Kad mi subotom ujutru oko 5h zazvone istovremeno i sat i telefon, kad čujem umilni glas sa pitanjem: "Da li si spremna?", dok pokušavam da dohvatim budilnik – zapitam se štošta što nije za novinske stupce. Bavrljam oko kreveta dok me mačak gleda jednim okom ugodno savijen u spavaću pozu: tražim ranac, udice, olova, saplićem se o pecaljku, rešetka roštilja pada mi na nogu i, kao proklete sve stvari neophodne za pecanje menjaju mesta na koja su uredno spremljene prethodne večeri. Još kad mi se pri preručivanju u kesu "primama za babuške, crvenperke, nadam se karaše i šarančiće (sastav – prekrupa, anis, beli luk, vanila, ekstrakt kajsije) raspe po čitavoj kuhinji, iznova se zapitam – jesam li zaista "čitava"…

Stizanje do mesta pecanja počinje poterom za mamcima, a nastavlja se kruženjem po ritovima i kanalima. Jer, ili je problem dogovora – kuda idemo; ili je problem samo mesto – zauzeto je, zatravljeno, u glibu; ili, najzad, kad se smestimo – otkrivamo da tu ribe nema već decenijama, osim ziliona "Džonićevih" cverglana. Onda se opet upakujemo u auto i odlazimo na uvek proveren, uvek omiljen i po izgledu prirode u svako doba godine prelep opovačko-čenčanski kraj.

Pecaljka je namontirana, primama bačena, stoličica rasklopljena, pićence ugodno namešteno na izvaljeni panj, cigareta visi iz usta, a ja piljim u obalu preko puta. Dišem, uživam… Plovak može da "igra" na vodi koliko hoće, moja teorija je – ako nešto hoće da se upeca, upecaće se samo. Mir i tišina, poneki ćuk ili kos, čak i detlić, dosadne osice i još dosadniji komarci, posle pet dana pozorišne strke pravi su melem. Sve dok na suprotnu obalu ne stigne ekipa "modernih" pecaroša u super-džipu, sa super-opremom, i super-razglasom koji ispušta narodnjačko zavijanje. Postaje mi krivo što za opuštanje nisam odabrala lov, pa da im razglas smaknem hicem iz sačmare! Tada obično izgubim živce pa strada neko od kolega pecaroša sa kojima sam došla – jedared sam besno zabacivši upecala svog dragog za uvo (krupan primerak, priznajem), drugi put jednog našeg prijatelja – za očni kapak! Ali bar su kukanjem nadjačali zaurlavanje onih "modernih"!

Najlepše "legnu" boca vina o’ladjenog u "čuvarci", cigle za pod žicu roštilja, te krmenadle, slanina i kobasice sa istog – u lepinji, podrazumeva se i uz to mlad luk. A riba – pa svuda u svetu je običaj da se vrati u vodu, da se ne bi poremetila ekološka ravnoteža!

Na kraju dolazi pospanost od čistog vazduha i sunca, dobre klope i odmora, ali i histerične poruke na telefonskoj sekretarici o frci u Pozorištu, ili šta sam za "Ludus" zaboravila da napišem, ili šta god. Brišem ih i uglavljujem se u krevet. Mačak dobija napad skakanja i igranja, al’ ko ga "šiša". Laku noć.