Svi znamo da još nije bilo smaka sveta. Ili?

Rodžer Donaldson je Trinaest dana napravio vodeći se pretpostavkom da je gorenavedena činjenica vrlo slabo poznata, te će, s tim u skladu, široka publika provesti dva i po sata, koliko ostvarenje traje, sve pokušavajući da se opseti šta je ono, do đavola, na tu temu učila u školi. da l’ ono beše na kraju Rusija iz Kube spičila tih par tuceta nuklearnih projektila k rodnom im kontinentu? Dobro, de, to im je valjda kad se sve sabere ipak bilo malo verovatno, al’ baš – da l’ je Amerika bila prinuđena da gađa Rusiju? Ili tu Kubu, koja je bliže? E to je već, može biti, (a autor je svakako očekivao), legitiman izvor saspensa, te osnova za triler kao takav. Jer Trinaest dana, film o kubanskoj krizi 1962. je, dame i gospodo, dobro ste pročitali, triler. Okosnica zapleta – strašna neizvesnost: hoćel’ biti nuklearnog rata ili ipak ne.

A ako nam posle recimo jednog sata sedenja pođe za rukom da na trenutak ostavimo po strani ovaj, složićete se, donekle sumnjiv predložak za kreaciju napetosti, naći ćemo se direktno u sferi visoke politike. Ovde ćemo se suočiti sa još jednim nadasve zabavnim momentom: sasvim uzgred, biće pomenut podatak da u tom trenutku, naime, Amerika već godinama drži rakete u Turskoj, upravljene – kuda nego ka Rusiji. Ovo doduše ne samo da nije sporno već je nečiji sramežljiv predlog da se Rusima ponudi razmena "tante za kukuriku" procenjen kao akt političkog samoubistva, te propraćen pogledima sažaljenja i samilosti. "Kukavičluk" i "povlačenje", tj. Kompromis? Bože sačuvaj i sakloni. Čak i ako je druga opcija Apokalipsa. Dođe čoveku da se zapita koliko im je tek lako moralo biti da se dogovore oko Srbije koja nije imala spremne projektile na Kubi. I još ih ovaj odavde sve čikao kako nemaju herca.

A kad se na kraju filma ipak sve razreši upravo goreopisanim kompromisom (ups! Izvin’te ako niste znali!) – bilo je to zato što je Rusija predložila. Pa ako svet još postoji, to je samo zato što Hruščova nije bilo sramota da ispadne "kukavica". Ili bar ne u toj meri, kaže ponosni američki reditelj, patriota nego šta.

A siroti Kenedijevi… nisu ni oni baš bili ludi za tim smakom sveta, poručuje Donaldson. Al’ da ste videli kako su ih samo gledali oni krvoločni generali… ne bi ni vama bilo svejedno.

No, iz istorije korak nazad u mit, iz koga će, koliko veoma uskoro, nastati istorija (jer kako li to već biva?). Ko je, dakle, Keni O’Donel, u tumačenju Kevina Kostnera? Ko je ta ekstremno bitna ličnost čije je postojanje u stvari razrešilo kubansku krizu, iako čak ni u ovom dugačkom filmu nisu uspeli da nam objasne čime tačno, a za koga ujedno nikada niko nije čuo? Do ovog filma? I do sledećeg udžbenika iz istorije koji će možda pisati neki Kostnerov fan? Keni O’Donel je, dakle, otac izvesnog Kevina,internet-milionera, koji je uložio supstancijalne količine dolara u kompaniju čiji je vlasnik Armin Bernštajn, koji je – šta? – producent ovog dela. A Kostner k’o Kostner, u film je uneo specifičnu količinu nacionalnog ponosa i egzistencijalne epike, nadgradivši tako mogućnost O’Donelove udžbeničke budućnosti do izvesnosti. Istu je zapečatio postkatarzičnim slomom svog lika tokom poslednje scene koja počinje monumentalnim detaljem rađanja sunca, koje tako obznanjuje odgovor na kritično pitanje: bilo li je ili nije nuklearnog rata? Uh, pardon, u pitanju je bila pretposlednja scena. U poslednjoj je dirljivo pismo majci pilota poginulog na patriotskom zadatku tokom ove junačke epizode američke visoke politike. U njemu se apsolvira koliko je visokim zvaničnicima stalo do svakog američkog života, ukoliko je neko bio dovoljno drzak da dotle ne primeti. No, avaj, oprostite, izvinite, ovo je u stvari bila pretposlednja scena. A u(ovog puta stvarno) poslednjoj, veliki dečaci Kennedi, Džek i Bobi dobacuju se loptom i odlaze ka kući. Ovo čisto da ne zaboravimo koliko su u stvari simpatični i puni ljudskosti ostali i posle ovog nadasve iscrpljujućeg iskustva.

A što se tiče… ovaj… filma? Ono – kamera, montaža, režija? Gluma i tako dalje? Zašto Brus Grinvud ne liči na Džeka Kenedija, a ne zna ni da glumi? Zašto Andžej Bartkoviak (dir. fotografije) skače iz kolora u crno-belo i nazad i po kom principu? Uopšte nije bitno. Bitno je možda još jedino što relativno lako sami možete potvrditi da nije bitno.

Nekim divnim čudom, naime, Trinaest dana brzo prođe u bioskopu. A možda nema ni čuda, već su samo mehanizmi funkcionisanja visoke politike neodoljivi za praćenje, naročito kad je toliko lako uočiti poražavajuće sličnosti sa dobro poznatim miljeom. Čak i kad se zna kraj. I tamo i ovde.