"Dosta mi je straha, dosta mi ga je, on mora da ode", izgovorila je jedna starica koja je zajedno sa stotinama pretežno mladih ljudi protestovala na glavnom gradskom trgu. Nekoliko dana ranije policija je sa trga "maricama" u stanicu privela dvadesetak mladih demonstranata, od kojih su mnogi dobili pendrekom po glavi. Većina ih je nosila majice sa natpisima "Izađi i glasaj" ili "Vreme je". "Sramota, fašisti, zar decu tako da bijete i hapsite", vikale su neke gospođe na policajce. Nedaleko odatle, na pijaci, penzionerka čija je penzija manja od sto nemačkih maraka objašnjava novinarima: "On je dobar, imamo besplatne lekove i obrazovanje je besplatno. On nikad neće prodati našu zemlju."

Istovremeno su vlasti u nezavisne novine poslale finansijsku policiju i zatvorile nekoliko listova koji su krenuli tragom informacija da se iza misterioznih nestanaka političkih protivnika krije lična odluka predsednika da oni budu likvidirani pre izbora. Za to vreme, državni mediji bruje o stotinama špijuna koji su se infiltrirali u zemlju sa planovima kako da uklone predsednika i na vlast dovedu "sluge Zapada", i o tome kako građani ne treba da brinu, jer će svi njihovi pokušaji biti sprečeni… Preko malobrojnih slobodnih medija i sa skupova koje policija ne uspe da rasturi, udružena opozicija poručuje da je kucnuo poslednji čas da zemlja izađe iz izolacije i zakorači u Evropu…

NIJE SRBIJA: Ovo nije skica predizborne Srbije od prošle godine, već Belorusije danas, poslednjeg bastiona autoritarnog režima u Evropi. No, sličnost sa stanjem u Srbiji od pre godinu dana navodi na zaključak da kreativnost nije ključna osobina koju autoritarne vođe treba da imaju dok pokušavaju da se po svaku cenu održe na vlasti. Jednostavno, dovoljno im je da jedni od drugih pozajmljuju oprobane alatke za uspešno gušenje građanskih sloboda i prava.

I dok građani Belorusije u strahu i neizvesnosti broje poslednje dane do izbora koji se održavaju 9. septembra, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko mahnito pojačava napore da suzbije svaki izvor otpora njegovom režimu koji opstaje već sedam godina. A ništa ne podstiče nedemokratskog lidera na pojačanu represiju toliko kao pretnja da bi vlast mogao da izgubi na izborima, iako je već preduzeo sve da osigura da oni ne budu ni slobodni ni pošteni.

Lukašenko je desetak dana uoči izbora objavio senzacionalnu vest da njegovi neprijatelji planiraju da proglase pobedu dan nakon izbora i da će na predsedničku palatu poslati 10.000 naoružanih ljudi da ga silom svrgnu s vlasti. "U Belorusiji neće biti nikakvog Koštunice", poručio je usplahireni tiranin. "Neka znaju da ću se ja braniti, a ne skrivati u nekom bunkeru kao Milošević. Nikoga se ja ne plašim, ja nisam krao od svog naroda." Lukašenko je još poručio da će ga braniti Almaz koji ga nikada neće izdati. Reč je o specijalnim antiterorističkim jedinicama za koje se nedavno otkrilo da su direktno umešane u likvidaciju Lukašenkovih političkih protivnika u protekle dve godine.

Upravo je otkriće da je predsednik Lukašenko, bivši upravnik zemljoradničke zadruge, organizovao odrede smrti za likvidaciju političkih protivnika odigralo ključnu ulogu u predizbornoj kampanji i pojačalo šanse opozicionog bloka na čijem je čelu Vladimir Gončarik, bivši sindikalista iz sovjetskog vremena. Prvi put tokom sedmogodišnje neprikosnovene vladavine zemljom, Lukašenko ima razloga da strahuje za svoj politički opstanak. "Uspeli smo da ujedinimo sve političke snage, i levicu i desnicu. Lukašenko je očigledno uzdrman", izjavio je nedavno "Vašington postu" opozicioni lider Gončarik.

