Bez automobila na raspolaganju, tamo se može stići samo na jedan način: autobusom 601 koji polazi sa beogradske železničke stanice. Polazak biva kad mu se ćefne, a ćefka mu se tu i tamo. Gužva je ozbiljna, vrućina neopisiva, kočija dugo vozi. Nema, međutim, nervoze, očigledno je da se svi manje-više poznaju.

Surčin je mesto ušoreno, dugačko kilometrima a široko četiri ulice. Dve levo, dve desno. Centar karakterističan za svako sremsko selo: autobuska okretnica, kafana, narodni heroj i tržni centar. Kod okretnice, koja je donedavno bila poljana, nikla je "kakofonija prodavnica i kioska", kako kaže jedan poznanik. Još je tu, od javnih građevina, osnovna škola, srednja koja je zatvorena s ukidanjem čuvenog "usmerenog obrazovanja", dve crkve – pravoslavna i malo dalje katolička, i ništa više. Primećujemo da komunalna higijena nije jača strana. Ima, kako saznajemo, između trideset pet hiljada i četrdeset hiljada stanovnika, nekoliko hiljada starosedelaca, ostalo kolonisti posle Drugog svetskog rata, a dobar deo njih su postali Surčinci u poslednjih desetak godina opšte nesreće.

Rano je popodne, na ulici nema skoro nikog, tišina je.

"Surčin je mirno mesto, vladaju tradicionalno dobri komšijski odnosi. Piše se po novinama o nekoj ‘mafiji’ ali, pravo da ti kažem, tako što ja nisam primetio. Slobodno možeš ostaviti nezaključan auto, ništa se neće dogoditi", objašnjava poznanik.

U tržnom centru saznajemo da posao slabo ide. "Nije kao što je nekad bilo", vajka se sagovornik, vlasnik jedne od prodavnica. "Živi se nekako", pomirljivo će ali iskazuje i umereni optimizam sa "biće bolje". Diskretno pitamo, ako bismo hteli da otvorimo neku radnju, treba li "nekog" pitati za saglasnost, misleći na lokalne kriminalce, one zbog kojih smo došli. On odriče i ozbiljno tvrdi da "svako može doći ovde da radi, niko ga neće dirati, nema ko". Reket? "Ma hajde, molim vas. Pogledaj samo koliko je prodavnica zatvoreno. I kad bi neko hteo, ne bi mu vredelo, nema para." Zaista, dobar deo "kakofoničnih" prodavnica ne radi zbog očiglednog "nema posla".

Raspitujemo se u kafeu pored okretnice. Pominjemo imena. "Nema ovde kriminala, to su izmišljotine", kaže vlasnik kafea. "Nije lepo da se ljudima prišivaju takvi epiteti. Oni su naša deca, uzorni omladinci i dobri sportisti, sada porodični ljudi. Nisu kriminalci, niti su ikad bili. Neko ima pilanu, neko prodavnicu – i to je to. Svi koji se ovde bave privatnim poslom rade legalno. Privrženi su porodici i zajednici i pomagali su sve humanitarne i zdravstvene akcije."

"Vi novinari ste zaista posebna sorta", dobacuje jedan što sedi za susednim stolom. "Zapeli: kriminal, pa kriminal. Aman dosta. Što ne napišete da smo prvaci na krosu ‘Politike’, da smo jaki u šahu, da KUD ‘Diogen’ traje već dvadeset godina i da imamo dobar fudbalski tim." "Napisaćemo", kažemo, i evo držimo obećanje. Razgovoru se priključuju i drugi. Pada tura.

"Ovde žive dobri i mirni ljudi, širokogrudi kao što samo Sremci mogu biti", kaže penzionisani policajac, doseljenik sa Kosova. "Došao sam ovde pre tri godine i primili su me kao najrođenijeg. Većina stanovnika su doseljenici. Rade ljudi po ceo dan. Priče o kriminalu su izmišljotina, ja bar znam, radio sam ovde u policiji."

