Slike terorističkih napada u Americi automatski su postale deo medijske istorije čovečanstva, slike koje ćemo još nebrojeno puta videti na televiziji. Ovdašnji mediji dobili su idealnu priliku da se bave tuđom nesrećom i za neko vreme zaborave domaće teme. Studio B je, po tradiciji, reagovao najbrže, pa smo čuli nekoliko amatera – reportera i očevidaca; Politika se oslonila na svoje dopisnike, a BK je pokušao da ovde pronađe stručnjake za Ameriku, terorizam, islam i avijatiku. Zvanično, svi su saosećali s unesrećenima, dok su retke ankete među građanima pokazale priličan stepen likovanja i početak ispunjenja kosmičke pravde zbog bombardovanja Jugoslavije. Ipak, bez obzira na odnos prema tragediji, Srbima je nekako najčudniji bio nedostatak krvi na snimcima koje smo videli. To se pripisuje cenzuri nad medijima, koja iz psiholoških razloga ne dozvoljava prikazivanje sopstvenih žrtava. Mislim da ovo prilično rasprostranjeno uverenje pokazuje naš pomalo patološki odnos prema televiziji. Očigledno smo poslednjih godina naviknuti na slike krvi i leševa, da nam rušenje zgrada, slike izbezumljenih (preživelih) očevidaca, očajnika koji samoubilački skaču sa prozora ili amaterski snimci ljudi u zgradama (koji su kasnije stradali) jednostavno nisu dovoljni. Prosečnom gledaocu u Srbiji prenos CNN-a ličio je na akcioni film u kojem kamera nije dobro postavljena. Pošto cela priča ima nastavak, u žanru ratnog filma, videćemo da li će se stvari promeniti.

Na domaćem terenu nedelju je svakako obeležio najsmešniji kućni video snimak decenije. Akter je bivši ministar kulture, koji u gostima, dok domaćin telefonira, poput svrake, mažnjava marke, čuku i ostale svetlucave predmete. Problem je samo što mu trenutno niko ne može uručiti nagradu jer je snimak dospeo u ruke policiji. Šta bih dao da mogu čuti filosofsko tumačenje celog slučaja od okrivljenog Simića, kojem bi na smelosti pozavideo i Čaruga. Ma ustrebale čoveku pare, da se prikrpi do prvog, garant bi sam vratio, diskretno – k’o što je i uz’o. Javnost je još uskraćena za podatak o identitetu domaćina, kojem je tek skrivena kamera otvorila oči. Ko zna ko mu još dolazi u kuću.

Pucalo se i ove nedelje, zbog odbojkaša, ali mnogo kraćim rafalima. Momci skromni, odeveni mnogo elegantnije nego košarkaši, a Predsednik im je momentalno čestitao nadahnutim telegramom. Meni će ipak u sećanju ostati beskrajni čipsi-poeni i dabl-babl žvake koje su, pored tapšanja po dupetu, pratile celo takmičenje. Vispren sponzor trebalo je da im stavi svoj logo na donji deo leđa i napravi posao. Eto novih čipsi poena.

Omiljeni srpski trol po imenu Hugo protekle nedelje je u okviru svoje turneje posetio kolevku rokenrola – Zaječar. Napustio je svoje Ostrvo džungle na BK televiziji u pratnji lične sekretarice. Deca su ga toplo dočekala (prema izveštaju BK televizije), priredila mu bogat kulturno- umetnički program i lično se upoznala sa omiljenim TV likom sa kojim obično komuniciraju preko mobilnog telefona. Suprugu Hugolinu i troliće još zarobljene čuva zla veštica.

Čudno je kako se Hugova turneja poklopila sa početkom uvođenja veronauke u škole. Koliko god bio simpatičan, on mu dođe neka opozicija, sudeći po prvoj TV emisiji emitovanoj na RTS-u. Predstavnici svih verskih zajednica objasnili su roditeljima svoj program, u pauzama je u usporenom kadru neka majka šetala dete, i sve je ličilo na predizbornu hroniku. I tu ima većih i manjih stranaka, optimističnih obećanja i nebeskih tema. Ruku na srce, mnogo je više tolerancije nego u politici, osim večite dileme – da li veronauka ulazi u uspeh učenika ili ne. Ukoliko bude laća predmet, popravljaće prosek, a ako veroučitelji budu škrti na ocenama, hoće li to decu odbiti od vere? Šta ako neko rokne na popravni ili, ne daj bože, izgubi godinu zbog veronauke? Sve su to delikatna pitanja koja muče decu, ali i roditelje. No, kao što postoji konsenzus da je Bog jedan, biće sloge i oko kriterijuma, a ako baš zagusti tu je uvek – alternativni predmet, za prebeg među laike.