Obaveštavajući javnost da je Republičkoj upravi javnih prihoda stiglo oko 1000 prijava po osnovu Zakona o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita, Božidar Đelić, ministar finansija u Vladi Srbije, naglasio je u Sokobanji (24. avgusta) da je 28 poreskih obveznika već namirilo svoje obaveze u iznosu od 1,4 miliona nemačkih maraka (tu izjavu su iste večeri urednici centralnog dnevnika Nove RTS preneli tonski).

OTKUD PARE ZA EKSTRAPROFIT: Pošto je nekoliko dana ranije već procurilo da je onih tajanstvenih 27 akcionara "Dijamanta" d.d. Zrenjanin, koji su prema davnom "strogo poverljivom" izveštaju Antikorupcijske komisije (od 19. aprila ove godine) okvalifikovani kao ekstraprofiteri (vidi "Vreme" od 2. juna ove godine) – prvi izmirili svoje obaveze po vanrednom poreskom propisu, mogao se steći utisak da je ministar Đelić načinio lapsus kad je spominjao samo 27 urednih poreskih platiša u ovoj stvari, ili da se, jednostavno, još jedan ekstraprofiter iz neke druge firme pridružio suvlasnicima zrenjaninske uljare. Pre će biti da je u pitanju ovo drugo, mada se u Zrenjaninu širi vest da je 28 akcionara "Dijamanta" d.d. uplatilo 1,253 miliona dinara ("Glas" od 25. avgusta) poreza na ekstraprofit – ali se taj iznos nekako čini nelogičnim, jer bi to značilo da im je razrezan porez samo nešto veći od 40.000 maraka. Najverovatnije je reč o lapsusu, ili novinara izveštača ili Petra Lacmanovića, člana Narodnog pokreta "Otpor" u Zrenjaninu, na koga se "Glas" poziva pri navođenju podatka. Možda je ipak reč o 1,253 miliona nemačkih maraka, što bi se uklopilo u Đelićevu izjavu – s tim da bi tom društvu trebalo pridodati nekog tajanstvenog pojedinca koji je do 1,4 miliona maraka dodao 147.000 maraka svoje obaveze.

No, sve te brojke ipak se čine nedovoljno logičnim zbog toga što je po spomenutom aprilskom izveštaju Antikorupcijske komisije poreska osnovica 27 akcionara "Dijamanta" tada procenjena na šest miliona maraka – pa čak i ako se ona podeli na tu četu vlasnika sa pogodnostima, te se tako, per capita, dođe do blažih stopa oporezivanja – uplaćeni porez od 1,4 miliona maraka ili 1,253 miliona maraka deluje suviše skromno. Prvo se, dakle, postavlja pitanje – je li Uprava prihoda prihvatila spomenuto mišljenje Antikorupcijske komisije da je 27 akcionara "Dijamanta" d.d. zahvatilo nenormalan profit od šest miliona maraka – ili je, sprovodeći kasnije usvojeni Zakon, došla do blaže procene? No, to je samo tek jedno od pitanja na koje javnost Srbije još nije dobila odgovor.

Pošto onih 28 urednih poreskih obveznika po Zakonu o ekstraprofitu, koje spominje ministar Đelić, po prostoj aritmetici nije isto što i 27 poreskih obveznika iz "Dijamanta" d.d, koje je navodila Antikoripcijska komisija (ili možda to ipak jeste isto) – nije moguće odsečno reći ko su prvi ekstraprofiteri u Srbiji koji su platili pogodnosti koje su stekli pod Miloševićevim režimom – mada je sada obelodanjen tajanstveni spisak zrenjaninskih profitera koji su 1994. godine jednom fantastičnom finansijskom operacijom zahvatili 62,4 odsto vlasništva nad uljarom "Dijamant", uz pomoć desetogodišnjeg kredita "Dijamant banke" (filozofi bi to nazvali "privatizacijom iz sebe same"). Naime, kako se iz Đelićeve izjave ne vidi tačno da li je lavovska većina prvih uplatioca poreza na ekstraprofit doista iz "Dijamanta", tako se ne vidi ni da li su oni svoj porez isplatili ponovo uz pomoć "Dijamant banke" – isto onako kako su i došli do vlasništva – ili su ovoga puta kao grupa vlasnika koja drži kontrolu odlučivanja u firmi svoju poresku obavezu preneli na samu uljaru "Dijamant" (što, inače, i nije neuobičajeno u privatnim ekonomijama), koja će taj teret pokušati da prosledi potrošačima zejtina (uzgred, baš je poskupelo ulje pre desetak dana).

