Dok ispred paviljona 1 sredovečna žena s cigaretom među zubima metlom besomučno čisti prostor oko betonskog stuba, na okolnim klupama leže muškarci različitih godišta. Malo dalje, u paviljonu 4, nešto stariji Vladimir opet je skinuo odeću i nag stoji uza zid pognute glave. Njegova vršnjakinja i komšinica sedi na betonu dok barica pored nje otkriva da je mokrila tamo gde ne treba. Čovek tridesetih godina šeta i peva, dok unezvereni mladić ponavlja nerazumljivu priču o majonezu i mrtvom psu.

"Doktorka, mene svrbi kad pišam", pritrčavajući kaže kratko ošišana, prevremeno ostarela 40-godišnjakinja.

"Brzo u ambulantu na pregled", odgovara doktorka.

Mesto događaja je dvorište Zavoda za zbrinjavanje odraslih u kragujevačkom predgrađu "Male pčelice". Ovaj i slični dijalozi jedini su događaji koji remete uobičajenu prepodnevnu rutinu. Razlog – u Zavodu je proglašena epidemija sifilisa.

KARANTIN: Pošto su 5. jula ove godine kod jednog od korisnika ove ustanove vizuelnim pregledom primećeni (a kasnijim dermatovenerološkim pregledom i potvrđeni) simptomi ove bolesti, otpočela je kontrola koja je dala poražavajuće rezultate: od 180 testiranih (pregledano je ukupno 302, ali rezultati još nisu gotovi), 50 korisnika ima sifilis u primarnom ili sekundarnom stadijumu. Svi oboleli potom su izolovani, a po nalogu Instituta za zaštitu zdravlja korisnicima je zabranjeno da napuste krug Zavoda u sledeća tri meseca – tokom tog perioda trebalo bi da bude testirano svih 1006 korisnika. "U razgovora s korisnicima utvrđena je kritična grupa onih koji su imali seksualne odnose s obolelima, ali je problem u tome što se zbog mentalnog stanja korisnika njima baš i ne može verovati na reč. Zbog toga će biti pregledani svi, a mi očekujemo da će procenat obolelih ipak biti manji nego do sada. Naime, 30 odsto onih koji su smešteni u Zavodu uopšte nema seksualne odnose, tako da u toj grupaciji verovatno neće biti sifilisa", ocenjuje u razgovoru za "Vreme" Ljubiša Ranković, direktor Zavoda za zbrinjavanje odraslih.

Oboleli za sada primaju penicilin, efikasan čak i kad je u pitanju poodmakli sifilis (tercijarni stadijum), tako da terapija daje rezultate i da se "neki od obolelih već praktično mogu smatrati izlečenima". Međutim, kao što to obično biva, problem sa lekovima time nije rešen: ekstencirina, leka koji se upotrebljava kao epidemiološka zaštita, nema na slobodnom tržištu, a samim tim ni u Zavodu. Pošto je ovaj lek jedino sredstvo koje bi u datoj situaciji moglo da spreči dalje širenje epidemije, i osoblju i (još) nezaraženim korisnicima preostaje samo da čekaju i vide šta će dalje biti, odnosno da li će se i kako bolest širiti unutar izolovanog Zavoda:

"Ovde se nikad nije štedelo ni na lekovima ni sredstvima za higijenu. Ništa nismo kratili da bismo sad dodavali. Sada smo samo pojačali kontrolu", kaže doktor Vladan S. Ćirić.

Problem naravno ostaje u činjenici da "pojačana kontrola" bez adekvatne epidemiološke zaštite u ovom slučaju ne mora ništa da znači. Naime, uprkos pojačanoj kontroli i većoj pažnji, bar jedan deo grupe od oko 700 nepregledanih korisnika (dakle potencijalnih nosilaca zaraze) moći će seksualno da opšti kao i pre, jer 260 zaposlenih u Zavodu ipak nije broj koji bi garantovao sprečavanje svakog polnog kontakta korisnika. Totalna izolacija svih korisnika, odnosno njihovo fizičko odvajanje, daleko je od mogućeg – dr Ćirić ističe da je i u normalnim okolnostima Zavod pretrpan, odnosno da bi umesto sadašnjih 200, svaki paviljon trebalo da primi najviše 130 korisnika.

