Ambasador Jugoslavije u Vašingtonu dr Milan St. Protić ne prestaje da šokira javnost: počelo je najavom da će osveštati Ambasadu SR Jugoslavije u Vašingtonu. Na pitanje novinara kakav stav o ovom najavljenom činu ima Ministarstvo inostranih poslova u Beogradu, on je arogantno odgovorio: "Ne znam, nisam ih ni pitao. Ja ionako ovde radim onako kako ja mislim da treba da radim. A kome se ne dopada, neka protestuje!"

Neki ovdašnji mediji su ovaj gest nazvali diplomatskim skandalom. Protić je poručio da će i ubuduće raditi onako kako on misli da treba, da ne trpi da mu neko soli pamet i da mu popuje. Zatim je deo javnosti i konkretno DSS optužio da vodi kampanju protiv njega, a i Koštunicu da ga "mrzi", tvrdeći da je najnapadaniji lider DOS-a i da ga kao "najortodoksnijeg antikomunistu smenjuju neki ljudi iz senke, na političkom vrhu Srbije"!

U diplomatsklim krugovima i ovdašnjim medijima sada kruže kontradiktorne vesti: jedni tvrde da je Milan St. Protić već trebalo da bude opozvan, a drugi misle da će ostati. Jugoslovenski ambasador u Vašingtonu trenutno je sa porodicom u Beogradu, pa smo razgovor za "Vreme" odmah počeli pitanjem da li se vraća ili ostaje:

PROTIĆ: Meni nije niko ništa predočio povodom mog eventualnog smenjivanja, jedino što znam na tu temu je iz medija. Ako treba da budem smenjen, nije to ništa strašno, samo bih voleo da znam na vreme pa da se spremim. Ako neko hoće da me skine, neka proba da me skine! Ako neko planira da me smeni, ne može tako lako da me smeni, ipak ja nisam čovek sa kojim to ide tek tako… Ja sam ipak inadžija, i to neće ići tako lako! Da su me lepo zamolili, možda bih ja na to i pristao…

"VREME": Vi ste postavljeni, pa možete da budete i povučeni… Kome vi to terate inat?

Od mene je traženo da idem u Vašington, ja se nisam nudio. Ali pošto se protiv mene vodi kampanja, čovek bi mogao da kaže, tipično komunistička haranga, e to neće lako proći!

Optužujete DSS da protiv vas vodi harangu, izjavljujete da vas Koštunica mrzi… Ipak, povezivati DSS sa komunističkim nasleđem malo je čudno.

Ne znam ja ko stoji iza toga, ali miriše na komunističku harangu sa prozivanjima po novinama, u "Politici", na pola strane, sa pozivima da nadležni organi preduzmu neophodne mere kako se ovaj skandal ne bi zataškao. Meni je teško da iz Vašingtona otkrijem kakvim se sredstvima ko služi. Mnogo toga podseća na stara vremena, meni to smeta i ja zbog toga nekima smetam. Mislim da mene hoće da smene ne zbog onog što sam uradio u Vašingtonu, nego zbog nekih unutrašnjih stvari. Neverovatno mi je da hoće da me smene zato što sam napravio taj prijem za patrijarha koji je tom prilikom osveštao sve prisutne ljude i zgradu…To bi trebalo da bude sasvim normalna stvar posle promena od 5. oktobra. Mi i dalje robujemo komunističkim predrasudama i moraćemo da se lečimo. Nisam spreman da popustim ni u jednom pogledu, pa ni u ovome!

I u svom odgovoru na napade i sada, zamenjene teze: nije sporan patrtijarhov dolazak u Ambasadu, već činodejstvovanje… Vi stalno poručujete da se vi ne obazirete na protokol, postavljate pitanje čiji je protokol i odgovarate da je to komunistički protokol. Nije uopšte o tome reč: crkva je odvojena od države i ovakav čin je zapravo neustavan. Jugoslavija je laička, sekularna država.

Mi smo dovodili sveštenike da osvećuju svaku opštinu u Srbiji u kojoj smo pobedili, to nikome nije smetalo, a sad smeta osveštanje Ambasade u Vašingtonu?! Ako će zbog toga da me smene, nek me smene! Dok sam ja tamo biće kako ja kažem, jel to jasno? Navike i običaje u Ambasadi neće da menjaju dok sam ja tamo! Kad ja više ne budem tamo, neka radi ko šta hoće! Za to pravo mislim da sam se izborio za ovih deset godina! To podrazumeva i dolazak patrijarha, to podrazumeva i osvećenje Ambasade, to podrzumeva i čitav niz drugih stvari.

