Knjige
Zoran Ćirić – Starinska stvar
(Beograd, Narodna knjiga, 2001)
Dok Dragoslav Mihailović daje ljutite intervjue, a zapravo onako kako zna i ume promoviše svoje nove knjige koje čitaoce ostavljaju hladne i kritičare nezainteresovane, Zoran Ćirić piše, i to odlično. Upravo onako kako je to pre tri decenije činio autor zbirke priča Frede laku noć i kratkog romana Kad su cvetale tikve. Došlo je, po svoj prilici, vreme da na početku XXI veka Ćirić postane lider post-stvarnosne proze.
Među najjačim razlozima za uspešnu obnovu ovakvog pisanja jesu svežina i snaga urbanog senzibiliteta kojem je ponovo, posle godina nacionalne pomame i varvarske ideologije, prepušteno polje običnog života. Pri tome je nekadašnja potkultura stekla novu melanholičnu privlačnost jer je prestala da bude prava pobuna – postala je uspomena na nekadašnju potrebu za odstupanjem, otklonom, izmakom… Ove odlike prepoznao je Zoran Ćirić kao novi poetički izazov i koristeći se poznatim, oprobanim sredstvima učinio pripovedanje u Starinskoj stvari posebno delotvornim.
Moglo se nešto od ovoga i ranije napisati za prozu Zorana Ćirića koji samog sebe predstavlja kao Magičnog Ćiru, ali je bilo u njegovom pisanju stalnog sudaranja talenta i brzopletosti, ili je u pričanju ostajalo previše stvarnosnog trunja, sirovosti i prostote koje ovom kritičaru nikada nisu po volji. Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. Trenutak je da se srpska kritika ozbiljno zamisli nad pripovedačkim ćiri bu – ćiri ba koje izvodi Magični Ćira, posle kojeg u naoko običnom toku pripovedanja počinje nešto da svetluca. Na dnu rešeta koje propušta običnu jalovinu svakodnevog života ostaju grumenčići jednog boljeg pripovedačkog saznanja. Zoran Ćirić je dostigao pripovedačku zrelost, njegove priče dublji smisao i antropološku ubedljviost, i jedina briga je da li će sačuvati poetičku i svaku drugu trezvenost.
Magični je urbano čudovište koje ne cvili za svojom babom i onim što mu je ona kazivala, niti nezadovoljstvo onim što život pruža utapa u zaostalosti i skučenosti od koje nije dovoljno umakao. On piše bez kompleksa i bez one jadne laži o lepoti zatucane prošlosti. Ćirić je poslednja nada da će Nišvil, prepoznatljivi toponim o kojem piše, biti onoliko vredan koliko je Niš velik i prazan. Budu li se kraj Ćele-kule čitali pripovedački mangupluci i šarmantni bezobrazluci Magičnog, kojeg skromnost i ustručljivost nikada nisu ometale, možda će upravo tako početi nešto dobro da se događa i sa stvarnošću.
Naslov Starinske stvari je poetički efektan utoliko što može da uputi na to da se jedan stari poetički model obnavlja, ali nije sasvim razumljivo na šta se zapravo odnosi. Da li na čest pogled u prošlost junaka koji kazuju odlomke svoje ispovesti, i čitavu jednu istoriju muzike koja je usput ispisana, ili na mentalitet junaka koji im je uglavnom zajednički: to su uporni, tvrdoglavi tipovi koji odbijaju da se menjaju i prilagođavaju, a čak i onda kada, koliko-toliko, uspeju u životu, nešto starinsko, kao iz pređašnjih vremena i ranijih generacija, ostaje da traje u njima. Starinska stvar je priroda njihovog karaktera, samim tim i slika sudbine.
Pa ipak, osim osnovnog položaja u svetu, odnosa prema muzici i piću, sportu i zakonu, sve su to različite životne priče smeštene između Nišvila i Zapada tako dobro da se često ne oseća prelaz dva inače tako različita ambijenta. Kada se u Nišvilu događaju stvari tipične za priče o zapadnim društvima, to odjednom otkriva zatajeni civilizacijski potencijal. Nije stvar iskustva i društvenog okruženja ako nečije priče deluju kao da su iz pretprošlog veka, već manjak stvaralačke hrabrosti i ambicije. "Bekstvom iz Nišvila", pričom kojom zbirka počinje, Ćirić je nagovestio prelazak sa jednog prostora na drugi, ali je učinio još bolje od toga što ih je stopio u razabirljivu celinu. (Šteta je što izuzetno rđave korice i oprema knjige to ne pokazuju.)
Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore. Poneko stilsko iskliznuće ili omaška (kao što je ponekad suviše nagli prekid kazivanja, ili glupa završna rečenica pretposlednje priče), jedva da kvare utisak kako je Ćirić u ovoj knjizi sasvim izbrusio stil. Priče su duhovite i osvežavajuće, a izvorni talenat za živu priču izbija u prvi plan. Pišući u formi obraćanja i stvarajući utisak živog govora, mešajući žargon i pripovedačke komentare, puštajući da junaci mudrije govore nego što delaju, i da dublje osećaju nego što to saopštavaju, Ćirić je stvorio napetosti između površinskih i dubinskih struktura pripovedanja. Raskolom junaka i društva, deteta i porodice, imetka i zdravlja, životnog stila i izdržljivosti, vrednosti i statusa, Ćirić je takođe pokrenuo preispitivanje čitave društvene hijerarhije, pa njegova priča zahvata i one aspekte života o kojima se neposredno ne pripoveda. Napokon, uz taj izvorni osećaj za priču i njeno kazivanje, Ćirić ima šta da pripoveda, on se ne muči da to izmisli ili da preoblikuje tuđe metafore i sižee, a to je danas veoma važno za srpsku književnost. Pisac ovih redova voleo bi još neku trunku metafizike, a ne bi voleo da Ćirića sada neko oponaša, ili da on sam svoje pripovedanje pretvori u puki manir – što bi se desilo čim ne bi imao šta da kaže, a nastavio da priča. Ako se odluči da sa ovakvom istovremeno surovom i delikatnom iskrenošću ispriča neku veću priču, i uspe u tome kao što je nanizao ove odlične kratke pripovetke, Zoran Ćirić bi mogao da pomrsi mnoge već napravljene književne računice. Sad je trenutak za njega da se odluči: magično dža ili bu, sada valja da se prepozna i dostigne književna veličina, ili sledi klizanje nadole, nazad među lokalne igrače koji se do kraja života pozivaju na svoj talenat i propuštene šanse. A ako je do dobre volje i podrške: ćirić bu – ćirić ba…