Otkako je bivši upravnik zemljoradničke zadruge i ljubitelj hokeja izabran 1994. godine na manje-više demokratskim izborima, odmah se dao na učvršćivanje vlasti i izgradnju represivnog aparata. Obustavio je sve ekonomske reforme koje su vodile ka tržišnoj ekonomiji i renacionalizovao gotovo celu privredu koja jedva i da je krenula ka vlasničkoj transformaciji. Autoritarni režim, skopčan sa dirigovanom ekonomijom, gurao je građane ove bivše sovjetske republike, inače poznate uglavnom po brezovim šumama, pečurkama i močvarama, u političku apatiju. Zdušno negujući duh Sovjetskog Saveza do te mere da su se građani često pitali da li je Berlinski zid uopšte pao, i trudeći se da ih drži okupirane brigama kako da prežive, dok je istovremeno gušio i najmanji nagoveštaj opozicione političke snage, Lukašenko isprva nije imao razloga za veliku brigu oko opstanka na vlasti. Predsednik Belorusije, da bi predupredio pojavu bilo kakve opozicije, posegnuo je za još jednim omiljenim oružjem bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Organizovao je 1996. godine referendum kojim je raspustio skupštinu i sebi produžio predsednički mandat na još dve godine, iako je Ustavni sud Belorusije proglasio ovaj potez neustavnim.

NERVOZA RASTE: Ali, njegova nervoza je porasla uoči parlamentarnih izbora 1999 koje je opozicija bojkotovala, jer je onemogućio bilo kakvo političko nadmetanje, menjajući "u hodu" ionako rigorozne zakone koji se tiču slobode udruživanja i okupljanja građana i slobode govora. Njegova želja da vlast čvršće uhvati u ruke, međutim, nije se ogledala samo u sferi zakonodavstva. Uz pomoć uskog kruga u Ministarstvu policije, Lukašenko je počeo da uklanja političke protivnike, koji su nestajali jedan za drugim pod neobjašnjivim okolnostima.

Prva žrtva bio je opozicioni aktivista Genadij Karpenko. Policija je samo obavestila suprugu opozicionara da je Genadij pronađen mrtav i da je uzrok smrti srčani udar, iako Ljudmili Karpenko nikada nije bilo poznato da njen suprug pati od slabog srca. Samo mesec dana kasnije, na misteriozan način nestao je Jurij Zaharenko, bivši ministar policije. U septemebru su nestala dvojica opozicionih aktivista, pravnik Viktor Gončar i njegov prijatelj i izdavač Anatolij Krasovski. Poslednji put su viđeni u septembru 1999. kako izlaze iz turskog kupatila.

Koliko god ovi nestanci delovali uznemirujuće, zvanična verzija o incidentima bila je neprikosnovena sve do leta ove godine, kada je predizborna kampanja počela da se zahuktava. Naslovne stranice opozicionih listova preplavili su napisi o Lukašenkovim odredima smrti nakon što je jedan bivši pripadnik Lukašenkove tajne policije pristao da svedoči iz Nemačke, gde je potražio azil, da je prisustvovao pogubljenju Gončara i Krasovskog. Svedok tvrdi da su obojica pogubljena u vojnoj bazi kod mesta Begomi, oko sto kilometara severno od Minska. Izvor takođe tvrdi da je Gončarov džip uništen i ukopan u šumi pored vojne baze. Javnost jedva da je stigla da se oporavi od šoka kada je ruska televizija, koja je veoma gledana u Belorsiji, objavila snimke svedočenja dvojice bivših pripadnika Lukašenkove tajne policije koji potvrđuju navode svog kolege koji se sada krije u Nemačkoj. Lokalna organizacija za ljudska prava Povelja 97, na čijem je čelu Andrej Sanikov, bivši zamenik ministra spoljnih poslova, postavila je na svom web siteu transkript svedočenja nakon čega su i nezavisni mediji počeli da objavljuju užasne detalje iz Lukašenkove fabrike straha. Građani su sve glasnije počeli da izgovaraju ono što iz straha nisu smeli ni sami sebi dugo da priznaju: da im je predsednik tiranin i krvnik.

GUŠENJE I GAŠENJE: U ove predizborne dane, na opozicionim skupovima građani nose transparente sa fotografijama nestalih i likvidiranih. "Ovde je rat, niko više nije bezbedan", kaže Svetlana Zavadskaja, supruga nestalog Dmitrija Zavadskog. Zavadski je nakada bio omiljeni Lukašenkov kamerman koji je radio za belorusku državnu televiziju koji je pokušao da pređe da radi za rusku TV ORT. On je nestao jula prošle godine kada se zaputio na aerodrom u Minsku. Svetlana se sa suprugama ostalih nestalih nedavno vratila iz posete Moskvi i Vašingtonu gde je pokušala da pridobije podršku američke i ruske vlade za kampanju protiv Lukašenka.

