Urbanistički haos
Uz krov i klozet
Bespravna gradnja, koju urbanisti više vole da zovu neplanska, zbog neuklapanja u regulacione (detaljne) urbanističke planove, eskalirala je devedesetih godina prošlog veka. Nova vlast pokušava da taj haos prevede u normalno stanje tako što će za većinu bespravno podignutih objekata obezbediti civilizovanu infrastrukturu – puteve, vodu, kanalizaciju
"Vratite mi pogled" osvanuo je pre tri godine crveni grafit, pored mnoštva drugih upućenih opštinskim vlastima, na belim fasadama pet od deset privremeno podignutih nesrazmerno velikih betonskih objekata, pri početku ulice Goce Delčeva u Zemunu. Iza druge obližnje stambene zgrade jedan privremeni objekat, tačnije bela dvospratna kuća, podignuta je na dečjem igralištu. Ovi objekti jedni su od milion, procena je Ministarstva urbanizma i građevina, kuća, vila, trafika, stanova, zgrada, kafića, skladišta, podignutih bez građevinske dozvole ili sa njom, ali bez poštovanja iste pri izgradnji objekta za koji je predviđena.
U julu ove godine sadašnje vlasti otvorile su napokon pitanje bespravne gradnje stavljanjem u skupštinsku proceduru amandmana na Zakon o izgradnji, kojima se umesto dosadašnje prekršajne kazne za gradnju bez odgovarajućih dokumenata uvodi krivična odgovornost – zatvorska kazna od tri godine predviđena je za investitora, dok je za lice koje izvodi radove predviđena kazna do godinu dana zatvora, a znatno su povećane i novčane kazne, te prvi put uvedena kazna zatvora za bespravno priključenje na komunalnu i drugu infrastrukturu, a sam zakon nema retroaktivno dejstvo. Tako je rastući problem koji dugo mori građane Srbije, kako one koji su izgradili privremeni krov nad glavom, tako i one kojima je taj tuđi krov čak i bukvalno iznad glave (videti seoske kućice i penthause po krovovima zgrada u Beogradu), privremeno zaustavljen, dok za sanaciju posledica i nova rešenja predstoji mnogo "krvi, znoja i suza".
OPASNI SENGRUPI: Bespravna gradnja, koju urbanisti više vole da zovu neplanska, zbog neuklapanja u regulacione (detaljne) urbanističke planove, eskalirala je devedesetih godina prošlog veka. Migracije stanovništva, siromaštvo, nebriga nadležnih službi (posebno građevinske inspekcije), korupcija, kupovina socijalnog mira, zamršenost pravne procedure, izazvali su urbanistički haos – na teritoriji opštine Palilula izgrađeno je čak 25.000 objekata bez potrebnih dozvola. Kako urbanisti ističu problem je i to što u Srbiji vlasništvo nad objektom ne podrazumeva i vlasništvo nad zemljištem, već obrnuto, pa postoji jedan naopak način razmišljanja. Početni, najvažniji, potezi sređivanja urbanističkog nereda jesu pravljenje novog generalnog plana, novih detaljnih urbanističkih planova i najavljena mogućnost legalizacije neplanski podignutih objekata.
"Za mene kao urbanistu pitanje legalizacije nije primarno pitanje. Glavni problem za nas je sanacija, jedan nezgodan proces koji podrazumeva i finansijske posledice, a naš zakon smatra da se to može uraditi bez postavljanja pitanja finansiranja – razmenimo puno papira, stvar postane legalna i tu je kraj. Čak ni rušenje nije glavno pitanje, već kako na ogromnim površinama koje su zauzete izgradnjom i upotrebom, a koje nisu opremljene infrastrukturom za civilizovan život, izgraditi pristupne puteve, odgovarajuću električnu mrežu, vodovod, kanalizaciju. To treba sanirati i mi znamo tehničke načine, ali ne znamo finansijske. Nažalost, morali bi se srušiti svi drsko urađeni objekti koji krše vlasnička prava pojedinaca i države. Dve kućice kod Brankovog mosta danas izgledaju prosto nevino, šarmantno u svojoj vikend nameni, u odnosu na brojne primere skrnavljenja zgrada i prostora", kaže Miodrag Ferenček, direktor Sektora za planiranje u Urbanističkom zavodu Beograda.
U bespravno podignutim naseljima, gde su stanovnici siromašni, ali promućurni, umesto nepropusnih sengrupa, prave jeftinije propusne septičke jame, fekalije umesto da odu u cisternu odlaze u podzemne tokove, koji nažalost nisu u stanju da apsorbuju sve što se u njih ispusti, te vremenom nastaju velika zagađenja i trajne ekološke posledice. Elitno Dedinje, stecište ekstraprofitera, koji će platiti i dodatne sume novca za legalizaciju svojih glamuroznih vila, uskoro može da ima sličan problem zbog dodatnog parcelisanja i povećavanja gustine izgrađenih objekata, koju ne prate dodatni radovi na kanalizacionoj mreži.
