Od koga bih pre kupio polovni auto, od Koštunice ili Đinđića?! Kakvo je to pitanje?

Koliko znam, kad potencijalni kupac ode na auto-pijacu u Bubanj-potoku, ukoliko je racionalan, on u okviru trenutne ponude automobila, aktuelnog kretanja cena, te u skladu sa svojim potrebama, ukusom ali i mogućnostima (finansijskim, vozačkim i svakim drugim) – uzme da bira auto! Ako tu neko, povrh svega, krene da bira i prodavca, za njega se najblaže može reći da je razmažen, najtačnije da je iracionalan, a najgrublje – da je glup. Jedino što je, osim kola, smisleno birati jesu ljudi koji će vam pomagati u kupoprodajnom poslu. Sve ostalo je… demagogija.

Tako nekako je, valjda, i u politici. Birač na izborima u Srbiji i Jugoslaviji ne može birati sastav vlade npr. Velike Britanije i Tanzanije, ili predsednika npr. SAD i Bugarske, ili članove npr. Saveta bezbednosti OUN-a, ili sastav bordova direktora npr. Svetske banke i MMF-a… Takvo što su, sa stanovišta domaćeg birača, ako se tako može reći – datosti iz okruženja. A to su, u stvari, ti prodavci automobila, novih, polovnih i rashodovanih. Zavisi ko koliko para ima. A domaći birač, kao kupac, jedva ima novca da kupi najjeftinije polovnjače. Domaći birač može neposredno i posredno izabrati ljude koji će odlučivati kako će se u njegovo ime ponašati u okruženju takvih datosti, ljude koji će odlučivati kako će se u njegovo ime komunicirati sa takvim okruženjem i ljude koji će u njegovo ime direktno komunicirati sa pojedinačnim datostima iz okruženja. Domaći birač može samo izabrati svoje zastupnike i pomagače na Velikoj Auto-pijaci.

U tom smislu, kao potencijalni kupac polovnog automobila, ali i potpuni auto-laik, pokušao bih da pronađem i izaberem sledeće pomoćnike za odlazak na auto-pijacu: 1) jednog koji ima PRAKTIČNO znanje o izgledu i zvuku ispravnog polovnog motora i hidraulike; 2) jednog koji ima PRAKTIČNO znanje o uspešnom kamufliranju propale limarije; 3) jednog koji poznaje kako one iz uprave auto-pijace tako i, ako treba, one iz auto-mafije (ali nije među njima) i sme i ume da ugovori sa svima njima da (u fizičkom i pravnom smislu) bezbedno kupim auto, izvezem ga sa pijace, odvezem ga kući i noću ga parkiram pod svoj prozor; 4) jednog koji će, ako treba, bez prestanka sto dana i noći vešto da se cenjka dok ne postigne najpovoljniju moguću cenu; 5) na kraju, još dvojicu do trojicu koji će nam čuvati leđa od svih avanturista koji nisu mogli biti obuhvaćeni dogovorima trećenavedenog izabranika. Naravno, svako od pomagača dobio bi neki honorar, npr. dva do pet procenata kupoprodajne cene. Transparentno.

Ako bi u nekom izmišljenom svetu bilo smisleno birati i prodavca polovnog automobila, onda bih izabrao prodavca koji se ponaša na sledeći način: 1) bilo šta od onoga što priča uopšte me ne obavezuje, ma koliko važno i značajno zvučala njegova priča; 2) ne preduzima ništa "da bi mi pomogao", dakle ne može ni da mi odmogne; 3) poštuje razna obesmišljena okoštala i zastarela pravila ponašanja na auto-pijaci koja više nikog ne obavezuju; 4) posle cenjkanja, iz sve snage viče da nije bio obavešten o postignutoj ceni na koju su pristali njegovi potpuno ovlašćeni pomoćnici; 5) iz sve snage viče da mi nikada neće prodati auto, dok ga ja upravo izvozim sa auto-pijace, a njegovi pomagači u svojim rukama drže nekad moje pare.

E, sad vi vidite na koga vam ovaj imaginarni prodavac najviše liči, a ja ću da razmišljam ko od mojih imaginarnih pomoćnika u kupovini polovnjače najbrže može sve nas da približi statusu kupaca novih automobila.