Prošlo je prilično mnogo vremena od kada me je neki tekst u vašem listu toliko iritirao kao tekst vašeg ekonomskog novinara Miše Brkića! Ceneći potrebu da se štedi prostor, ovog puta neću raspravljati o tome koliko je neistinita tvrdnja da nije uspeo štrajk i protest pripadnika dva najveća sindikata. Ne znam kako bi za g. Brkića izgledao uspeh osim da Vlada odloži raspravu o Nacrtu zakona o radu za desetak dana i da ga dotera u skladu sa zahtevima organizovanih radnika. Pa oni ništa drugo nisu ni tražili.

Takođe, ovog puta po strani ostavljam i pitanje da li je vaš ugledni novinar uopšte nešto čuo o socijalnom dijalogu i tripartizmu kojim se sve razvijene zemlje Evropske unije diče kao civilizacijskom tekovinom i jednim od bitnih faktora privređivanja i socijalne stabilnosti (uz pretpostavku da g. Brkić zna koliko je socijalna i politička stabilnost bitna za privređivanje i strane investicije)! Ako je kojim slučajem čuo da postoji nešto što je zaposlenima u EU-u obezbedilo viši status od obične najamne radne snage, onda bi bilo korektno da pomene da je republička vlada donoseći Zakon o privatizaciji i Zakon o radu potpuno prenebregla ne samo dijalog sa predstavnicima zaposlenih nego i dijalog sa poslodavcima, pa su zato sindikati i morali da reaguju.

Ovog puta ostajem samo na duhu teksta u jednoj konstrukciji.

Tekst je toliko pun ismevanja, nipodaštavanja zaposlenih i sindikata, toliko pun zajedljivosti i osionosti da se na njega u najdirektnijem smislu može primeniti formulacija koju je nedavno (na skupu o privatizaciji koju je u Beogradu organizovalo Partnerstvo za demokratske promene) izrekao sociolog Mihajlo Arandarenko: da ga takvi tekstovi podsećaju na osvetničku kampanju srednje klase.

I najzad, jedna konstrukcija g. Miše Brkića: ne samo da organizovanim radnicima imputira pokušaj da na vlast vrate bivši režim (što je van pameti), nego kaže da oni žele da sprovedu "reforme s ljudskim likom".

Pošto se g. Brkić tako radosno i zlurado podsmeva radnicima, od kojih je već 700.000 ostalo bez posla a u procesu tranzicije, prema izjavama najviših predstavnika republičke vlasti, treba da ostane još 800.000, jedino mogu da zaključim da je g. Brkić za reforme s neljudskim likom.

I na kraju da kažem samo još ovo: ipak je lepo što je g. Brkić tako jasno razotkrio svoju poziciju i shvatanje ne samo ekonomije (kao da je ona sama sebi cilj) nego i ukupnih odnosa u demokratskom društvu.