Zajednička procena vladinih i nevladinih stručnjaka u Beogradu jeste da na Balkanu neće izbiti novi rat širih razmera – ali da je nastavak sukoba niskog intenziteta nešto sa čim se treba pomiriti. "Ima problema koji se ne mogu rešiti", rekao je za "Vreme" jedan visoki vojni izvor. Za utehu bi moglo poslužiti da NATO može kontrolisati intenzitet sukoba, i da će se maksimalno angažovati da ga lokalizuje.

Malo je komplikovanije pitanje šta Zapad inače namerava da učini na ovom području – za početak kako će se odrediti prema ekstremnim albanskim aspiracijama ka osvajanju sve novih i novih teritorija.

NEDOVRŠENI RAT: Pogled unapred najpre zahteva pogled unazad na dosadašnji učinak misije koja će uskoro napuniti dve godine. "Ako je vreme pokazalo da je Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. bio ‘nedovršeni mir’, dvogodišnje iskustvo međunarodne uprave na Kosovu govori da je u ovom slučaju pre reč o ‘nedovršenom ratu'", ocenjuje ekspert za međunarodne odnose dr Predrag Simić. On dodaje da su se, paradoksalno, misije UNMIK i NATO našle u sličnom položaju kao Miloševićev režim: suočili su se sa problemom olako obećane brzine. Iako raspolažu superiornom vojnom silom, one nisu uspele da zaustave nasilje i utvrde politiku normalizacije međunacionalnih odnosa.

Pitanje je, naravno, i da li su hteli.

Zna se za direktno učešće Amerikanaca i raznih službi drugih zemalja u obuci pripadnika UČK-a. Pored toga, prelivanje sukoba na jug Srbije i u Makedoniju rezultat je neprincipijelnog sprovođenja mirovne misije, posebno razoružanja Albanaca. Kosovski zaštitni korpus, formiran posle formalnog raspuštanja UČK-a baza je za kadrove u okruženju. Nisu presekli dotur oružja, droge i druge oblike kriminala koji su izvor velikih finansijskih sredstava za ilegalne naoružane formacije. Nisu obezbedili ni granice, što im je prema Vojno-tehničkom sporazumu bila obaveza. Ne samo što nisu zatvorili administrativnu granicu prema Srbiji nego nisu obezbedili ni međunarodne granice sa Albanijom i Makedonijom, tako da je – po rečima jednog sagovornika – uspostavljen "lanac šetnji preko raznih granica", što je pogodovalo isključivo albanskim ekstremistima i nikom više u regionu.

Uprkos oktobarskoj pobedi demokratskih snaga nad Miloševićevim režimom, kopnena zona bezbednosti u Srbiji nije ukinuta i u međuvremenu se pretvorila u poligon za delovanje albanskih ekstremista koji zahtevaju pripajanje Preševa, Bujanovca i Medveđe Kosovu.

Krajem februara oružani sukobi preneti su i na sever i severozapad Makedonije. Presedan je da se sa područja međunarodnog protektorata (Kosova) oružano nasilje preliva na teritoriju članice Partnerstva za mir, a da se niko iz tog istog Partnerstva ne trudi preterano da joj pomogne.

ISKLJUČENO: Potpuno je isključeno da KFOR, odnosno NATO, odnosno SAD, koje navodno kontrolišu granicu i prema jugu Srbije i prema Makedoniji, nisu znali šta se dešava. Znaju, naravno, i da bi dalje širenje nasilja ugrozilo Crnu Goru (istočni delovi ove republike naseljeni su pretežno albanskim stanovništvom), jugozapadnu Srbiju (Sandžak), Albaniju (već ionako politički podeljenu), kao i ukupne odnose na jugu Balkana, uključujući Grčku i Tursku, odnosno južno krilo NATO-a.

U vojnom vrhu kažu da imaju poruku nove američke administracije da oni znaju šta se dešava na Kosovu, ali ne znaju kako to da reše – jer nemaju izlaznu strategiju, ne samo zbog složenosti problema nego zato što se još utemeljuje politika nove administracije. Kad ona bude određena, to će – prema izvorima u jugoslovenskoj vojsci i diplomatiji – verovatno biti kombinacija Bušovog izolacionizma i Pauelovog opreza koji se sastoji u tome da nigde ne uvodi američke trupe ako nema pomenutu izlaznu strategiju. U toku su pregovori SAD-a i Evrope o kontroli nad ovim delom sveta. SAD bi, izgleda, da ga prepuste Evropi, s tim da NATO , kao regionalna organizacija koju kontrolišu Amerikanci, zadrži ključnu ulogu.

U svakom slučaju, SAD će svoju strategiju brzo definisati i za to vreme bi bilo dobro i da državni vrh SRJ i Srbije odredi i svoje interese i politiku na Kosovu.Verovatno ima više razloga zbog kojih novo političko vođstvo još nije ustanovilo precizan stav o tome šta želi da postigne na Kosovu – ali nijedan od njih ne predstavlja opravdanje.

