Vaistinu, "slično se sličnome raduje"; da je "tome tako", tj. da svi biraju sebi društvo po onom neumrlom geteovskom principu izbora po srodnosti, pokazuje i aktuelno svečano krunisanje jedne dugogodišnje nežne i odane spiritualne veze: Demokratska stranka Srbije radosno je obznanila "prelazak na viši kvalitet" svoje stare, neskrivene romanse sa Srpskom demokratskom strankom (SDS) iz Republike Srpske, inače umiljate frankenstein-tvorevine nastale kao produkt jednog zadivljujuće masivnog i tako "nesrpski" i "nebalkanski" sistematskog etničkog čišćenja. Dok se sve to dešavalo, tj. dok je u dobrom delu Bosne i Hercegovine ognjem i mačem uspostavljan klasični rasni poredak, inspirisan low–tech, guslarskom verzijom ideologije krvi i tla, upravo je SDS na tom prostoru držao apsolutnu vlast. Njegovim je, pak, predsednikom bio stanoviti Radovan Karadžić, pre rata (kao odvajkada idealne prilike za naprasno premetanje Ničega u Nešto) trećerazredni poeta-gnjavator iz Sarajeva, tokom rata Neron u radno i u slobodno vreme, a nakon rata optuženi ratni zločinac i begunac od (kakve-takve) međunarodne pravde.

Upravo je, dakle, u najtežim vremenima iskovana plemenita kovina ovog ratnog drugarstva i bratstva s obeju strana Drine, i ona je prirodno prerasla u Duboku Vezu; ne treba, uostalom, zaboraviti da je upravo DSS bio u tadašnjoj "demokratskoj opoziciji" ubedljivo najogorčeniji protivnik svega što je, po mišljenju njenih retko nadarenih stratega, vodilo barem formalnoj relativizaciji dometa i postignuća stvaranja etnički čiste državolike skalamerije više nego bizarnog oblika, a koja se prozvala Republikom.

Kao da podozreva da će se neko začuditi (neće!), predsednik DSS-a i cyberspace države zvane SRJ Vojislav Koštunica osetio se ponukanim da lapidarno obrazloži uzroke i korene dirljive bliskosti ovih stranaka, te je prilikom potpisivanja Protokola o saradnji objasnio kako "saradnja naših stranaka traje godinama i u velikim iskušenjima naroda sa obe strane Drine. Pri svim iskušenjima ostali smo pri svojim načelima, a to je pomirenje nacionalnih i demokratskih interesa" ("Blic", 31. 7. 2001); "Mi u DSS-u i SDS-u smo i uporni u tome da demokratije bez nacionalnog nema i obrnuto. Bilo je, doduše, stranaka, političkih pokreta i zagovornika ideje da jedno bez drugog može, odnosno da jedno može na uštrb drugog. (…) Na svu sreću, istrajali smo u stavu da se punoća političkog života stiče upravo povezivanjem nacionalnog i demokratskog (Politika, 31. 7. 2001)". Na svu sreću, lobotomija još uvek nije obavezna, tako da će se još naći poneko da ponešto i priupita glede ovih tako, je l’ te, "samorazumljivih" stvari. Odavno je rutinski retorički manir dr Koštunice da slobodno žonglira i cinculira ništa-ne-značećom floskulom o "sintezi nacionalnog i demokratskog", koju on i njegova stranka, dakako, oličavaju, dok svima drugima tragično nedostaje ili jednog ili drugog (ili oboje); to što ovo ništa pod milim Bogom ne znači nipošto ne znači i da ničemu ne služi: ova je konstrukcija od one sorte ispraznih iskaza koji su upravo idealni za elegantno opsenjivanje prostote, i provereno "pale" kod raširenog klajnbirgerskog sloja nedoučenih pabirčara koji bi nekako da pomire svoje atavizme sa modernim "trendom". Zato Koštunica i sledbenici blago i poučitelno polemišu s virtuelnim protivnikom, preporučujući se na sve četiri strane svojom omiljenom "sintetičkom" frazom. Radi se, međutim, o posve banalnoj pojmovnoj zbrci i (namernoj?) metodološkoj omaški monumentalnih razmera: "nacionalno" i "demokratsko" naprosto nisu pojmovi iz istog registra, oni se ne mogu suvislo ni spajati ni suprotstavljati. Nacionalističko i demokratsko – to već da: radi se o političkim i vrednosnim usmerenjima (nespojivim, dakako). "Nacionalno", pak, i "demokratsko", kada ih smućkate zajedno u istu floskulu, međusobno se ne dodiruju – niti se prožimaju, niti sukobljavaju: to su babe i žabe; kao da pokušaš da voziš autobus po železničkim šinama (sve misleći da će samim tim, kao "sinteza", da se volšebno pretvori u tramvaj). Obaška što je "nacionalno" vraški teško za definisanje, što je to isuviše fluidna, u osnovi tek "emotivna" kategorija. O tome su napisane nebrojene knjige, i najdalje dokle se dospelo je, kanda, Andersonova definicija nacije kao "zamišljene zajednice". S time se ne može daleko u promišljanju bilo čega, ali se može sjajno manipulisati nečijim identitetskim svrabom, što i jeste omiljeni posao političara u kulturama sklonim populizmu, dakle narodnjaštvu. Probajte, uostalom, da suvislo definišete "anacionalno", kao terminološki opozit: ništa; prazan retorički prostor, pogodan samo za diskvalifikacije. Po čemu je, dakle, politika DSS-a više (ili manje!) "nacionalna" od one koju vodi SDU, GSS, LSV, EKG, BBC, SDK ili ŽNJMLJBLJ? Na to se, dakako, ne da pametno odgovoriti, jer je pitanje pogrešno. Ako, pak, pitate po čemu je ta politika više nacionalistička od neke druge, svako malo upućeniji moći će da vam da zadovoljavajući odgovor. Kolateralna nezgoda je u tome što s "porastom" nacionalističkog "opada" demokratski sadržaj neke politike; Koštunica je isuviše obrazovan da toga ne bi bio svestan: zato, nemajući odlučnosti da se precizno deklariše, pribegava fabrikovanju pojmovne zbrke.

Otvoreni savez DSS-a, kao stranke koja vodi politiku ove zemlje, s SDS-om, baštinikom jedne autentično rasističke ideologije i prakse, ona je tačka prekardašenja koja od jednog stranačkog saveza čini javni problem. Nacionalni, ako hoćete. U apoteozi jednog brižljivo gajenog značenjskog nereda, Koštunica & comp. eksplicitno prigrljuju protagoniste zločina i njihove verne naslednike, a implicitno ekskomuniciraju iz korpusa "nacionalnog" one koji u tome vide neki problem. No, inadžijskim prihvatanjem te ljubazno ponuđene "anacionalnosti" ne možete im se suprotstaviti, jer je to samo pristajanje na kontrafloskulu. Zato treba insistirati na označavanju protagonista javne scene onim što oni uistinu i proverljivo jesu – jer im dela tako govore – a za jalovom dijalektikom a/nacionalnosti spokojno povući vodu.