Živimo u teškim vremenima. Možda najgorim u kojim smo živeli od Miloševića naovamo, ne zato što nam je objektivno nikad gore već zato što nam objektivno nije nikad bilo jasnije kako bolja vremena izgledaju, i koliko mnogo mi još imamo do njih. U tom procepu, naša muka čini nam se još bezizlaznijom, jer se sami iz nje moramo izvaditi.

Exit 2001, kao "prvi festival u nas", "svetskog profila", "svetskih zvezda", "sa Srbijom ponovo u Evropi", zamišljen je ambiciozno u svakom pogledu: traje devet dana, održava se u Novom Sadu a ne u Beogradu, multimedijalan je, i akcenat stavlja na plesne izvođače.

ISTI KALIBAR: Nepoverenje srpskih građana u bilo kakav iskorak u svet je ogromno. Negativnom zaslugom aktera s obe strane granice. Izoštravanje izbora gostiju u hodu, pred očima javnosti, samo je to nepoverenje nepotrebno uvećalo. Dok stvar nije dovedena na razumnu meru. A to izgleda, otprilike, ovako: Finley Quaye, Banco De Gaia, Roni Size, Max Romeo, Osibisa, Tony Allen, Kosheen, Luke Slater; zvučni aduti bivše YU: Anastasia, Darko Rundek, Discipline A Kitchme, KUD Idijoti plus aktuelna srpska scena: Van Gogh, Vlada Divljan, Del Arno Bend, Sunshine, Eyesburn, Partibrejkersi… Spisku treba dodati i znatan broj srpskih i stranih disk džokeja, kao i armadu rege ekipa koja je okupirala afro-stejdž. I još – bioskopski i pozorišni hitovi proteklih sezona, više da ono multimedijalno učine multimedijalnijim nego kao deo nekog osmišljenog koncepta.

Iako je Srbija bila (i nadam se ostaće!) zemlja rokenrola, u periodu sankcionisanih godina imali smo priliku da ekonomski i trendovski podrobnije ispratimo razvoj plesne kultrue, ostajući tako makar terapeutski linkovani za ostatak sveta. U koncepciji izbora gostiju svakako je pomogla računica da eminentni izvođač, sada kao DJ, plus njegov MC, koštaju manje od bilo kog rok benda istog kalibra.

Ali, to i dalje ne znači da prosečno informisani srpski posetilac ne treba da zna šta mu je uvaljeno, što je danak tranzicionoj fazi. Finley Quaye nije Tricky, Tony Allen nije Fela Kuti, Max Romeo je Max Romeo koliko je i Joe Strummer & The Mescaleiros – The Clash, dok Kosheen nisu Basmenet Jaxx, a ni Luke Slater nije Underworld, iako je zamišljeno da nam tako izgledaju.

Da li je ovaj pionirski poduhvat trebalo svesti (samo) na tri-četiri dana žanrovski jasno profilisana s elitnijom postavom, ili Exit 2001. treba shvatiti kao brljiv pokušaj rekapitulacije propuštenog? Sasvim je sigurno da Exit treba da postoji. I dok se ne uspostavi neki drugi exit, ovaj bi trebalo pravilno percipirati kao već viđenu vašarsku atrakciju istočnoevropskih zemalja (danas smo to i mi), ili kao kozarački drum & bes. On je neodvojivo povezan sa dobom iz koga smo izašli i formalno više obećava nego što je sada u stanju da pruži.

EGZOTIČNI AMFITEATAR: Petrovaradinska tvrđava je sjajno odabran egzotični amfiteatar, spreman da sopstvenom atraktivnošću podupre i daleko veće zvezde od onih koje smo imali priliku da gledamo. U poređenju sa nama analognim Pepsi Sziget festivalom u Budimpešti, koji se održava već nekoliko godina početkom avgusta, srpski festival je u mnogo čemu uspeo da zakamuflira svoje siromaštvo. Nemoćan da izborom izvođača parira mađarskom, on je u formalnom pogledu ponudio daleko više. Od čega se najboljim čine dva DJ i afro-rege stejdž, kao povlađivanje populističkim trendovima prethodnih godina, ali i pozorišna scena koja unutar ponuđenog izgleda kao sasvim prihvatljiv vid kulturne informacije, i ne toliko edukacije.

