I univerzitetski profesori su se zanosili nemačkim herojstvom; u svojim "Idejama iz 1914. godine", koje su obznanili u odnosu na Zapad, posebno u odnosu na Englesku, "tog perfidnog Albiona: Ovde (u Nemačkoj) su na smrt spremni junaci, a tamo su trgovci sa ćiftinskom dušom".

(Grof Kristijan fon Kroko)

Svakome ko je ozbiljno čitao dispute između Setembrinija i Lea Nafte u Manovom "Čarobnom bregu", može biti prilično jasno otkud toliki prezir mutnom mitologijom i etičkim nihilizmom zadojenog "herojskog uma" prema navodnoj banalnosti prosvetljenog, te otuda i razumno relativističkog humanizma, kao i samog "običnog, mirnog života" – kako će to nedostojno nerevolucionarno stanje znatno kasnije nazvati jedan primenjeni mislilac iz Kumrovca. Svakome, pak, ko se seća "Doktora Faustusa", sa znakovitim razmatranjem "svetonazornih" korena anglofilije i anglofobije, biće jasno zašto je baš ono "večno englesko/britansko", dakako filtrirano kroz jednu izobličenu ideološku imaginaciju, postalo praslika Tuđeg, "nenacionalnog", "iskvarenog", ukratko: modernog. Onoga, dakle, što je više-od-Stranog, gore od transparentno Neprijateljskog: onoga što je zastrašujuće Drugo baš zato što toj svojoj Drugosti ne pridaje vrednosni značaj i konkurentski potencijal, bar ne u "tradicionalnom", precvalo "viteškom" ključu. Zapravo, ti zamišljeni, utvarni "Englezi" su – znatno pre i više od Amerikanaca – postali istinsko oličenje Zapada za zapadofobe, a Zapad oličenje merkantilističke "rastočenosti" Onog Nečeg Izvornog na čemu se bazira "toplo", narcističko Mi svake nacije. I Emil je Sioran – nekada aktivni obožavalac pronacističke Gvozdene Garde – rado pisao prezrive traktate o "zapadnom", anglofrancuskom le petit burgeois kao oličenju svakog zla… Antisemitizam se u ovo uklapa sasvim prirodno: "Jevrejin" u ovom bolesnom ideološkom fantazmu dođe kao nekakav "kućni Englez", plutokrata iz našeg sokaka. Istorijski je paradoks da je fašizam/nacizam, sa svojom pompeznom "antimalograđanskom" naracijom, uistinu ovaploćenje ideologije (unezverenog i podivljalog) Malograđanina par exellence; "pobunjenog malograđanina" koji se "buni" protiv svoje ništavne svakodnevice na malograđanski način, tako što se zapravo fanatično i radosno potčinjava najbližem Autoritetu, srećan što napokon nešto "oseća", opijen intenzivitetom slatkog, paraerotskog samozaborava. Odatle do urlikanja krvožednih gluposti po trgovima samo je jedan (marševski) korak. Ovo, dakako, nije samo nemačka priča; samo je Nemačka, međutim, bila dovoljno jaka da njome ugrozi "ceo svet".

Nemački politolog Grof Kristijan fon Kroko (Krockow) u svojoj se studiji Nemački mitovi, tragajući za istorijskim, kulturnim, religijskim i teorijskim korenom spektakularnih nemačkih padova u prvoj polovini XX veka, "okrunjenih" sramnom i zločinačkom erom nacizma, bavi, dobrim delom, upravo (pre)ispitivanjem ambivalentnog odnosa Nemaca – tj. nemačke elite, napose književne i filozofske – prema Zapadu, oličenom prevashodno u "anglofrancuskom" (danas bi se reklo "atlantskom") shvatanju kulture, države i ljudske slobode. Nemačke zemlje, kasno i haotično ujedinjene, opterećene autoritarnom carističkom tradicijom, bile su idealan teren za opasan mix masovno raširenih (i od elite opevanih i kanonizovanih) kompleksa niže i više vrednosti istovremeno: naglo probuđene svesti dojučerašnjih podanika bezbrojnih sitnih kneževina o pripadnosti nesumnjivo velikoj naciji u srcu Evrope, koja je dala svetu toliko toga značajnog, i neke istovremene nedostatnosti, okasnelosti, neprilagodljivosti onoj tako prirodno i pitomo građanskoj kulturi koja je dominirala već tamo negde od Strazbura…

Baveći se čas savremenom, ujedinjenom Nemačkom, čas njenim "hladnoratovskim" prethodnicama BRD i DDR, a najviše, dakako, praveći istorijske ekskurse u doba nacizma i sve što mu je prethodilo (do Bizmarka, i dalje) i što je "idejno" fundiralo jedan uvrnuto mitološki ("arijevski") pogled na svet, Fon Kroko uočava i odlično elaborira jednu konstantu, nedvojbenu zajedničku nit koja povezuje, recimo, Osvalda Špenglera, Karla Šmita, Ernsta Jingera, Hajdegera: antiliberalizam i "antizapadnjaštvo" u onom smislu kojim smo se bavili u prethodnom pasusu. Otuda je i "vajmarska kultura" (i Republika, dakako), kojoj i oni pripadaju, makar kao zloguki vesnici Novog Varvarstva koje će uslediti, bila "nužno" osuđena na propast: "Vajmarska Republika bila je" – piše Fon Kroko – "celim svojim sklopom država bez slike neprijatelja i upravo zbog toga se ona mnogima činila dostojnom prezrenja i kao ‘nenemačka'".

Fon Kroko se, dakako, ne bavi praznovericama o "nacionalnom karakteru", slaveći ga ili kudeći: on insistira na tome da sve ima istorijski uzrok, kao i rok trajanja, pa tako i znamenita pruska "krutost" i kabasti, "opasni" imidž: nakon epohalnog, ali i katarzičnog poraza 1945, stvorena je "nova nemačka kultura", s prirodno protegnutim lukom u prebogatu prošlost, ka Geteu, Betovenu ili Kantu. Toj kulturi (cool–turi?) Nove Nemačke više je, piše autor, doprinela opuštena plesna muzika Glena Milera sa radio stanica iz američkih baza nego, ionako otaljan, proces birokratske denacifikacije. Jozefu Škvoreckom bi se ovo veoma dopalo: jazz macht frei. Ali zaista. Jer, i Velika Nemačka Drama – koja se pretvorila u još veću evropsku tragediju – nije bila u osnovi drugo do istorijska drama modernizacije. U malim, skrajnutim nacijama, i dobro i zlo je nekako više lokalno, operetsko. Što ne znači da manje boli. A i njihove aristokrate ne pišu dobre knjige nego sipljivo traže "kluc od kutja".