Etimologija reči u govornom jeziku često je nedokučiva. Na primer: "Dok si reko’ piksla" je svojevremeno u beogradskom kolokvijalnom govoru bilo popularno i odlepljeno merilo za brzinu. Piksla bi svakako bila bolja metafora za otpad, trunje i smrad. Naravno, u tome nema ni trunke beogradske odlepljenosti. "Smrdi kao piksla" bilo bi nedvosmisleno i jasno upozorenje da treba odmeriti dobru distancu od onog na šta se opis odnosi. Razlika između pepeljare i piksle nikada nije jasno definisana pa tako ni upotreba ova dva termina u različitim situacijama. Takođe se ne zna pouzdano odakle ovaj drugi naziv za predmet u koji se otresa pepeo cigarete, bacaju sitni otpaci i ispoljavaju sitne piromanske strasti. Nakupljena palidrvca šibice neki vole da potpale i tako naprave malu lomaču na kojoj sagorevaju dokazi vlastitog poroka ili bar olako potrošenog vremena. U većini jezika imenica pepeljara je kovanica proizašla iz korena "pepeo". Piksla sa tom logikom očito nema nikakve veze. Jedino objašnjenje se nazire u sferi drugog poroka, koji je najčešće neodvojiv od pušačkog – kocke. Elem, u tradiciji ove sportsko – poročne discipline postoji običaj da se domaćinu prostora u kome se obavlja kockarski ritual ostavlja sitniš koji igrači uplaćuju na početku svake nove igre. Može se pretpostaviti da je procenjeno kao nedolično reći da je domaćinu ostavljena pepeljara. On zato kupi pikslu. U boljim kućama pikslu nosi onaj ko ima kartu u talonu. Ovaj džentlmenski običaj je mnogima pokrio gubitak u samoj igri i povećavao njenu draž unošenjem paralelne radnje u kockarsku dramu. Pepeljara je praktična posuda i eneterijerski objekat, isto koliko i šerpa ili tiganj. Za razliku od drugih kućnih predmeta ona ima simboliku minijaturnog i kratkoročnog arheološkog nalazišta. Sve popušene cigarete, čačkalice, koštice maslinki, podsečeni nokti, ispale plombe… obreće se u njoj i tamo ostati sve dok nekom ne zasmeta kipuća gomila otpada. Način pražnjenja je pitanje kulture i govori o naravima. Većina je prazni u kantu za otpatke, što je hijerarhijski, ekološki i higijenski u redu, neki j prosipaju u klozetsku šolju, ispitujući još koji trenutak sadržaj, a ini je prazne kroz prozor. Sa njima je i najviše problema. Međutim, njih treba gledati kao ljude na višem stepenu evolucije od grupe koja pikavce baca direktno kroz prozor, ne gubeći vreme na nepotrebne pokrete i pranje pepeljare. Smrad pune pepeljare je neuporediv sa bilo čim. Opušci smrde kao da ih je naručilo društvo za borbu protiv pušenja. Tog smrada se gade koliko nepušači toliko i pušači. Prvi to koriste i kao argument protiv pušača, koji u opštoj defanzivi smrad pepeljare prećutkuju, izbegavajući tako proširenje sukoba i dalje slabljenje vlastite pozicije u njemu. U borbi protiv pušača smrad je sumnjiv argument – smrdi i kanta za otpatke sa ostacima najukusnije gozbe. Uz to, privlači muve. One se, međutim, ne lože na pepeljare. Pepeljara je dobar drug za kafanskim stolom, a ponekad i drag saputnik na putu do kuće. Kradu se neštedimice, kako zbog svoje ukrasno-praktične funkcije tako i zbog značenja cenjenog suvenira. Naravno, ne kradu se iz drugih domova već iz kafea gde se izlažu u svrhu rasipanja otpadaka i istovremeno se koriste kao reklamni objekti. Odatle ih rado ponesu čak i nepušači. Zato se i u nepušačkim kućama može videti pepeljara zapanjujućih oblika, od još čudnijih materijala koja se ugnjezdila na rukom vezenoj šustikli iz Studenjaka. Siguran znak da se ona ne koristi onoliko koliko odraz njenog simboličkog, gotovo statusnog značenja. Pepeljara je ukrasni predmet. Malo i jeftino sredstvo za poboljšanje utiska o imanju, kao i keramička balerina iz Amsterdama i plastična gondola iz Venecije. Njeni oblici najrečitije govore tome u prilog – mesingana, sa dodacima malog točka lokomotive, krilcima koja izlaze iz njegove osovine i reljefnim slovima DZ; muva od gusa, sa krilima u koje se otresa pepeo (ove sam se kao dete do zla boga plašio), skulpturalni stakleni oblici u bojama duge; jednostavne, okrugle od tamnog stakla sa naštampanim logoom Marlboro, Winston ili Schweppes; keramičke sa izraženim pretenzijama keramičarske umetnosti, najčešće sa ćoškovima nedostupnim pri pranju; kristalne sa reljefima koji takođe zadaju glavobolju domaćicama sa većim higijenskim ambicijama; metalne, jednostavne i jeftine i po ceni i po izgledu, koje, u principu, u kafeima zamenjuju luksuznije ali već pokradene pepeljare; lulaste, široke u obliku tanjira za supu, bez besmislenih nareza za ostavljanje cigarete i sa plutanim čepom za otresanje lule u sredini… Zašto proizvođači pepeljara njihovom veličinom pokušavaju da pariraju veličini stolova ostaje zagonetka, a formalizam se ovde nameće kao jedini razuman odgovor. U svakom slučaju, kreativna imaginacija u oblikovanju pepeljara je bogata, odslikava mnoštvo različitih vizuelnih kultura i istovremeno je jasno ograničena svetom realnih iskustava. Nekada je pušenje bilo privilegovan porok, znak dobrostojeće porodice i ljudi zamišljenih nad važnim pitanjima društva i sveta. Ali, to su pitanja iz domena pušenja. U svakom slučaju, pepeljara je recidiv tih srećnih vremena slobodnog ličnog izbora poroka. Poroci su danas sistematizovani i zavisni od prioriteta makroekonomije. Baš zbog ovog poslednjeg, i pored opšteg ataka na pušenje, pepeljara preživljava po cenu da je na njoj otisnuta reklamna svetinja. Tako se, bar u srpskom jeziku, ostvaruje i semantičko jedinstvo piksle i pepeljare.