Prvo su dugo proučavali literaturu koja se bavi prehrišćanskim, paganskim Balkanom; na osnovu nje birali i osmišljavali svoje uloge. Baveći se duhom drevnog Balkana bavili su se sobom i svojim međusobnim odnosima u stvarnom životu. Oni su: Dušan Murić, Sanja Vinković, Predrag Rakić, Isidora Stanišić, a idejni i kreativni vođa je Bojana Mladenović. Scenska slikovnost u funkciji je prošlih vremena onako kako ih "pamtimo": sinija, tronoške, krčazi, žito, voda, granje… Muzika je zasnovana na etno zvuku i ritmu Balkana, a komponovao je Igor Karakaš. Tako je nastao Blanko, naša valjda prva etno kreacija u domenu savremenog plesa.

Od početnih pokreta koji se vešto premeštaju od igrača do igrača, i sadržinski ukazuju na nužnost, ali i razgrađenost "plemenskog" zajedništva, pa sve do završne slike smirene pripadnosti "plemenu" odvija se čitav spektar situacija, odnosa… Bez vidljive narativnosti, Blanko deluje kao niz slika kojima osnovni ton daje zavisnost pojedinca od zajednice, ali iznijansiran ljubavlju, prijateljstvom, odbijanjem, saplitanjem, muško-ženskom suprotnošću i uzajamnom privlačnošću. Ovoj pre svega interesantnoj ideji (ugrađivanje ličnih relacija u strukturu nekog davnog vremena) i originalnom izvođačkom rešenju jedino se može zameriti katkad razvodnjen tempo, ili kakva simbolički nejasna sekvenca. Međutim, kako predstava odmiče tako se i ove manjkavosti sasvim gube.

U igračkom smislu neguje se "ritual" modernog pokreta, ali i teatralna izražajnost koja se povremeno graniči s akrobatskom veštinom. U tom smislu vodeće mesto, s pravom, pripada igraču Dušanu Muriću.

Poigravajući se vlastitim ličnostima i stvarnim međusobnim odnosima, pri tom ne izlazeći iz forme paganske običajnosti, ono što ovoj predstavi daje poseban kvalitet jeste njena temporalnost. Oslanjajući se na pagansko, dakle posredno, ona govori o temperamentu Balkana danas.