Da li to podrazumeva da ćete vi prema ličnom nahođenju na prijeme kod nekih ambasadora ići, a na druge nećete? Ne idete kod Rusa, Slovenaca, Hrvata, na primer… Kažete da večere niste davali, kako predlaže taj famozni protokol? Od ljudi iz Vašingtona može se čuti da ste, na primer, izjavili da vam ne pada na pamet da se petljate s ekonomskom problematikom, da je i to nasleđe koje je ostalo od komunističkih ambasadora?

Radiću onako kako mi se dopada! Nije tačno da neću da idem kod nekih, ne mogu da stignem! Kad bih išao na sve prijeme, ništa drugo ne bih radio. Nije uloga ambasadora jedne zemlje kao što je naša da se šetka s jednog prijema na drugi i da pravi večere. Ja uopšte skoro ne idem na prijeme, idem samo na one najvažnije na koje moram da idem, znači kad me zove predsednik Buš ili Kolin Pauel… A jeste, protiv toga sam da preko ambasade idu ekonomske veze privatnih kompanija, preko nje ne mogu da se ostvaruju kontakti neke firme iz Srbije sa nekom firmom u Americi. Izvinite, to ambasada ne radi! Mi nismo trgovinsko predstavništvo, možemo da pomognemo, da posavetujemo… Žao mi je, dok sam ja tamo, tako će biti! Dok sam ja tamo red mora da vlada! Ja nisam trgovac i takvim se stvarima ne bavim. Mogu da urade posle šta god hoće, mogu od ambasade da naprave kafanu… Nekada su se ambasade bavile ekonomskim poslovima zato što su razne diplomate uzimale proviziju, nego šta! Ambasada je predstavništvo države i naroda. Vi me pitate za odvajanje crkve od države, a odvajanje biznisa od države, šta ćemo sa tim da radimo? Na šta bi ambasada ličila da se bavi i ovom delatnošću, kakav bih ja imao rejting?

Da li priliči jednom diplomati da prilično brutalnim rečnikom kvalifikuje, zapravo vređa, svoje kolege iz MIP–a? Kažete: "To je školovano u titoizmu, ne zna jezike, to nije nikva diplomatija, to je nula"…

Da, da, zašto da ne? Ja ne vređam, ja govorim o sposobnostima. Ministarstvo je nula, to jesam rekao: malo ima ljudi koji vrede.

Vi poručujete da ne trpite nikakve šefove: "Nisam nikoga u životu sluišao: ni oca, ni profesore, ne priznajem nikakve šefove! Meni ne treba niko da soli pamet!" Na koga to mislite? Svilanovića, ili zapravo Koštunicu?

Meni je šef ovaj narod!

E, pa neće biti da ste sada došli na konsultacije sa narodom!? Vi u Vašingtonu niste privatno lice istoričar Milan Protić, vi ste visoki državni činovnik koji nema drugu funkciju nego da komunicira sa zemljom domaćinom, zastupa državnu politiku zemlje koju predstavlja, autentično prenosi stavove svoje zemlje. I, naravno, prenosi stavove zemlje u kojoj je ambasador…

E, ja nisam visoki činovnik, niti hoću da budem! Neka prave od nekog drugog visokog činovnika, od mene neće, niti će mi ljudi koji su učili diplomatiju pod Titom objašnjavati šta je diplomatija na početku XXI veka, to neka izvine! Ja ću govoriti ono što ja lično mislim.

Mislite li da neki engleski ambasador može da kaže: ne dajem ni po lule duvana šta misli Foreign Office, Bler, kruna i ostali, ja ću da teram po svome?

Mi smo specifična zemlja. Ja sam istoričar i mnogo znam. Ambasadori političari, kakav sam ja, vrlo često dolaze u nesporazum i sa svojim vladama i sa svojim šefovima država; to je vrlo često i nije ništa novo u poslednjih 150 godina. Zamislite da Nikoli Pašiću koji je bio poslanik u Sankt Peterburgu tadašnji ministar spoljnih poslova kaže: "Nikola, slušaj bre, nemoj ti tamo da se blesaviš i radiš kako ti hoćeš…?!" Lepo vam kažem: mi politiku nemamo i ja nemam koju politku da sledim tamo! Ja za pet meseci nisam dobio nikakvo uputstvo! Nije tačno ni da mi je Koštunica šef, ni po Ustavu, ni suštinski. Mene je postavio DOS, kao i sve ostale ambasadore. Predsedništvo DOS-a je purgatorij kroz koji moraju da prođu svi ambasadori. Ja sam jedini lider DOS-a i član predsedništva DOS-a koji se toga dobrovoljno odrekao, da bih prihvatio ponudu da idem u Vašington, i pri tom dao ostavku na mesto u saveznom parlamentu, na mesto gradonačelnika. Moji prijatelji iz DOS-a mislili su da ja mogu dobro da radim taj posao. Ako je bio skriveni motiv da ja budem "sklonjen" u Vašington da se ne bih bavio politikom u Beogradu, onda je to druga priča…

U onom pismu "Danasu", odgovoru na kritike, vi kažete da kampanju protiv vas vode: "Ljudi iz senke koji stoje na samim vrhovima današnje vlasti u Jugoslaviji, da iza ovih prljavih napada stoje isti oni koji su stajali iza prljavih napada na njega kada je bio gradonačelnik Beograda?! Na koga mislite?