Odnos prema neplanski podignutim objektima varira od opštine do opštine, pa na primer u opštini Vračar svim snagama žele da očuvaju stari izgled i saniraju što se sanirati može, dok u opštini Palilula tolerišu neplanski podignuta naselja. Estetski kriterijum u borbi za egzistenciju i krov nad glavom u prvi mah može da zvuči banalno, ali upravo to prodekan Arhitektonskog fakulteta Miodrag Ralević smatra primarnim problemom i dodaje:
NAJSKUPLJE JE RUŠENJE: "Svako ko živi u nekom gradu želi da boravi u ambijentu koji je skladan i estetski lep. U ružnom ambijentu niko se ne oseća dobro i ne želi tu dugo da živi. Nadgradnja postoji svuda u svetu i trebalo je uspostaviti sadejstvo između eksperata i laika, tj. ljudi koji imaju interes. Priča da se to dešavalo zbog egzistencije samo je opravdanje. Onu kuću u Balkanskoj ulici napravio je neko ko nije mario za čitav taj ambijent, narušio je jednu celinu i tako samog sebe oslikao. Više ne postoji potreba da nekome pokažete centar Beograda. Mora se krenuti u proces replaniranja preko velikog broja urbanističkih planova, od generalnih do regulacionih, te na taj način neplansku gradnju uvlačiti u tokove svih urbanističkih i graditeljskih sistema. Pojam rušenja isključujem u radu sa svojim studentima, on u sebi nosi samo destrukciju. Preispitivanjem da li neki objekat može da ostane, utvrđivanjem šta se dobija, a šta gubi rušenjem nekog objekta i ko bi to platio, dolazi se do pravog rešenja. Ako bi se tražilo retroaktivno plaćanje korišćenja gradskog zemljišta proteklih godina, zamislite do koje sume bi došli – neka svaka porodica plati 30 dinara za jedan mesec i eto 30 miliona potrebnih sredstava mesečno. Takođe, mi ne treba da služimo šumi zakona, po kojima se poštovanjem jednog zakona odmah ogrešujemo o drugi."
U arhitektonskom zanatu kolege međusobno znaju ko je šta i kako projektovao, pa prizivaju uvođenje arhitektonskih licenci, kako bi svako stavio lični pečat svog rada na objekat koji projektuje, umesto sakrivanja iza imena firme investitora. Razumeju da nije bilo lako doći do dobre zarade u prošlim vremenima, ali ovim bi se stavila tačka na daljnju degradaciju profesije i podstakla lična odgovornost.
Bitna stvar je napraviti razliku između dve, grubo razvrstane, grupe investitora i korisnika bespravno podignutih objekata – onih koji su gradili iz prinude, siromašne često nedovršene kuće po predgrađima i onih koji su svoj društveni status potvrđivali kičastim vilama, dvorcima, hacijendama izgrađenim u francuskom, orijentalnom, šumadijskom, latino-američkom stilu – ili u smućkanim stilovima, nebitno je, dok vlasnici misle da to oslikava njihovo bogatstvo i moć. U Ministarstvu urbanizma i građevina pokušavaju da naprave sličnu disjunkciju.
"Pravimo razliku između objekata koje treba porušiti, preraditi i onih koji se mogu legalizovati. U saradnji sa socijalnim službama pronaći ćemo najugroženije slučajeve, nesposobne da plate gređevinsko zemljište, kojima će pomoći država. Po Zakonu o ekstraprofitu oporezovaćemo sve one objekte, uglavnom vile i poslovne prostore, čija vrednost prelazi 500.000 nemačkih maraka, jer ako nemaju potrebne papire plaćaju porez na ekstraimovinu. Procesom legalizacije želimo da pribavimo sredstva za izgradnju infrastrukture u bespravno podignutim naseljima. Generalni stav vlade je da živimo u siromašnoj zemlji i da je najskuplje rešenje rušenje, no sve što se nađe na infrastrukturnim putevima biće porušeno. Niste blesavi da nekome ostavite kuću na gasovodu. Prebacivali su nam da je ministarstvo prvo trebalo da pojednostavi proceduru za dobijanje građevinske dozvole, pa smo u saradnji sa Savetom za upravu Republike Srbije pokrenuli intenzivnu akciju za menjanje postojećih zakonskih odredbi, i novi predlozi za dva meseca ulaze u skupštinsku proceduru", kaže za "Vreme" Dragoslav Šumarac, ministar urbanizma i građevina.
