Jezdimir Vasiljević pušten je iz Okružnog zatvora, njegov prijatelj Nikola Kubatlija dao je besu da gazda Jezda neće ponovo u međunarodnu zajednicu. Ako se to ipak nekako dogodi (putovnica g. Vasiljevića pohranjena je u policijskom sefu, ali ipak!), kuća g. Kubatlije odlazi na doboš gde bi prema procenama morala da donese dva miliona sto pedeset hiljada maraka!

Štedišama bi godilo da gazda Jezda utekne, da se kućerak njegovog žiranta proda pa da se kolika god skupina oštećenih obešteti srazmerno propalim ulozima, ali gazda koji se samoizručio novoj vlasti (a koji se na robiji malo i popravio) nema nameru da beži. Puni onu svoju lulu, novinari zapitkuju kako je bilo unutra, on im odgovara u stilu sportskih reportera: "Uslovi u zatvoru su fer i korektni."

Dva sužnja – dva sveta: Milošević ne priznaje ni sud ni prijatelje suda, Vasiljević priznaje i sud i zatvor, za čitaoce "Glasa" evocira uspomene na nezahvalnog sapatnika, bivšeg ministra kulture koji je svojom nesavesnošću izazvao opštu sućut kad se pre mesec-dva obreo u pritvoru: kažnjenici su se utrkivali ko će pre da mu namesti krevet, dok su jedni poravnavali ivicu, drugi su hitali da oribaju čučavac umesto ministra, ili da obrišu prašinu sa rešetaka. Bivši savetnik je kraj sve tankoćutnosti okoline i dalje patio, nije isključeno ni da ga je sa izvesnim zakašnjenjem stala gristi savest zbog zlehude sudbine Slobodana Miloševića: "Ili sam ga nakaradno savetovao, ili me on nije uopšte slušao, ko zna šta je gore…"

Bilo kako bilo, novi stanar je delovao toliko izgubljeno da je gazda Jezda uzeo krevet ispod njegovog: buji paji, naše zlato malo – dim iz lule, melodiozno hrkanje odozdo, gazdino meškoljenje koje je mora biti ljuljalo oba kreveta (kao barku ukotvljenu u Bigovu) blagotvorno je delovalo na ministra tako da je među prvima uspevao da zaspi.

&

Administrativni odbor Skupštine Srbije zahteva da Tomislav Nikolić vrati narodu i državi 253.000 dinara! Toliko je potonji potrošio na benzin, ulje, putarinu i paknove vozeći se između Kragujevca i Beograda.

Narodni deputat je od države dobio stančić i otkupio ga sopstvenim dinarom ne čekajući da se završi sto hiljada stanova koje je Mrkonjićeva direkcija grozničavo gradila. I šta je dočekao (Toma, mislim): ono što je odvajao od usta sad mu se obilo o nos, ako tako može da se kaže: zašto je naplaćivao putne troškove ako je od države dobio pa otkupio stan! A zašto da ih ne naplaćuje?! Ako je kupio stan, nije izgubio slobodu kretanja! U stan čovek može da smesti nekog od svojte, može da ga izda… U Kragujevcu mu je vekovno ognjište, ima možda nešto marve, okućnicu… Ali zašto je onda prihvatio stan u Beogradu, zašto ga je otkupio, ako će da se vozika do Kragujevca i da račun ispostavlja Skupštini? Zašto, zašto!?… Pa zato što bi odbijanje poklona bilo nevaspitano (a dobijanje službenog stana koji se može otkupiti po ceni nižoj od tržišne šta je drugo nego poklon?)!

Poslanik Nikolić je za dobrobit Srbadije sarađivao i sa miloševićevcima, zajedno sa svojim šefom napustio je bio vladu u znak otadžbinskog protesta kad je na Kosovo kročila tuđinska gojzerica (predsednik Milutinović ga je doduše istog dana vratio na dužnost), da bi danas bio prikazan kao srebroljubac koji je od države iskamčio četvrt miliona dinara za nepotreban prevoz!

Mada je još i dobro prošao. Srpski savez u Švedskoj dao je dvanaest miliona maraka Živoradu Jovanoviću, bilo je to avgusta 1999. godine, e, našijenci su se naprasno setili poklona i sad dodijavaju bivšem Miloševićevom ministru, gde su ti četiri milijarde, pa gde su ti četiri milijarde! Jovanović jeste ubrzo nakon petog oktobra preko granice odneo 962.000 maraka u elegantnoj torbi, tu je možda četvrtina odgovora na pitanje iz Skandinavije. Šarmantni Žikica rekao nam je samo da su pare stigle gde treba, i mi nismo dalje čačkali, što mi je sad drago: ispali smo mnogo finiji od naturalizovanih Šveđana.

Šta je zajedničko ovim pričama? Nezahvalnost, eto šta: naša država zatvorila je prijatelja šaha, svima nam je bilo lepo kad nas je o trošku g. Vasiljevića pohodio Bobi Fišer, to se zaboravilo, zaboravilo se da je g. Jezda iz čiste, takoreći platonske ljubavi ka istini došao mečki na rupu; u drugoj zemlji bio bi na čelu Komiteta za istinu, mi smo ga zatvorili! Nije li nezahvalna država koja zatvara i progoni intelektualce poput g. Simića? Osim savetničkog, naučnog i publicističkog opusa g. Simić ostavio još kakav trag u vaterpolu, parničenju, pozorištu!

Kakva je to skupština koja traži pare od Tome Nikolića, rodoljuba razapetog između Kragujevca i Beograda? Šta očekivati od parlamenta koji najistaknutijeg poslanika kažnjava sa 32.000 dinara? Napokon, treba li nam Srpski savez kao što je ovaj u Švedskoj, koji g. Jovanoviću da novac, da mu se nađe (za našu stvar), a kad naša stvar propadne, onda uglednog diplomatu dovodi u neprijatnu situaciju – gde su mu milijarde? Vi u Švedskoj mislite da izbori koje neka stranka izgubi nisu ništa koštali?! Nismo mi brokeri koji će vaš novac iz dijaspore da investiraju, da vam ga uvećavaju, mi smo ga potrošili, i ukoliko budete manje odande zapitkivali, ostaćete veći rodoljubi. Režim Slobodana Miloševića učinio je toliko toga za vas u rasejanju! Ko vam je popravio obrazovni prosek, ko vam je poslao mlade ljude? To zaboravljate, a četiri miliona maraka ne možete da prežalite! Nadam se da će bivši ministar Jovanović ostati otmen i dostojanstven kao i dok je bio na položaju: "Priznajem samo inspekciju moje partije…" tako ja čujem njegov zvonki tenor od kojeg se Srbima u Švedskoj ledi krv u žilama.