Teror onog odvratnog Novog svetskog poretka i njegovih domaćih slugu nema granica: evo, recimo, čovek, drug i patriota Tomislav Nikolić, poslanik Srpske radikalne stranke u poslednja 2694 saziva Skupštine Srbije, moraće takođe da plati specifični porez na ekstraprofit; nova, "dosmanlijska" vlast zahteva od drčnog radikalskog doglavnika da pod hitno ispovrne đenge koje je skoro tri godine uredno primao na konto svakonedeljnih "službenih" putovanja do rodnog mu Kragujevca, iako je prethodno od darežljive Države dobio – i "za kikiriki" otkupio – stan u prestonom Beogradu. Kalimero-Nikolić, onako Nevin Bez Zaštite, našao se u čudu: pa, nije li opštepoznato da on ne može bez Kragujevca, u kojem provodi idilične vikendaške dane? Poklonjeni stan u Beogradu je nešto sasvim drugo: to je samo skromna, više nekako simbolička nadoknada za njegove nebrojene terenske zasluge za Otadžbinu. A i ti troškovi nisu neka stavka za ozbiljnu državu: 253.565 dinara, tek da se nađe. Ni osam i po ‘iljade maraka – čista bruka. Eh, sva sreća da je njegov mlađi kolega Aleksandar Vučić – taj prilježni Šegrt Hlapić srpskog fašističkog pokreta – rodženi Beogradžanin, tako da je od Države na poklon dobio samo stančugu, a ne i Putne Troškove (hm, a markica za GSB?); osim toga, i Batajnica je u zoni nadležnosti Gradskog saobraćajnog, pa je valjda i Vojvoda-Putnik jeftino podmiren (mada se nešto ne sećam da sam njegov dražesni lik video u 706-ici). Radi se, dakle, o aktu čiste "dosmanlijske" sitničavosti i bolesne pedanterije: pa, ne bi se valjda ugledni g. Nikolić brukao za te pare?! Da mu je bilo do neke mućke, on bi, recimo, za radikalskog vakta postao šef Poslovnog prostora Zemuna, iako je srcem, "stanom A" i Putnim troškovima čak iz srca Šumadije! Ups, sorry, on je vaistinu i bio šef Poslovnog prostora Zemuna, ali i to je bio samo jedan od bezbrojnih vidova njegovog Služenja Narodu… Gde su srpske zemlje tu je srpski poslovni prostor!

Ova skupštinarska zavrzlama nas je – ne jedina – upečatljivo podsetila na mile likove iz harmsovske galerije onih koji su godinama bezbrižno upravljali ovom zemljom, a među kojima je T. N. našao svoje prirodno mesto, kao vrstan egzemplar one neumrle bidža–raka Srbije, kao autentični politički krljator iz one besmrtne Rakine prispodobe. Bilo je tokom Gnusnih Devedesetih bezbroj javnih (ne)prilika & situacija po kojima biste mogli zapamtiti jednu od najautentičnijih maskota tog sramnog vremena, no meni se najjače utisnuo u sećanje jedan "salonski", tačnije studijski, televizijski prizor. Čovek koji je u praksi dokazao svoju vanserijsku nadarenost za komunalne poslove – te je otuda prozvan Toma Grobar – nekim je povodom, bez jasnog i suvislog razloga nepatološke prirode, pevača Kemala Montena nazvao "ono muslimansko đubre". Racionalno gledano, nije baš najjasnije čime se to najpoznatijem komunalnom pregaocu Srbije toliko zamerio baš ovaj pitomi, vremešni vokalni umetnik šlagerske provenijencije – čovek inače toliko opasan i opak da ga svi u Sarajevu i vascelom dunjaluku zovu Kemica – no, na ovu se vrstu sociopatskog ponašanja i ne može gledati racionalno nego "nacionalno": neki su ljudi, u ovoj patološkoj optici, jednostavno rođeni krivi – "pogrešno" se zovu, izgledaju, krste, klanjaju, veruju, ne veruju, ili već šta god.

Nije, doduše, građanin Nikolić sklon samo ođubravanju nedužnih inoveraca: hoće taj da se brecne i na "svoje", samo ako su izdajnici… Nije li upravo on, ne tako davno, izvoleo izjaviti kako mu "nije žao onog đubreta" od Slavka Ćuruvije? Bilo kako bilo, čini mi se da je upravo pitoreskni Nikolić, čak i više nego njegov poslodavac, učitelj i komandant Vojislav Šešelj, onaj kao-stvoreni personifikant tucegodišnje srpske katastrofe: samo je u onakvom vremenu anonimni grobarski poslovođa mogao da postane medijsko-politička zvezda, maneken epohe, reprezent vremena, mentalni role–model, autentični Psihopatak (Vojislav Despotov) obolele Srbije: lišen čak i onih smežuranih, jadnjikavih natruha nabiflanog, pa izvetrelog znanja doktora opštenarodne odbrane, garniranog endemskim šešeljevskim parahumorom, Nikolić je emanirao Čistu Mržnju, koncentrisanu energiju Užasa Moralne Praznine, povazda veselo draškajući krvoločne nagone Gomile; pišući, pre mnogo decenija, o Nadirućem Prostaku kao užasnoj budućnosti "plebejizovanog" čovečanstva u kojem svako-ima-pravo-na-svoje-mišljenje (čak i ako, dakle, nema sučim), Dimitrij Mereškovski je, kanda, mislio upravo na ovaj (proto)tip ličnosti, koji je u međuvremenu dodatno mutirao, sve do ambisnih dubina Prostote. Slobodno džikljanje njenog nepojamnog bezobrazluka prirodno je pratilo moralno-intelektualnu dekadenciju: tek kada se svečano i demonstrativno lišio Stida, radikaloidni Novočovek, žilavi domaći prostacus vulgaris, bio je kompletno prepariran i spreman za akciju.

Konačnim padom Vladavine Najgorih i njena je radikalska sekcija saterana u ćošak; da su tada i zvanično raspuštene i inkriminisane sve te parapolitičke/paravojne/parapolicijske bulumente i "levog" i "desnog" predznaka, koje su činile stubove Hažaninovog poretka, kao što su, recimo, svojevremeno raspuštene SA jedinice (jok, nego će da ih transparentno i tranzitivno transformišu, šta li?!), danas bi štošta u Srbiji bilo jasnije i čišće. Ovako, sasvim je "normalno" da Čovek Koji Voli Putne Troškove javno poruči, sa uličnog okupljanja sebi sličnih u Zrenjaninu "biće krvi do kolena, neka zna DOS da je zaigrala mečka i pred njihovim vratima" (Građanski list, Novi Sad, 27–28. 10. 2001). Ipak, teško da će Srbija baš da pohrli da se vrati u onaj Tunel Strave u kojem su na nju groktali i rigali vatru egzemplari poput onih zrenjaninskih, radikalskih: umesto toga, ide kelner i nosi račun… Šta smo ovde imali? Ne to, to je od Hotela Scheveningen, plaća se obaška; aha, evo, Putni Troškovi: 253.565 dinara. Hvala lepo, i srećan put! I pazite, pada kiša oko Kragujevca!