PROMENA SISTEMA: Beskraj pravne procedure građane zainteresovane za dobijanje građevinske dozvole naprosto melje; potrebno je preko dvadeset različitih papira (glavni projekat, dokaz o pravu svojine i razni drugi, tehnička dokumentacija…); za građevinsku dozvolu treba izdvojiti između 10.000 i 15.000 nemačkih maraka, čak i do150.000 maraka za izgradnju benzinske stanice. Nevolja je i to što je za 12 beogradskih opština nadležan jedan organ, Gradski sekretarijat za urbanizam. Birokratsku tromost ilustruje i još za vakta SPO-a uspostavljena praksa da parafiranje dokumentacije obavlja arhitekta, pravna služba, načelnik odeljenja za sprovođenje, pomoćnik sekretara, zamenik sekretara, pa na kraju sekretar.
"Moraju se promeniti elementarne stvari u zakonima, koji se dugo nisu menjali. Sam Zakon o izgradnji nije loše koncipiran i kada bi se primenjivali rokovi za dobijanje dozvola (15 dana za urbanističku i 30 za građevinsku) postojali bi određeni rezultati. Nasprot njemu, Zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske dozvole daje loše rezultate u praksi. Agencije koje su od lokalnih vlasti ovlašćene da rade poslove legalizacije, prvo uzmu novac od stranke, urade neki projekat, pošalju zahtev opštini, dobiju broj i tada sve staje na period od nekoliko godina. Glavni problem su sadašnji regulacioni planovi stari 20 godina. Mora se raditi na izradi novih, a to u našem sistemu traje dve do tri godine, što želimo da skratimo. Ne treba da postoji monopol Urbanističkog zavoda koji jedini radi urbanističke planove, jer su do 1995. godine to radile i druge ovlašćene organizacije. Zavod je pretrpan predmetima, pa ako imate neku vezu to se može pogurati, a svi drugi predmeti čekaće na rešenje godinama", kaže Slađana Mladenović iz Udruženja Solidarnost, novoosnovane organizacije koja se bori za ubrzanje procesa legalizacije, pod istim uslovima za sve, uz marketinšku poruku "lako je rušiti, teško je graditi".
Kako smo saznali iz izvora bliskih resornom ministarstvu, Bogoljub Karić, predsednik Kompanije Karić i najistaknutiji član porodice koja je vlasnik sedam rezidencijalnih objekata na Dedinju, ispred Udruženja Solidarnost zahtevao je sastanak sa ministrom Šumarcem, nagoveštavajući mogućnost protesta milion nezadovoljnih vlasnika bespravnih objekata ispred Skupštine Srbije. Gospođa Mladenović demantovala je ovakve tvrdnje rečima "to je neproverena informacija i nismo mi njih prvi zvali, već oni nas, da pitaju šta mi to radimo. Gospodin Karić ima svoje probleme i svoj advokatski tim". Pored toga što u Udruženju ima dosta investitora, mahom iz preduzeća Veletehna, i uspešnih poslovnih ljudi, naglašavaju da su u pitanju fizička lica koja žele da pomognu, a svako ko želi da pomogne dobrodošao je.
U neplanskoj gradnji jedini siguran prekršitelj je bespravni graditelj, ali problem nastaje onog trenutka kada bi milion vlasnika odbilo da sarađuje sa vlastima, znajući da se sve ne može srušiti. Naravno, to niko ne želi, jer izbori su, čini se, sve bliže. Urbanista Ferenčak čitav problem prezentuje kroz vlastitu sudbinu:
" Moja funkcija je bila da 30 godina kao visoko obrazovan stručnjak, dobro plaćen u odličnim institucijama, delujem u jednoj virtuelnoj sferi, a da na realne stvari i odnose nisam imao ni minimum uticaja. Trebalo je da se bavimo mnogo prizemnijim stvarima, na primer podučavanju ljudi kako da naprave poljski klozet, a ne da se bavimo proučavanjem najsofisticiranijih stvari, koje nikada nisam primenio. Naši zakoni, deklaracije, dela, pa i naša profesija idu u jednom pravcu, koji radi za bolju budućnost, a sa druge strane ništa od tog sistema nije u realnoj funkciji."
Drastičan primer
"Veliko divno područje u gornjem Zemunu, tzv. prostor Altine, je poljoprivredno zemljište koje je bilo pod Poljoprivrednim kombinatom Beograd. Kombinat je zaključio da je u interesu proizvodnje da to zemljište isparceliše i izda na 99 godina ljudima koji su za to zainteresovani, s tim što je za urbanizaciju trebalo pribaviti odgovarajuće dozvole. Sasvim je sigurno da će to zemljište donošenjem Zakona biti privatizovano. Najvažnije je to da je jedna ogromna površina gradskog zemljišta prodata, a PKB nije njen vlasnik. To nisu kriminalni, podzemni ugovori, to su sudovi uredno overavali i pečatili", kaže za "Vreme" Ferenček.