Lukašenko, čija paranoja raste iz dana u dan kako raste otpor njegovom režimu, usmerio je svoju borbu za očuvanje vlasti na dva fronta – spolja i iznutra. Lukašenko je nedavno proterao američkog građanina uz optužbe da je špijun koji je došao u Belorusiju da organizuje oružanu pobunu protiv predsednika. Zatim su njegove vlasti uskratile vize dvojici visokih predstavnika Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) sa sedištem u Varšavi. Iako će predstavnici OEBS-a zvanično nadgledati izbore, Lukašenko je dozvolio samo veoma ograničeno prisustvo posmatrača.

"Nijedna država članica nije se toliko aktivno mešala u posmatračku misiju ODHIR-a", izjavio je ambasdaor Žerar Študman, direktor Kancelarije OEBS-a u Varšavi.

Istovremeno, Lukašenko je počeo sa gušenjem svih preostalih nezavisnih medija, kao što su listovi "Den" i "Narodnaja Volja", a batinaši su nedavno brutalno premlatili Andreja Sanikova, predsednika nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava Povelja 97. Tatjana Pratsko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava tvrdi da joj je u roku od samo deset dana kancelarija opljačkana čak četiri puta, i da je sva kancelarijska oprema uništena, a dokumentacija ukradena. "Jasno nam je kakvom se riziku izlažemo, ali ako sad nešto ne uradimo, za pet godina u Belorusiji neće više biti nikoga ko neće morati da strahuje za sopstveni život", kaže Aleksandar Tomkovič, urednik nezavisnog i zabranjenog lista "Den".

NEUTRALNA MOSKVA: Izbori u Belorusiji predstavljaju veoma težak test ne samo za građane ove nesrećne zemlje koja se, osim po nekoliko restorana Mekdonald u Minsku, ni po čemu ne razlikuje od vremena kada je SSSR bio na vrhuncu moći, već i za međunarodnu zajednicu. Vreme kao da je stalo u ovom delu Evrope gde se čak KGB i dalje tako zove, i za svakoga ko gaji nostalgiju za "zlatnim dobom" SSSR-a i mašta o vremeplovu, Belorusija je idealna destinacija. Takođe, Belorusija predstavlja utehu i svima onima koji osećaju žal za Miloševćevom erom.

No, za razliku od Beograda pred izbore prošle godine, Minsk ne pobuđuje ni delić pažnje stranih medija i napora međunarodne zajednice da pomognu opoziciji da Lukašenko padne na izborima. Od pomoći i podrške SAD-a i zemalja EU, bila bi podrška opozicionom bloku koja bi došla od Rusije, ali predsednik Putin i njegova vlada pažljivo biraju reči kada komentarišu predstojeće izbore. Lukašenkovom takmacu Gončariku i njegovom bloku do sada nije stigla nijedna reč ohrabrenja iz zvanične Moskve, što Lukašenku uliva izvesno samopouzdanje. Nijedna bivša sovjetska republika ne gaji čvršće veze sa Rusijom koliko Belorusija. Zabeleženo je čak da su zbog vremenske razlike između Minska i Moskve građani Belorusije dočekali Novu 2000. sat kasnije, jer su građani u novogodišnjoj noći gledali rusku, a ne belorusku televiziju. Ruska televizija naročito je popularna u ove predizborne dane, od kada su nezavisni mediji u Misnku ugušeni, jer probijaju medijsku blokadu i objavljuju detalje o političkim ubistvima koje je organizovao Lukašenko. Međutim, nepristrasnost Rusije u ovom trenutku je kontraproduktivna, jer za deset miliona građana Belorusije nema presudnijeg trenutka. Analitičari procenjuju da je Putinu sasvim svejedno da li je u Belorusiji na vlasti demokrata ili Lukašenko, sve dok je Belorusija ekonomski zavisna od velikog suseda i dok nema briga i ucenjivanja oko prolaska naftovoda, sa čime se sve češće susreće u drugim bivšim sovjetskim republikama. Uz to, u svetlu novog talasa širenja NATO-a na istok, što je Putin nedavno izjednačio sa planovima kakve "samo ludak može da gaji", zvaničnoj Rusiji možda i odgovara da se na vlasti održi Lukašenko, osvedočeni protivnik Zapada.

No, neizvesnost se nadvila nad močvare i brezove šume, jer je teško proceniti da li će građani Belorusije, prepušteni sami sebi, uspeti da smognu snagu i izdrže eventualni udarac odmazde koji je Lukašenko pripravan da zada svima koji mu stanu na put u borbi za vlast. "Mogao bi da učini nešto što bi učinio i sam Hitler", sumorno je predviđanje poznatog beloruskog novinara Romana Jakovljevskog. "On se bez krvi neće predati."