Ne mogu ja iz Vašingtona tačno da vidim šta se ovde dešava, ali tako je.

Izrekli ste neke ozbiljne optužbe na račun nove vlasti, kažete nema nikakve jasne politike…

Jeste, ne vidim da ova država ima ikakvu politiku; mora da se shvati da smo mi improvizovana država u svakom pogledu: mi ne znamo ni koje su nam granice, ni ko je za šta nadležan, ni ko kakvu politiku vodi, ni gde se nalazee.I zato nikoga ne pitam. Mi smo, ruku na srce, vlast osvojili na ulici, izbori su bili – dekor. I to ne treba zaboraviti: imamo elemente revolucinarne vlasti i takva revolucionarna vlast podrazumeva da u svim sferama mora da se ponaša malo drugačije.

Slabo komunicirate i sa Svilanovićem i poručujete da ne priznajete nikakvog šefa… Vi niste Milan Protić istoričar u Vašingtonu, vi ste predstavnik svoje zemlje, odnosno predsednika države… Da li je to pravi način za predstavnika jedne zemlje?

Što se mene tiče da! Ne mislim da za sve treba da važe ista pravila. U mom slučaju, očigledno meni šef ne treba. Meni niko ne treba da soli pamet šta ja treba da radim… Ako misle da treba, onda neka me zamene! Ja mislim da ne treba da me sklone iz Vašingtona. Ja sam tu vrhovni sudija! Ali, da mi neko popuje, to je u mom slučaju isključeno.

Mnogo kritikujete, za svakog imate po neku ružnu reč… Šta ste vi lično uradili da se situacija na relaciji Beograd–Vašington promeni?

Ambasada je postavljena potpuno nova iz temelja. Skinuli smo rešetke sa prozora, ti ljudi su bukvalno živeli iza rešetaka. Sada ambasada drugačije funkcioniše, ostavlja drugi utisak… Napravljeni su kontakti, uvaženi smo, otvorena su sva vrata… Nema nijednih vrata u Vašingtonu koja ja nisam otvorio…

Vrata su se sama otvorila posle pada Miloševića, niste ih vi otvorili…

Jeste, imali smo sreće, ali smo sreću i tražili. Hajde da probamo da neko drugi radi ovaj posao? Meni nije stalo da sam u Vašingtonu, ali ako sam tamo radiću po svome, ima da vladaju određena pravila. Ja nikome ne kažem: nemojte da me skinete!

Ali, vi istovremeno pretite DSS–u: kažete da mnogo znate, da ste veoma nezgodan svedok, da ste jedini pravi, autentični DSS, budite njihovu nemirnu savest i zato bi voleli da vas nigde nema?!

Moram malo da pretim, prete i oni meni! Znate, ja nisam odgovorio na razne direktne udarce. Otišao sam u Vašington i rekao – Milošević će biti uhapšen do 31. marta. Koštunica me je demantovao: rekao je da olako shvatam svoj posao: takva je bila formulacija. Prvo sam kao olako shvatao svoje mesto gradonačelnika, a sada svoje mesto ambasadora… ispostavilo se da sam ja bio u pravu. Šta bi bilo da sam ja odgovorio? A nisam odgovorio! To znači, progledao sam kroz prste, a mogao sam da odgovorim. Postavlja se sada pitanje da li je moje javno izrečeno mišljenje o izručenju Miloševića ovoj zemlji donelo korist ili je donelo štete. A donelo je sasvim jasnu korist. Da to nisam uradio – bilo bi štete, da moji drugovi ovde iz DOS-a to nisu uradili, bila bi šteta. Prema tome, ako je neko očekivao da ću posle deset godina da se odreknem svog prava da utičem na politički život u ovoj zemlji, onda je on ili mnogo naivan, ili mnogo pokvaren. Da li vi uopšte možete da pojmite da Milan St. Protić digne ruke od svog političkog uticaja dok se nalazi na nekoj javnoj funkciji? Mogu samo da se povučem iz svega, da pišem knjige i držim predavanja. Dok sam tu, moja reč će da se čuje! Ovaj intervju to i dokazuje.