Od 11. maja do 18. juna u Beču je održan jubilarni, pedeseti Viner festvohen (Wiener Festwochen). Ovaj festival raznovrsnog programa (dramskim, muzičkim, programom vizuelnih umetnosti) najznačajniji je austrijski festival pored salcburškog (prošle godine imao je rekordnu posetu od 300.000 gledalaca). Na njegovom čelu nalazi se ugledni reditelj Lik Bondi; doduše, u poslednje vreme neke Bondijeve izjave i postupci postali su predmet kritika (ne pojavljuje se redovno na festivalskim premijerama, daje neprimerene komentare o umetnicima pozvanim na festival). Za nas je ove godine Viner festvohen bio posebno zanimljiv zbog vrlo zapaženog nastupa dva jugoslovenska umetnika, tačnije – umetnice. U programu vizuelnih umetnosti nastupala je multimedijalna umetnica Milica Tomić, dok je u dramskom programu prvi put izveden novi komad Biljane Srbljanović Supermarket.

O ovom izuzetnom uspehu Biljane Srbljanović najbolje svedoče gole činjenice: novi komad naše spisateljice naručio je bečki festival; postavio ga je vodeći mladi nemački reditelj Tomas Ostermajer sa umetničkom ekipom iz njegovog pozorišta Šaubine; izveden je u okviru programa u kojem je gostovao Piter Bruk sa svoje dve poslednje predstave i u kojem su premijerno odigrane nove predstave Petera Cadeka i Franka Kastorfa, dvojice velikih nemačkih reditelja. Posmatran u kontekstu našeg pozorišta, ovaj uspeh dobija dodatnu dimenziju: koliko nam je poznato, ovo je prvi put da je jedna drama napisana na srpskom imala praizvedbu na nekom stranom jeziku, i to na tako značajnoj teatarskoj manifestaciji. Ipak, sve bi ovo bili blanko uspesi da nisu potvrđeni 15. juna uveče u novom izvođačkom prostoru, u rekonstruisanim velelepnim carskim štalama: obično suzdržana publika (em bečka, em premijerska) pratila je predstavu tačno i spontano i s burnim odobravanjem pozdravila sve stvaraoce. Tri festivalske reprize Supermarketa su rasprodate.

LIČNA TEMA: Jedan od razloga ovog uspeha verovatno je i to što je Supermarket prvi komad Biljane Srbljanović koji je na tematskom planu izmešten iz Srbije devedesetih: radnja se dešava u nekoj nemačkoj ili austrijskoj provinciji, a autorka se poigrava problemima koji su bliski domaćoj publici – predrasudama prema strancima, torturom medijske i potrošačke civilizacije, itd. Pri tome, vešto se izbegava zamka nategnutosti i izveštačenosti, koja se često javlja kada pisac bira temu i milje koji mu nisu bliski: u ovom komadu autorka spaja dobro prostudirani lokalni milje s univerzalnom, a reklo bi se i duboko ličnom temom.

Naime, osnovni tematsko-značenjski kompleks Supermarketa svodi se na lucidno, oštro, smelo i autoironično problematizovanje egzistencijalne situacije istočnoevropskog "večitog disidenta". Nespreman da prihvati novi svet za koji se borio, nesposoban da svoj identitet izgradi izvan preživelog, besmislenog disidentskog modela, glavni junak komada Leo Švarc (alijas Leonid Crnojević), politički emigrant s Istoka, samo može da dopisuje svoj tajni (ispostaviće se i izmišljeni) policijski dosije – da reciklira prošlost, vrti se u začaranom krugu, šlajfuje u mestu. Na jednom dubljem značenjskom nivou njegova sudbina prevazilazi konkretnu, istorijski omeđenu situaciju i, poprimajući čehovljevsku rezonancu, postaje cinično-tužni prikaz ljudi nesposobnih za život, ljudi koji tonu u prošlost kao u živo blato.

Kao i u svojim prethodnim dramama, osnovni tematsko-značenjski kompleks Biljana Srbljanović direktno izvodi iz složene, precizne, metaforične dramaturške konstrukcije. Misao o životu koji se rastače u recikliranju prošlosti autorka razvija iz odlično zamišljenog i postavljenog apsurdističkog dramskog mehanizma: iz stalnog ponavljanja jednog istog dana. Za razliku od ostalih, glavni junak primećuje da mu se stalno dešava isti dan i na različite načine – groteskne, apsurdne, tužne – pokušava da iz njega iskorači; to mu polazi za rukom tek kada uništi svoj lažni policijski dosije, simbol opstajanja u mitologizovanoj prošlosti.

