima i normativima država koje ih prihvataju, a da ne bi došlo do kolizije oko prevremenog pomilovanja, predviđeno je da o tome odlučuje predsednik MKSJ. U presudama se u poslednje vreme dodaje i klauzula o vremenu pre koga se ne može tražiti pomilovanje.

U Tribunalu, takođe, postoje razmišljanja da se nadzor nad osuđenima koji će kazne izdržavati nakon prestanka rada MKSJ (procene se kreću od 2008-e do 2016-e godine) ponovo definiše posebnim odlukama SB UN.