(SAMO)KONTROLA: Kako je uopšte došlo do epidemije? Ističući da su u Zavodu smešteni umereno retardirani ljudi i duševni bolesnici, direktor Ranković podseća da je to kategorija koja ima specifične seksualne navike: "To su ljudi kod kojih je seksualni nagon veoma izražen i nekontrolisan, koji se lako odlučuju za seks i koji postupaju po trenutnom impulsu. Muškarci i žene naravno imaju odvojene sobe, ali i tokom dana i tokom noći oni mogu da se mešaju, mi fizički to ne možemo da sprečimo. Osim u spavaćim sobama, oni seksualno opšte i na prikrivenim mestima u krugu Zavoda, ali i na potpuno otvorenom prostoru, pored ograde, nadomak puta". Najbolja ilustracija ove priče jeste slučaj jedne od obolelih: tokom pet dana, ona je seksualno opštila sa čak 20 muškaraca koji su joj u znak zahvalnosti obično davali po jednu cigaretu.

Pošto sifilis čak i pored takve seksualne hiperaktivnosti ipak ne može da nastane sam od sebe, osoblje pretpostavlja da je u bolest "uneta" u Zavod zahvaljući seksualnim kontaktima nekog od korisnika koji su dobili dozvolu za vikend izlazak. "Naše pacijente lako je prepoznati već posle dva minuta razgovora, a pošto im je seksualni odnos isto što i uzimanje čaše vode, ima ljudi koji to žele da iskoriste", kaže Ranković. Prevencija koja važi za zdrave ljude u ovom slučaju naravno nije moguća – prema rečima zaposlenih, ranije je bilo pokušaja da se korisnicima objasne detalji moguće zaštite, ali su reakcije bile smeh i nerazumevanje.

Uz nemogućnost prevencije, jedino što preostaje u "normalnim" okolnostima jeste zdravstvena kontrola. Korisnici Zavoda stoga se podvrgavaju redovnim pregledima: kontrola krvi obavlja se kontinuirano u intervalima od po tri meseca, a za žene je (zbog mogućnosti trudnoće koja je, kako nam je rečeno, "jedina zabranjena") obavezan jedan ginekološki pregled mesečno. Iako su razmere ovogodišnje epidemije šokantne, mora se ipak priznati da je ukupan rezultat ovih kontrola pozitivan: za trideset godina postojanja Zavoda zabeležena je samo jedna epidemija sifilisa (1977. godine, kada je bilo oko 20 obolelih) i svega dve kasno otkrivene trudnoće. Ono što bi u budućnosti ipak moglo da predstavlja veliki problem jeste sida, koja se ne može dijagnostikovati tokom uobičajene zdravstvene kontrole. Zaposleni ističu da nemaju mogućnosti za adekvatne testove na HIV virus, a trenutne prognoze svode se samo na tvrdnju da side "za sada nema, a kad će je biti ne znamo". Inače, kad je ta bolest u pitanju, pored seksualno hiperaktivnih, kritična grupa u Zavodu jesu i homoseksualci i biseksualci, koji takođe održavaju redovne seksualne odnose.

Zanimljivo je da čak ni u svetu nije pronađeno adekvatno rešenje za problem seksualne hiperaktivnosti (odnosno njenih posledica) u sličnim ustanovama. Lekovi su sasvim sigurno dostupniji nego kod nas, ali se sve metode svode samo na zdravstvenu kontrolu. Jedini radikalniji primer zabeležen je u Francuskoj i Švedskoj gde je primenjena kastracija bolesnika, ali ta ideja srećom nije imala sledbenike. Sredstva koja utiču na smanjenje seksualne želje (uglavnom na bazi broma) koriste se samo u slučaju preterane agresivnosti jer se smatraju nehumanim kad su u pitanju mentalno retardirani i duševno oboleli ljudi.

NAVIKE: Nakon što je proglašena epidemija, u Institutu za zaštitu zdravlja osoblju je jedino savetovano da utiče na uzdržavanje korisnika od seksualnih odnosa, što je detalj koji ukazuje da čak ni nadležni nemaju baš pravu predstavu o stepenu mentalnih poremećaja ljudi smeštenih u Zavodu. "Naši pacijenti ponekad imaju problema i s osnovnim higijenskim navikama. Nakon što im mi objasnimo kad npr. treba da peru ruke, neki to prihvate a neki ne. I dok taj problem rešavamo tako što pre obroka svi potapaju ruke u dezinfekciono sredstvo, na neke njihove navike ne možemo da utičemo. Recimo, u paviljonu 4, gde su smešteni korisnici sa težim poremećajima, ne možemo ih naterati da ostanu obuveni. Damo im cipele ili papuče, da bi već posle sat vremena svi bili bosi – obuću kradu jedni od drugih, kriju, bacaju", kaže u razgovoru za "Vreme" Danijela Banović, internista u Zavodu.