Prolaze troja crnih kola s istim takvim staklima. "Ovo napiši", kaže mladić koji je sedeo malo dalje primičući se. "Čeda svako veče prolazi kroz crveno." Slobodni smo konstatovati da je bilo "zeleno", kao i da se iza stakala ne vidi ko je unutra. "Sad jeste bilo zeleno, ali uvek je na crveno", insistira, "a jeste Čeda, kad ti kažem, znam." Ne kaže otkud zna. Malo kasnije vraćaju se samo dva automobila. Bezuspešno pokušavamo da doznamo gde su bili, zašto su se tako brzo vratili i, kad već sve zna, zašto nedostaje jedan auto. "Mnogo, brate, pitaš, a to nije dobro", uozbiljio se. Očito je: mlad momak pa voli da je zagonetan.

Navrćemo opet vodu na "mafija vodenicu", kažemo da se mnogo pričalo o krađama automobila, "prepakivanjima" i "falširanjima" brojeva i papira, o reketiranju, pucnjavama. Negiraju i ljute se. "Gde ste ovde videli radionicu za prepakivanje?" pitaju malne u glas. Nismo videli, fakat. Za takve priče, kažu, jednostavno nema dokaza.

Ni pucnjava, vele, ovde nema. Bila, doduše, jedna onomad, kada poginuše dvojica Požarevljana, a tada novine ‘naduvale’ da je u pitanju tobož obračun dve mafije. "Gluposti. Ovo je najmirnije mesto na svetu", tvrdi jedan i dodaje da ako se pucnjava jedanput dogodila ne znači da je to običaj. Klimanjem glavom svi potvrđuju. "Je l’ se neko od vas dvojice možda nesigurno oseća?" pita. Odgovaramo odrečno. "Eto", kaže pobedonosno. "Što se reketa tiče, niko nikada nikome nije dao novac tim povodom, a ta priča o ‘mafijama’ već postaje uvredljiva i nije lepo da se pošten svet tako opanjkava preko novina."

Kažemo da smo iz ozbiljnih a ne iz "nekih tamo" novina i da nam ne pada na pamet da bilo koga opanjkavamo te da smo došli da priče proverimo na licu mesta. Znaju kakav je nedeljnik "Vreme", čitaju kažu. "Što lažeš!" jedan će podrugljivo. "Ajde kaži šta je na poslednjoj naslovnoj strani?" Ovaj opisuje sliku sa naslovne strane i time dokazuje da ipak čita. Pominje neka imena novinara i pohvalno se iskazuje. Stiže nova tura.

Kako vreme odmiče na ulici postaje življe mada je daleko od gužve. Na okretnici nekoliko grupica dečaka i devojčica "namontiranih" za izlazak. Očekivali smo bar korzo. "Slabo ovde ima zabave pa omladina ‘piči’ za Beograd", objašnjavaju nam.

Odavno se smrklo, razgovor zamire, sagovornici zevaju. Očekujemo da ćemo videti bar nekog "žestokog" momka, zlatne lance od pô kile, bicepse i tricepse, nadamo se da će projuriti neki sportski auto ili motorcikl, bar naznaku besa konjskih snaga. Ništa. Bezuspešno tražimo povod za nastavak razgovora.

"Ako mislite da stignete kući, vreme vam je da krenete", opominju nas. "Još malo pa će otići poslednji autobus." Shvatamo da smo vrlo daleko od kuće, pozdravljamo se i uskačemo u prvi autobus koji je stigao. Od vozača saznajemo da je on "poslednji od poslednjih" i da posle njega ide samo noćni, ako ide. Pitamo ga zna li štogod o surčinskoj mafiji, kaže da je čuo priče ali da je nešto video – nije. Vozi brzo, ne staje na stanicama. Interesujemo se zbog čega. "Žurim i ja na prevoz", odgovara. "Uostalom, jesi li video nekog na stanici? Nisi, jer su ovde u ovo doba svi kod svojih kuća."