KIČ IDILA: Ovakav završetak, koji je podjednako srećan i za sve ostale likove, samo liči na happy end sapunske opere (komad je upravo ovako žanrovski određen). U toj kič-ideji opšteg pomirenja sa sobom i drugima ironično se rekapituliraju sve prikrivene strasti i manipulacije koje su se postepeno otkrivale tokom komada. Dakle, Supermarket ne nudi pojednostavljenu sliku o čoveku koji, opstajući u prošlosti, ne može da se uklopi u "vrli novi svet": taj "vrli novi svet" uopšte ne postoji, postoji samo njegov surogat – zapadni svet instant zadovoljstava iz supermarketa i televizijskih programa. Međutim, kemp-poetika komada, zasnovana na preplitanju emocije i ironije, poistovećivanja i distanciranja otkriva još jedan značenjski sloj, koji prevazilazi naslućenu kritiku: iako ni približno idealan, taj novi svet je naša realnost, pa ga zato treba prihvatiti i u njemu tragati za ljubavlju i drugim "malim" radostima.

U predstavi nastaloj u koprodukciji festivala Viner festvohen i berlinskog pozorišta Šaubine, reditelj Tomas Ostermajer insistirao je na žanrovskoj odrednici komada – sapunska opera – i na toj osnovi dosledno razvijao scensku kemp stilizaciju. Tu stilizaciju gradili su namerno ilustrativni muzički akcenti (orekestar u belim odelima sa srebrnim reverima sve vreme je na sceni), značajne pauze, zamrznuti dramatični izrazi lica u krupnom planu (ti izrazi postignuti su video projekcijom), itd. U ovoj predstavi video projekcije (autor Julijan Rozefeld) nisu neko spoljno rediteljsko rešenje, kako to u pozorištu obično biva; sapunska opera je televizijski žanr, tako da se korišćenje projekcija pokazuje kao logično sredstvo. Funkcija ovog odličnog video-materijala višestruka je: pored spomenutog zamrzavanja u dramatičnim situacijama, on pravi ironične citate na scene iz stvarnih televizijskih sapunica i gradi ikonografski fon predstave, dok snimci kosmičkog kretanja cinično označavaju složenost egzistencijalne situacije glavnog junaka, njegov problem s vremenom.

DEČJI HOR: Diskretna kemp stilizacija ostvaruje se i u glumi, pre svega u odličnoj igri Gerda Vamelinga (gospodin Brita), Linde Olsanski (Diana Švarc/Crnojević) i Marka Vaškea (Mali). Iako je nezahvalno praviti rangiranje u kompaktnoj igri ansambla, ipak treba izdvojiti sjajnog Marka Vaškea: odličnom glumačkom tehnikom, koja spaja fizičku snagu i gipkost pokreta i gradi raskošnu ali nenametljivu "koreografiju" gestova i izraza, Vaške je s lakoćom preplitao emotivnu odbranu lika mladog turskog emigranta s ironijskim distanciranjem i poigravanjem. Naglašenija komičarska stilizacija bila je prisutna u igri Falka Rokstroha: zato je njegov Leo Švarc bio vrlo dobar u scenama neurotičnih ispada, ali su scene u kojima junak iskreno pati delovale nešto slabije; to je malo narušavalo opštu ravnotežu predstave, ravnotežu između emocija i ironije.

Smisao ove scenske stilizacije na kojoj je celim tokom predstave Ostermajer dosledno insistirao zaokružuje se u završnom prizoru: dečji hor peva neku evrovizijski sladunjavu pesmicu dok se glavni junaci njišu zagrljeni, a pri tome se i privatavaju (posebno gospodin Brita i njegov friško "usvojeni sin" Mali). Ovim sladunjavo-ciničnim prizorom Ostermajer efektno i stilski primereno scenski nadograđuje osnovnu misao novog komada Biljane Srbljanović: moderna civilizacija sapunskih opera, supermarketa i evrovizijskih takmičenja sigurno ne predstavlja najbolji od svih svetova, ali se čovek u njemu može izboriti za neku svoju malu i uvrnutu sreću.