Osim toga, korisnici cepaju odeću sa sebe, oni koji ne kontrolišu mokrenje i stolicu skidaju pelene za odrasle, poneki jedu sopstvene izlučevine. Zapušenje kanalizacije zbog guranja raznoraznih predmeta u mokri čvor redovna je pojava, a jedno vreme problem je bilo i ulaženje u kontejnere gde su korisnici jeli smeće – oko kontejnera je posle toga podignut zid visine tri metra. Zavod ne oskudeva u psihijatrijskim lekovima (bar ne sada, kažu zaposleni), ali u slučaju ovakvih poremećaja lekovi nisu svemogući. Čak ni vezivanje, tretman poslovično uspešan u većini psihijatrijskih ustanova, ovde ne pomaže pošto su u Zavodu smešteni i ljudi sposobni da pomognu vezanom, odnosno da ga odvežu.

Jedini problem koji zaposleni ocenjuju kao rešiv jeste broj korisnika: "U ovom trenutku imamo 30 odsto više korisnika nego što je predviđeno, ali bili smo prinuđeni da ih primamo zbog malog broja sličnih ustanova, naročito posle raspada SFRJ. Razumemo da ovakvi ljudi predstavljaju veliki problem za svoju sredinu i da je porodicama teško da se suoče sa mentalnim poremećajima, ali bi jedno od mogućih rešenja bilo da se lakši slučajevi zadrže u svojim gradovima", kaže direktor Ranković. S druge strane, dr Ćirić napominje da bi osim smanjenja broja korisnika trebalo povesti računa i o vrstama zastupljenih poremećaja. Po njegovim rečima, teže retardirani korisnici ne bi trebalo da budu smešteni u istoj ustanovi sa ljudima koji imaju blaže poremećaje, kao što je to sada slučaj. Ovako, u datim okolnostima, moglo bi se reći da je druga epidemija sifilisa u poslednjih dvadeset pet godina (kao posledica kombinacije prevelikog broja pacijenata i malog broja zaposlenih, uz seksualnu hiperaktivnost kao karakteristiku mentalnih poremećaja) neočekivano dobar rezultat.

NORMALNI I ZDRAVI: Ono što u priči o sifilisu u "Malim pčelicama" zapanjuje jeste ponašanje ljudi van Zavoda. Ministarstvo zdravlja, na primer, od početka epidemije nije se oglasilo ni upozorenjima, ni obaveštenjima, niti bilo čime što bi moglo da utiče na zaustavljanje epidemije ili (očigledno neophodnu) edukaciju građana. Naime, pre proglašavanja karantina, korisnici Zavoda verovatno su imali seksualne odnose sa ljudima "spolja", koji bi mogli da utiču na dalje širenje bolesti. Pri tom je velika verovatnoća da su svi oni zajedno potpuno neobavešteni o epidemiji (izuzev u slučaju da se radi o pažljivim čitaocima i gledaocima kojima ne može da promakne ni najkraći tekst ili TV prilog kakvi su obično bili prilozi o slučaju "Male pčelice").

Ozbiljniju analizu stručnjaka zahtevalo bi ponašanje mentalno zdravih ljudi koji su, koristeći seksualne navike bolesnika, stupili u seksualne odnose s njima računajući da će, ako ništa drugo, bar proći jeftinije nego što bi prošli sa prostitutkama. Taj segment priče verovatno bi podrazumevao pominjanje ratova, ekonomske krize i "posttraumatskog sindroma", ali je možda najbolje ilustruje poređenje direktora Rankovića: "Mi imamo hiljadu mentalno retardiranih i duševno obolelih korisnika, a pojavio nam se sifilis. Da imamo hiljadu normalnih ljudi, verovatno ne bismo mogli ni da preživimo, sve bi nas poubijali." Uostalom, za razliku od navodne normalnosti, sifilis je bar izlečiv.