Komisija za istinu i pomirenje počela je ozbiljno da se krnji i pre nego što je zvanično formirana: istoričar dr Latinka Perović i prof dr. Vojin Dimitrijević podneli su ostavke na članstvo u Komisiji koju je svojom odlukom imenovao predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Iako su na preliminarnom sastanku potencijalnih članova Komisije od 23. marta 2001. postavljena neka suštinska pitanja u vezi s mandatom i načinom rada buduće Komisije, iako je za sledeću sednicu bilo dogovoreno da će biti pripremljeni i pisani dokumenti koji će jasno definisati rad Komisije, u Službenom listu SRJ osvanula je Odluka o formiranju Komisije za istinu.

STRAŠNO NASLEĐE: "U oslobađanju od strašnog nasleđa kojim je prethodni režim opteretio srpski narod ima mesta za sve ljude dobre volje, bez obzira na njihova politička uverenja, životna iskustva i specijalna znanja. Srpsko društvo, srećom, nije bilo ravnodušno prema teškim ogrešenjima o čovečnost ni u toku ratova u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu. Ali, bolno i teško suočavanje sa našom neposrednom prošlošću, odvajanje Srbije od zločina i moralno pročišćenje svakog njenog građanina tek predstoji. Još jedna nezavisna komisija, u kojoj bi svaki pojedinac bio slobodan, mogla bi tome samo da doprinese. Ali, Komisija za istinu i pomirenje, kako se vidi iz odredbi o njenom radu, koje su dostavljene posle konsultativnog sastanka kod Vas, i pored uveravanja da to neće biti, ipak je državna komisija. Njen mandat nije jasan, ali je ona čvrsto institucionalizovana, čime je već postavljen okvir u kome se može tražiti istina. U tako zamišljenoj komisiji ne uspevam da sebi nađem mesto", piše predsedniku Koštunici dr Latinka Perović, koja naglašava da se odazvala pozivu na prvi sastanak iz poštovanja prema Koštunici pre svega zato što je bio na čelu Demokratske opozicije Srbije koja je na izborima 2000. godine: "pobedila režim koji je svojom politikom poništio sve tekovine moderne istorije Srbije. Režim koji je odgovoran za etnički nacionalizam, ratove na tlu Jugoslavije i ratne zločine. Režim koji je Srbiju razorio iznutra: ekonomski, socijalno i moralno."

ODGOVORNOST ZA ZLOČINE: Profesor Dimitrijević ocenjuje da se na Komisiju prenose vrlo uska ovlašćenja (ne uključuju pravo na pozivanje svedoka) koja zamagljuju pravnu prirodu Komisije. "Sadržaj rada Komisije omeđen je delom Odluke kojim joj se daje zadatak da "organizuje istraživački rad na razotkrivanju evidencije o društvenim, međunacionalnim i političkim sukobima koji su doveli do rata i rasvetljavanju lanca uzročnosti ovih događaja." U tom duhu će, kako se vidi iz materijala, središte istraživanja biti na periodu uoči raspada SFR Jugoslavije kao istorijskom procesu. Medutim, u tadašnjoj Jugoslaviji su živeli i delovali i oni koji danas nisu u SRJ. "Komisija sastavljena isključivo od građana SRJ (u kojoj čak nema nikoga iz Crne Gore) neće moći da izgleda nepristrasno ako donosi sudove o događajima van današnje teritorije SRJ", obrazlaže svoju ostavku profesor Dimitrijević i naglašava da je Komisiji u tom vremenskom razdoblju dato ogromno polje rada, koje nijedno telo takve vrste ne može savladati. Primera radi, suočavanje sa "zastrašujućim obrisima već formirane slike o Srbima i Srbiji", preispitivanje "demografskog stanja nacije" i "lingvistička istraživanja"!?

Profesor Dimitrijević u svojoj pisanoj ostavci naglašava da njega kao pravnika najviše zanima bestijalnost u našim ratovima. On, međutim, konstatuje da se od Komisije očekuje da ustanovljava Velike Istine: "Ja se bojim Velikih Istina jer se u njihovo ime i radi njihovog širenja primenjivalo surovo nasilje. Pomirenje može da se započne mnogo skromnijim sredstvima. Tu nisu važne namere, ni ko je bio u pravu a ko ne, niti čije se ponašanje može objasniti i razumeti (i možda opravdati), već je važno ko je bio čovek a ko nečovek." Profesor Dimitrijević smatra da bi Komisija trebalo da analizira degradaciju društva: politička ubistva, proterivanje i nestajanje ljudi, izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, propaganda rata, pozivi na likvidaciju političkih neistomišljenika, progon sudija, nastavnika i novinara, policijska brutalnost, masovna otpuštanja, ugrožavanje zdravlja stanovništva, ucenjivanje i samovolja državnih i svemoć partijskih organa, itd. On naglašava da neko to mora da čini tamo gde se odgovornost za nedela može pripisati državi, koja je ostala ista iako se režim promenio, pa je i dužna da žrtvama naknadi moralnu i materijalnu štetu. Na toj osnovi bi se naši građani mogli miriti između sebe, a oni koje ne stignu krivične sankcije privoleti da razmisle o svojim postupcima. Time bi se doprinelo pomirenju, bar u Srbiji i Jugoslaviji; s tako zamišljenim telom rado bih sarađivao."

Komisija je u okrnjenom sastavu nastavila rad: Radovan Bigović, Mirjana Vasović, Tibor Varadi (na bolovanju), Svetlana Velmar-Janković, Mihailo Vojvodić, Đorđije Vuković, episkop šumadijski Sava, Ljubodrag Dimić, Slavoljub Đukić, Aleksandar Lojpur, Zoran Stanković, Svetozar Stojanović, Darko Tanasković i Sulejman Hrnjica. Komisija je izrazila žaljenje što su Latinka Perović i Vojin Dimitrijević već na samom početku dali ostavke. Ne treba biti zao prorok pa pretpostaviti da Komisiji preširoko postavljeni zadaci (demografska slika nacije, lingvistička istraživanja!?) neće zapravo ni moći biti ostvareni. Posebno je delikatno pitanje da li će ovako "komponovana" Komisija za istinu i pomirenje zaista i tragati za istinom i pomirenjem? Dva glasa koja su se za vreme strašnih Miloševićevih "godina raspleta", godina ratova i sveopšteg razaranja najartikulisanije zalagala za istinu i mir, sebe ne vide u Komisiji koju je obrazovao dr Vojislav Koštunica. Preti li opasnost da se već na samom početku kompromituje cela ideja o istini i pomirenju na našem prostoru?