Godinu dana posle promena u Srbiji studenti još razmišljaju o tome da li je pametnije otići iz Srbije ili ostati u njoj. Decenija izolacije, četiri rata, neregularno školovanje, opšti sunovrat zemlje ostavili su trag suviše dubok da bi nestao za samo godinu dana. Budući da za formiranje želja studenti nisu imali pravih uzora, oni danas bolje znaju šta neće. "Ja i ne znam kako je živeti van ove zemlje", priznaje Aleksandar Borisavljević, student četvrte godine ETF-a iz Kragujevca. "Voleo bih bar da to osetim i da dođem u poziciju da mogu da odlučim gde ću živeti."

"Teško ćete me ubediti", poručuje novim vlastima Filip, student pete godine Elektrotehničkog fakulteta, nagoveštavajući kakve su šanse da ga neko odvrati od napuštanja zemlje. On govori u ime generacije od koje se mnogo očekuje, ali i on sa svoje 23 godine mnogo očekuje od života, ovde ili negde drugde.

Statistika poslednjih meseci beleži prosečnu mesečnu zaradu od oko 200 nemačkih maraka. Srbiji predstoji privatizacija u kojoj će znatan deo, od inače malog broja zaposlenih, ostati bez posla koji će dodatno opteretiti već prepune zavode za zapošljavanje. Male zarade, nizak životni standard i smanjenje broja radnih mesta ne zvuči nimalo perspektivno.

SPORE REFORME: Istražujući tendenciju odliva mladih iz zemlje dobili smo neočekivane rezultate. Studenti danas nisu manje spremni na odlazak u inostranstvo nego što su bili pre godinu dana. Gore pomenuti Aleksandar sa ETF-a ima nameru da pokuša negde u inostranstvu. "Pre godinu dana nisam želeo da pobegnem od Miloševića" objašnjava on, " već od besperspektivnog i lošeg življenja. A život u Srbiji još nije naročito sladak."

Svetislav Kostić Jeremić, student četvrte godine Arhitektonskog fakulteta, i danas je podjednako spreman na odlazak. "Ranije bih otišao zbog Miloševićevog režima, a sada zbog utiska da ovaj narod još nije dorastao reformama i da će to ići vrlo sporo."

Strah od reformi, njihovog sporog sprovođenja, možda i neuspeha, veoma je raširen. Marija Bogojević, sa druge godine medicine, sasvim konkretno govori o tome: "Ne mogu da čekam još dvadeset godina da se ovde stvore normalni uslovi za život, a i strah me je da nam se prethodna decenija ne ponovi."

Međutim, Tatjana Milošević, student treće godine, ne razmišlja da nakon završetka Pravnog fakulteta napusti zemlju. "Nisam otišla za vreme bombardovanja, tako da ne bih ni sada. Svejedno mi je kakva je situacija u zemlji, jer mislim da onaj ko je sposoban ne mora da ode u inostranstvo da bi uspeo." Ona veruje da će u zemlji biti bolje jer je, kako kaže, upućena u mogućnosti i želje stranih investitora.

Ni Dragana Ilić, student poslednje godine Fakulteta političkih nauka nije spremna da napusti zemlju. "Nemam para ni za avionsku kartu do neke zemlje", objašnjava ona, " i ne poznajem nikoga u inostranstvu, nemam rođake van Srbije, tako da i ako bih otišla, ne bih imala ni za hleb. "Ali, ukoliko bi Dragani neko ponudio dobru platu, stan, šansu da normalno živi i napreduje, otišla bi bez razmišljanja.

SIGNALI VLASTI: Postavlja se pitanje koliko su signali koje mladima šalje nova vlast ubedljivi i nedvosmisleni da bi oni ostali u zemlji. Postoje i oni koji ne veruju u uspeh reformi, ali misle da se uslovi za ostanak i šansa da svoje znanje ugrade u novi sistem ipak stiču. Ognjen Đerić, student četvrte godine Mašinskog fakulteta, smatra da zbog pozitivnih promena u zemlji narednih nekoliko godina, možda deset, neće biti potrebe za odlazak.

Međutim, njihove potrebe ne razlikuju se mnogo od onih koje imaju milioni diplomaca na Zapadu. "Moji uslovi su da ne doživim više nijedan rat", kaže Tatjana Milošević, "da imam prosečan dvosoban stan, kola od deset hiljada maraka, još pet hiljada maraka rezerve u džepu i platu dovoljnu za jednu običnu potrošačku korpu. Znači, kad uđem u samoposlugu da kupim to što mi treba, a ne da idem od radnje do radnje tražeći pet dinara jeftinije."

Aleksandar Borisavljević ne traži nikakve uslove jer, kako kaže, nije u poziciji da ih postavlja. "Za nekoga ko mašta o rolerima, dobrom biciklu ili o odlasku na more, uslov je prejaka reč", govori Aleksandar.

Srpski premijer Zoran Đinđić je optimista. Već 2005. godine, tvrdi on, mi ćemo uvoziti radnu snagu. Međutim, nije precizirao da li će to biti domaća radna snaga, možda baš ona koja je ove, 2001. godine napustila Srbiju u potrazi za izvesnijom perspektivom.

Vic koji je slikovito opisivao prethodnu deceniju kaže da snalažljivi Srbin sa manje snalažljivim razgovara telefonom iz inostranstva. Biće da će nas ova šala pratiti još neko vreme, samo što će telefon u vicu (verovatno zbog cene) zameniti imejl. Srpski studenti, naime, brzo su se navikli na nove tehnologije, te ih masovno koriste za slanje CV-ja širom sveta, nadajući se da će za svojim biografijama uskoro poći i sami.