S druge strane, što je autorova lična procena, iako razume razloge za, krajnje je vreme da počnemo da odbacujemo odvratnu ideju jugoslovenstva, jeftino šićareći na plemenskom žalu za prošlošću. U Srbiji postoje generacije koje su, ne svojom voljom, odrasle van federalnog sazvežđa SFRJ-a, i njih više ne treba lagati da su nam iz ovih ili onih razloga hrvatsko-slovenački-bosanski izvođači bliži i draži nego bilo koji drugi, jer nisu. Naročito, zbog toga što ispod svih tih izmirujućih namera leži jedino i samo ekonomska računica kompenzatorski sračunata između bivše braće. I krajnje vreme je da počnemo da razmišljamo šta možemo da dobijemo za iste pare negde drugde.

Exit 2001. solidno je organizovan festival. Na primeru treće večeri (zvezda Roni Size) nije se skoro uopšte čekalo na ulazak. Uprkos brojnim ljudskim kapijama posetilac je pored Sonijeve handy kamere mogao da unese i uzi, ali ne i da ubije više od dvadesetak ljudi u rafalnoj paljbi. Obezbeđenje je bilo raštrkano svuda, i posetilac se mogao osećati sigurnim, ali namera organizatora nije bila baš ta – cilj je bio da na teško ogradiv teren Petrovaradinske tvrđave ne ušeta nijedna duša bez karte. Ali, to je izgleda dug starim vremenima i pogrešno shvaćenom profesionalizmu. Šatora sa pićem i sitnijih vašarskih šatri ima duž skoro svih staza, i cene nisu toliko izrabljujuće.

UMARAJUĆI SET: Na Roni Sizeu je prema procenama onih koji broje bolje od mene, bilo između petnaest i dvadeset hiljada ljudi. Maximum Roach, još imbecilnija varijanta matičnog sastava Apollo 440, iako su iz Londona, bend je koga se treba stideti i nikako njime ne zamazivati oči needukovanom srpskom posetiocu. Nubian Mindz, koji su nastupili nakon njih, imali su tu nesreću da im zvuk bude upadljivo lošiji nego prethodnicima iako je njihov set bio, meni, umarajući set drumandbassa sve uz toliko iritatne povike MC-ja da li osećamo bas i da li znamo koliko on voli prelepe jugoslovenske žene, uz još iritantnija obraćanja na srpskom koja vas instantno čine građaninom zemlje Trećeg sveta. Roni Size je prijao masi. Plus činjenica da je ostao skoro dva sata duže od predviđenog na stejdžu, kao i da su posetioci imali retku priliku da uz jednog bristolskog DJ-a uživaju i u londonskom MC-ju, makar tokom samo dve pesme, govori da je i njemu bilo vrlo prijatno. Kao znakovit pokazatelj gde smo i šta smo govori i činjenica da publika posebno voli ploče iz kutije Srbija, koja stoji odmah do one jače od najjačeg. Zakucavanje je potrebno koliko i pražnjenje.

Ukoliko sledeća godina bude imalo berićetna po građane Srbije, valja očekivati da i odnos organizatora prema njima bude upadljivo ozbiljniji. Konkurencija, tržišna ekonomija, bolja informisanost i lakša konzumacija sveta sve manje će dozvoljavati da ostajemo naseobina u tranziciji. Što će samim tim proizvesti i daleko oštriji ton u sagledavanju manifestacija poput ove. Jer, svako će morati da radi svoj posao najbolje što… mora.