U februaru ove godine Manic Street Preachers su održali koncert na Kubi, zemlji koja je, po njihovom mišljenju, simbol otpora sveopštoj amerikanizaciji sveta. Nastupu je prisustvovao i lider ove zemlje Fidel Kastro, posebno dirnut pesmom Baby Elian, inspirisanom prošlogodišnjim otimanjem šestogodišnjeg Kubanca Eliana između američkih i kubanskih vlasti. Svojim prisustvom u bekstejdžu Kastro je učinio veliku čast bendu. Dolazak Preachersa na Kubu bio je prvi nastup nekog zapadnog izvođača u poslednjih dvadeset godina. Jedan od komentara fanova koji su odvojili 17 centi za kartu bio je: Super! Nadam se da ovo znači da će još neke grupe doći. Kao Oasis, recimo.

Kada je politički angažman ovog benda u pitanju, ne treba biti u zabludi ili imati pogrešna očekivanja. Nešto više od deset godina pre nastupa na Kubi, MSP su objavili svoj prvi singl Motown Junk koji je počinjao semplovanom deonicom Revolution, Revolution… Ovaj i naredni singl You Love Us jedini su objavljeni za malu nezavisnu kuću Heavenly. Tri sledeće ploče objavio je multikorporat Epic, da bi njihovu karijeru potom nastavio jedan još veći, Sony Entertainment. Dil koji su ovi pop revolucionari napravili sa svojim izdavačima vrlo je jednostavan – dok god nam vi pravite pare, pevajte o čemu god hoćete, odnosno, dok god vam mi pravimo pare, pevaćemo o čemu god hoćemo. Šest albuma u nizu svedoče o uspešnoj saradnji i o tome da zemaljsku kuglu mogu nositi i četiri slona na svojim leđima sve dok sam ja (bilo ko) plaćen za ono što radim. Istina koju Preachersi uporno pokušavaju da nam dočaraju već godinama je irelevantan pojam. Ljudi kupuju ploče zbog sopstvenih istina. Ostaje nejasno kako niko nije primetio da ovaj bend nije napisao nijednu ljubavnu pesmu u prvih osam godina svoje karijere.

Know Your Enemy stoji na zacrtanoj Preachers liniji dokumentovanja svih bitnijih političkih momenata između ove i prethodne ploče (za one koje to zanima). U mnogo čemu, Enemy, kao i njihov drugi album Gold Against The Soul, izgleda kao ponuda benda kome je potrebno vreme da odluči šta dalje. S tim što se salcetu koje se u međuvremenu pojavilo ne žuri s rešenjem. Tamo gde Enemy ne zvuči kao soul – mestimično hardrokerski sa jutuastim refrenom (Found That Soul, My Guernica), naziru se posve bizarni uzori ili poređenja – sa Beach Boys (So Why So Sad), Pretenders (Royal Correspondent), drugom inkarnacijom Duran Duran (Epicentre) ili Air (Miss Europa Disco Dancer). Završna Freedom Of Speech Wont Feed My Children stoji na ovom albumu kao teatralni vrhunac i muzike i poezije. Sve u svemu, na Enemyju ima više duhovitosti (ili razloga za smeh) nego na bilo kojoj Radiohead ploči, više političke smelosti nego kod U2 u poslednjih desetak godina, i konačno, barem dvaput više dobrih pesama nego na poslednjem Oasis albumu.

Ali i dalje, kao možda jedini pravi način da se iskaže politička poruka u rokenrolu, ostaje da se pokaže srednji prst i prećuti sve što se moglo reći. To su mladi Kubanci na vreme shvatili pitajući se kada će doći Oasis.