Pozvalo mene tako onomad na neki čampraz-divan na TV Novi Sad; krećem poslepodne iz Zemuna, sremske prestonice, dok zvezda peče kao sumanuta; u superluksuznom rashod/raspad autobusu uglednog Donjaprćilovicatransa, koji pamti vremena kad su Tito i Ranković bili u velikoj ljubavi, hipermoderni erkondišn (u prevodu: prozor), zamislite, ne radi, tako da u NS stižem totalno prokuvan, i shvatam da se ne mogu pojaviti na "malim ekranima naših TV prijemnika" u majici mokroj i flekavoj od znoja… Ulazim na brzaka u nekakvu prodavnicu na SPENS-u – sad bih se sve nešto zakleo da je bio Yumco, časna reč! – da kupim suvi odevni predmet, ali dva lika me prestižu pred nosom. Dobro ih osmotrim, lako prepoznajući Vrstu, usled stereotipnosti prisutnih egzemplara: bilmez-otac i bilmez-sin, s karakterističnim akcentom Pasivnih Krajeva s impresivnih nadmorskih visina na kojima je od oktobra do maja moguće videti kroz zavejani prozor samo međede, vukove i Radovana Karadžića. Bilmez-otac ultimativno zatraži od prodavačice "imatel’ štogođ maskirno"; prodavačica sve priznade i iznese robu na astal, te se tako bilmez-naslednik opremi od glave do pete, i zatim se pogleda u ogledalo, ne bez infantilnog ponosa, dok je njegov otac zadovoljno roktao, tarući znoj sa češalj-brkova, "e, biće to moja vojnič’na, razgon’će Turke na buljuke!". Sirota prodavačica nije najbolje razumela stilsku figuru – znate kako je to s tim post austrougarima, stalno su nešto nevešti u tim epskim stvarima – te se samo kliberila u nedoumici, uzalud unezvereno tražeći svetleće oko Skrivene kamere. Konačno, Bilmez-brčina i Bilmez-maskirni napuštaju prodavnicu u ekstatičnom raspoloženju, a ja, smožden, jedva procedih "imatel’ štogođ civilno"…

Inače, ta je vranjanska firma Yumco ovih dana naprasno ozloglašena zbog navodne trange-frange ilegalne prodaje izvesnih količina onih "maskirnih" grozota – valjda identičnih ili sličnih onim nad kojima je paraerotski (homoerotski?) slinio i soptao Tata Bilmez – onim šumskim napastima iz UČK-a, UČPBM-a, UČXYZ-a, ili tako već neke Oružane Formacije Naših Neprijatelja. No, čemu ovoliko (hinjeno) zgražavanje? U najmanju ruku, nakon postjugoslovenskih ratova devedesetih, još samo neopevani idiot, obdaren IQ-om manjim od onog kojim se diči prosečan poklopac na WC šolji, ne zna da je Neprijatelj, bezbeli, tek retorički ornament za loženje Retardiranih, a da je u stvarnosti sve samo Biznis: nemoćni i nenaoružani neprijatelj se pljačka (što mu isto dođe nešto kao kupovina, samo bez faktora plaćanja!), a s naoružanim Neprijateljem se, dakako – trguje. A da su UČK i društvo naoružani, u to bar nema nikakve sumnje.

U hrvatskom i, naročito, bosanskom ratu trgovalo se svim i svačim, na veliko, malo i srednje; u isto vreme dok su se tukli za Vukovar, Srbi i Hrvati su zajedno sklapali tenk za bogatog bliskoistočnog naručioca – bilo im žao da propadne ranije ugovoreni deal; u Bosni, sve tri-četiri strane (plus međunarodni peacekeepers!) ležerno su danonoćno trgovale oružjem, municijom, gorivom, cigaretama, hranom, brljom-obnevidušom i svim drugim dobrima Od Ovoga Sveta; poznato je da se išlo na pazar čak i s "vojnim uslugama": recimo, Hrvati dojave Srbima (koji tradicionalno imaju slavnu artileriju, pitajte Krležu i Momčila Perišića) koordinate muslimanskih položaja, a ovi udri po njima iz sve snage – za račun Hrvata i po precizno utvrđenoj tarifi za svaki plotun. I sve u tom stilu. I nije nešto poznato kako je bilo mnogo onih koji su zbog toga zaglavili u domaćem zatvoru, dočim je Hag već sasvim nezainteresovan za ovaj aspekt "ratne privrede".

Pervertovana sorta amoralnog moraliziranja koja prati slučajeve poput "afere Yumco" izvire iz eksploatacije figure Neprijatelja: to je onaj s kim se ne spava i ne trguje. Kobajagi, naravno. Pravi Maheri znaju da je to petparačka konstrukcija, šestorazredna ideološka naracija za overene budale i jurodive fanatike, ali "javni diskurs" mora biti prenapučen njome: ona je sastavni deo rata, kao tifus i picajzle (samo opasnija). Neprijatelj se, dakako, menja: setimo se da su nedavno tekstilci iz Niša optuživani da "šiju uniforme za NATO" (dok nam je NATO bio Neprijatelj), dok sada optužba glasi da su Vranjanci šurovali s UČK-bilmezima koji su hteli da se šepure pred ogledalima, a tobože su radili za NATO (jer Nam je NATO sada Prijatelj, takva je Dnevna Zapovest).

Zašto je ova lažna "etička intervencija" u diskutabilna Ratna Pravila tako opasna? Zato što je njena premisa ideja o dosegljivoj ili makar težnje-vrednoj čistoti rata. Na taj se način ratovanje, kao per definitionem organizovana mržnja i ubijanje u ime Viših Ciljeva, relegitimizuje kroz novo simboličko pranje (od) novca. Umesto premise da su etnički, verski, (pred)građanski "ratovi za tlo" nelegitimni, varvarski i zločinački per se, protura se teorija, hladnija od smrti, kako je onaj pravi Prestup u ratu upravo ono jedino što je u njemu "ljudsko, odviše ljudsko": nečija želja da ušićari u metežu ne libeći se ortakluka s nominalnim Neprijateljem, kojem se tako, hteo-ne hteo, "subverzivno" priznaje ljudski, partnerski status (nešto kao zavera Renea, Grubera i ekipe u "Alo, Alo" oko slike "Pale device s velikim dudama"…). To maroderstvo jeste moralno odvratno, ali "etička" alternativa tome danas može biti samo i jedino neučestvovanje u ratu, nikako zastupanje njegove "čistote" kroz apoteozu bezinteresnog ubistva. Ono prvo je odlika lupeža, ono drugo opasnih, razornih budala, koje još samo čudom nisu totalno uništile svet. Nema, dakle, većih i opasnijih manijaka i ludaka od onih što besplatno ginu/ubijaju za srpstvo, hrvatstvo, albanstvo i ostale kerefeke, i sasvim ozbiljno, sa prilježnošću maloumnog, primaju sve ponuđene Petparačke Naracije: svi su masakri njihovo delo, kao primeri "larpurlartizma zločina". Svi ti tipovi se već godinama preganjaju po šumama Poluostrva, i nigde šumara da ih otera. A u "miru" vežbaju pred ogledalom, sve razgoneć’ Turke na buljuke do duboko u balkansku noć, koja tako brzo pada, a tako se sporo, sporo razilazi.