Milošević je sebe reklamirao kao Prometeja: odao je ljudima tajnu da je NATO pobediv i – eto ga okovanog u Ševeningenu gde će iz one fontane svake noći izlaziti labud da mu kljuca džigericu.

Prometej neće posete, neće telegrame podrške, neće novine, sve cepka na najsitnije komade i baca u klozetsku šolju, oni koji su na njegovoj strani samo kvare kontrast koji je on smislio, na živce mu ide i Remzi Klark… Odluka da odbije svaku pomoć samo je drugo lice njegove megalomanije – ili će biti svi uz mene, kao kad sam bio na Gazimestanu, ili, ako je to propalo, neka ceo svet bude protiv mene.

Na Dedinju su ga branile pojedine učesnice NOR-a i Siniša Vučinić, u Bačvanskoj je imao ženu i advokata, sad ne prihvata ni branioca koji mu po proceduri pripada. Inspirisan možda i našim prvim kvizom ("Pojedinac protiv Televizije", vod. Miloje Orlović), Milošević bi da naturi vlastiti scenario, da prigrabi režiju i da odigra glavnu ulogu u komadu koji ima radni naslov Against Machine; tantijema se odriče u korist samohrane supruge, a ako šta pretekne onda i u korist srpskog naroda koji će takođe još dugo biti samohran uprkos takozvanoj donatorskoj konferenciji.

Mesijanski kompleks je obeležio celokupnu njegovu vladavinu, ali je bio koliko-toliko zauzdavan saznanjem da ipak, ipak, postoje Skupština, opozicija itd. Sada toga nema – otud se haška samica pokazala kao carstvo neograničene slobode.

Zaista, dokle god čovek nešto planira, dogod se nečemu nada i dokle god od nečega strepi, nema za njega pune slobode. Dospećem u Hag Milošević se obreo s one strane razuma, probudio se oslobođen pragme, vrtoglavo slobodan! Nema više Filinog pametovanja, nema ženinih mudrolija, sad može sam da zaoštrava stvari do besvesti! Sudija mu doduše gasi mikrofon kad god zausti da drži govor, on se siromah zaleće kao da je na otvaranju mosta "Boško Perošević" ili na Kongresu u Sava centru, sudija mu onda oduzima reč to jest glas, likujemo mi koji nikad nismo mogli da dobijemo normalan odgovor ni od Bore Jovića ni od njega – napokon se našao neko ko može da mu kaže: olabavi, čoveče, nisam te to pitao! Dakle, mi kojima je već preko glave Miloševićevog nipodaštavanja logike i etike radosni smo – ili makar zadovoljni – što tako više ne može, ali Milošević još nije uzdrman! On zna da se i tako ućutkan (i baš zato što je ućutkan!) izdvaja od svih drugih državnika i od svih drugih zatvorenika; kao negativac on je napravio pun krug, i mora biti da se oseća kao neko ko je iznova rođen, ko je na početku nove inkarnacije.

Uloga najveće pojedinačne žrtve novog svetskog poretka doneće mu silesiju obožavalaca, milioni ljudi ne znaju kud bi sa svojom ogorčenošću, zar ne? U ustrojstvu sveta odista postoji gadna fabrička greška, nepravde, nasilja i eksploatacije ima na pretek, i mnogi od poniženih i uvređenih naći će da je Slobek pljunuti Isus. Ja ne. Njegov najnoviji viraž, njegovu hašku monodramu kao god i njegovu vladavinu radije razumevam kao kič: odbijajući da ima makar i jednog saveznika on tetura ka ekstremu koji mu se sada čini kao čvrsta podloga, ali bauljanje od krajnosti do krajnosti nema gde da završi nego u kiču, pratimo ga, dakle, od razdoblja herojskog kiča, preko kiča obnove i izgradnje do kiča nevinosti bez zaštite.

Slobodan Milošević je shvatio šta Tribunal od njega traži i smesta odlučio da mu to uskrati: u Hagu je zato da bi se sa njim razgovaralo (prvenstveno doduše o njegovoj eventualnoj krivici, ali i o nekrivici ako u sudskom procesu upravo nekrivica ispliva!), ali on nikada nije hteo da razgovara. Umeo je samo da nareuje ili da sluša – mahom Amerikance kad bi se našao u procepu.

U toku je opštenarodno nadmetanje ko će lepše da ga oplače i ožali, od predsednika Koštunice do ubogog kandidata za prijem u Srpsku radikalnu stranku, još malo pa neće biti Srbina koji nije bio anketiran na ulici, kako vam je palo i koliko vas je teško pogodilo sramno i nezakonito izručenje našeg predsednika, pardon, bivšeg predsednika Miloševića, građani svi kao zapeta puška, jedni kuju u zvezde njegov prkos, drugi kunu Vladu što nije slušala Ustavni Sud, crni mi, onoliko naše dostojanstvo odlete u nepovrat Đinđićevim helikopterom! Meni ne polazi za rukom da u Miloševiću ma i na trenutak vidim mučenika (o herojstvu ne bih ni govorio). Zašto? Pa zato što se neće mučiti, još jednom će postupiti onako kako je njemu zgodnije: umesto da odgovara na konkretne optužbe za konkretne premda masovne nepodopštine, on će ponavljati da su ga okovali zato što je Srbin, zato što je zaustavio NATO!

A, evo mog ljubimca na radiju, advokat Tomanović kaže da će advokati iz celog sveta svakodnevno posećivati Miloševića, tako je Tomane, care, važno je da se smisli neka krajnost, ili će se Slobek samcijat sam boriti protiv meunarodne zajednice, ili će advokati celog sveta oko njegovog tela napraviti živi štit! Zašto radikali ne bi paralisali Haški sud tako što bi se non-stop javljali za reč po poslovniku?