Sva je prilika da su "Dijamant banka" ili pak sama uljara "Dijamant" doista morale priskočiti spomenutoj grupi od 27 vlasnika, jer Zrenjaninci mahom procenjuju da većina onih ljudi čija su se imena našla na tom spisku vlasnika nisu mogli odjednom poreskoj upravi odbrojati između 50.000 i 70.000 nemačkih maraka poreza na ekstraprofit. Ta procena potiče od zrenjaninske gradske organizacije Narodnog pokreta Otpor (prema TVdnevniku Nove RTS). Predstavnik "Otpora" navodi da su prema spisku vlasnika do koga je iz tri izvora došla njegova organizacija – dve najveće akcionarke (dakle ektraprofiterke) uljare "Dijamant" dve skromne penzionerke koje verovatno nemaju novca za porez, a možda doskora i nisu znale da su značajne vlasnice uljare.

PREDSTAVA LEGALIZACIJE: Prema spisku 28 vlasnika koji pojedinačno navodno imaju 500 i više od 500 deonica uljare "Dijamant", a koji je dostavljen i novinaru "Vremena", ispada da su Ana Pataki, penzionisani glavni knjigovođa (1677 deonica), Anka Predić, penzionisani šef pogonskog knjigovodstva (1676 deonica), Savo Knežević, generalni direktor (1676 deonica), Živorad Živković, penzionisani šef magacinske službe (1673 deonice), i Milan Vlatković, penzionisani šef pripreme rada (1672 deonice), pet najkrupnijih vlasnika (ekstraprofitera?) iz privatizacije "Dijamanta" koja je obavljena 1994. godine (20 odsto firme privatizovano je 1991. godine). U ovom sada objavljenom spisku od 28 akcionara ne navode se imena dr Radomana Božovića ili Mirka Marjanovića, kao glavnih vlasnika uljare, a ta se glasina širila godinama – ali se navode dva lica koja su umrla pre nego što je uopšte izvedena privatizacija. Da li su, možda, naslednici Dušana Radosava (1669 deonica), koji je umro 1987. godine, i Đorđa Servaka (1216 deonica), koji je umro 1988. godine – bili 1994. godine toliko dobro obavešteni da uspeju da u privatizacionom procesu koji je navodno trajao 15 minuta (od 7 do 7.15 časova) steknu te deonice i dobiju kredit za njihovu kupovinu od "Dijamant banke"? Ili je možda reč doista o nečem drugom, o nekim Gogoljevim "mrtvim dušama" koje predstavljaju fasadu za neke druge realne vlasnike?

Tu fantaziju podupire i priča da su dve glavne "fabrikantkinje" u "Dijamantu", Ana Pataki i Anka Predić, bile na spisku penzionera koji je sastavio zrenjaninski novinar Vladimir Raspor – onih koji su godinama protestovali što su (kao penzioneri) bili zaobiđeni u privatizaciji. Nakon 28. jula ove godine, one su se povukle iz protesta, pa otuda neki izvlače zaključak da je spisak od 28 vlasnika 62,4 odsto "Dijamanta" zapravo "formiran" tek sedam godina nakon narečene privatizacije, a nekoliko dana pre nego što se morao prijaviti ekstraprofit. Mada ova hipoteza deluje suviše fantastično, da je neko vlasnik a da to i ne zna, a kad sazna nema praktično ništa od tog vlasništva, stručnjaci za naše finansijske transakcije smatraju da ni takva operacija teorijski nije nemoguća. Na primer, nekom pripisane akcije kupljene na kredit mogle su biti uzete u polog za obezbeđivanje kredita s kojima su kupljene, pa je sada vlasnik u prilici da se za neku malu rentu uključi u predstavu legalizacije privatizacije ili da izgubi vlasništvo o kome nije bio obavešten, pa nije vraćao kredit s kojim ga je stekao, itd. Sve u Beketovom stilu.

Celo ovo zamešateljstvo oko pivatizacije "Dijamanta", koje je navodno režirao generalni direktor Savo Knežević, čije pozicije u Beogradu i Novom Sadu, opet navodno, postaju sve jače posle svake "površne posete" centrima vlasti, u suštini je izazvao "legalizam" niza državnih organa koji nikako da obaveste zrenjaninsku i srpsku javnost – o čemu se tu radi? Kao da je neko lokalnom MUP-u i Tužilaštvu podelio pilule za spavanje – pa se iz tih državnih organa, valjda u interesu istrage i svetog načela zaštite privatne svojine, čuje samo duboko hrkanje.

Loše okovani Božović

U Zrenjaninu mnogi ljudi ne odustaju od priče da iza privatizacije "Dijamanta" stoji zapravo dr Radoman Božović (nekadašnji premijer Izvršnog veća Vojvodine i Vlade Srbije) – to jest Kulska banka, koja je akcionar Dijamant banke – iako on nije na pomenutom famoznom spisku deoničara "Dijamanta", a verovatno ni na spisku deoničara Kulske banke. Slično toj upornoj glasini, u Novom Sadu se sada čuje da je dr Radoman Božović ranijih godina bio konsultant, sa mandatom za SRJ, Hankgok-Šangaj banke, koja je na prvom "transparentnom konkursu" Vlade Srbije i Agencije za privatizaciju izabrana za finansijskog Ssavetnika u procesu privatizacije tri srpske cementare.

Dimitrije Boarov