U međuvremenu, očigledno je da međunarodne snage ne žele energično da suzbiju albanski ekstremizam – jer da hoće, oni bi to i učinili, smatra Zoran Lutovac, istraživač u Institutu društvenih nauka u Beogradu, dodajući da nema nedvosmislene reakcije međunarodne zajednice – osim verbalne, kroz rezolucije Saveta bezbednosti.

NATO će, međutim, kontrolisati razmere sukoba, u kojima su – u skladu sa njihovom koncepcijom upravljanja krizama – stvorili dve strane, odnosno ravnotežu snaga. Dok je jugoslovenskim i srpskim snagama na jugu Srbije naloženo da povuku teško naoružanje, Albanci sa Kosova i dalje naveliko na to područje dovlače svakovrsno oružje. Slično se dogodilo i u Makedoniji.

GUBLJENJE SMISLA: U bombardovanje Jugoslavije i uspostavljanje međunarodne uprave uloženo je mnogo političkog autoriteta i mnogo para – a sad izgleda da je cela akcija dovedena u pitanje, ocenjuje sagovornik u vojnom vrhu. "KFOR-u duže vremena govorimo da im se može dogoditi da im misija propadne i da se to ne sme dozvoliti. U VJ-u kažemo da je naš interes da misija bude uspešna – ali uspešna na osnovu platforme 1244, a ne u smislu obezbeđivanja etničkog čišćenja koje čine Albanci."

Činjenica da ne ispunjava svoju ulogu naravno ne znači da će se mirovna misija povući sa Kosova. Najpre, njeno se trajanje u junu svake godine automatski produžava. Dok su, na primer, za produženje misija UN-a u Makedoniji ili na Prevlaci bile potrebne Rezolucije UN-a, u slučaju KFOR-a je potrebna rezolucija da bi joj mandat prestao.

Može se, međutim, očekivati postepeno smanjivanje vojnih kontingenata – kao što je bio slučaj u Bosni gde su međunarodne snage u početku brojale 60.000 pripadnika, da bi sad stigle do 20.000. Na Kosovu su ukrajinske i portugalske trupe već najavile svoje definitivno povlačenje.

Postepeno se može očekivati i veće razlikovanje KFOR-a i UNMIK-a, koji će sa svoje strane predavati prerogative izabranim vlastima. Cilj je da se barem rudimentarni organi lokalne vlasti uspostave dok su multinacionalne snage još na terenu, i UNMIK-ova glavna preokupacija trenutno su izbori, koje će organizovati OEBS pod njihovom kontrolom.

OPCIJE: U suštini, postoje dve dugoročne opcije međunarodne zajednice na Kosovu.

Prva je da pokušaju da ostvare ciljeve postavljene u Rezoluciji Saveta bezbednosti UN-a 1244, uz rizik oružanog sukoba s albanskim ekstremistima i gubitaka u redovima KFOR-a. Međutim, međunarodna misija će prevashodno voditi računa o sebi, u skladu sa devizom Pentagona o zaštiti američkih oružanih snaga (protection of forces) i "nultim gubicima" (zero losses). To na Kosovu znači povlačenje američkih vojnika u utvrđene baze ili njihovo ograničeno angažovanje – što je upravo i ostavilo širok prostor za delovanje UČK-a i njegovih naslednika.

Zapad može i da se povinuje albanskim zahtevima, odnosno prizna nezavisnost Kosova i Metohije uz rizik daljeg širenja konflikta sve do stvaranja velike albanske nacionalne države na Balkanu. U međuvremenu bi se mogli i povući sa ovog područja. Zašto bi Amerikanac ili Nemac ginuo na Kosovu? Predrag Simić na sledeći način definiše dilemu Zapada: kako da ostanu u životu, a da zadrže kontrolu? I on i Zoran Lutovac kažu da je njihovo balkansko iskustvo već iznedrilo recept u tom smislu.

Međunarodna zajednica je, naime, rešila problem Krajine tako što se – rešila Srba u Krajini. Iako UNMIK daje neke statistike iz kojih bi trebalo da proizađe da je situacija na Kosovu bolja i da su oni sasvim zadovoljni, ostaje činjenica o masovnom iseljavanju nealbanskog stanovništva – oko 250.000 ljudi. Dakle, tolerisanje etničkog čišćenja na Kosovu ukazuje na moguću taktiku pojednostavljivanja stanja na terenu kako bi se smanjio broj raspoloživih opcija i olakšala procedura rešavanja statusnog problema.

Činjenica da su kosovski Albanci brojčano dominantno stanovništvo na Kosovu, odnosno da je nealbanskog stanovništva tamo sve manje, može biti osnova najpre za faktičku, a zatim i za formalnu samostalnost Kosova.

STATUS: Postoji, izgleda, pet mogućih rešenja za status Kosova: puna autonomija sa zadržavanjem našeg suvereniteta i uključivanja Albanaca u politički sistem; dugogodišnji protektorat; status posebne federalne jedinice u okviru neke buduće savezne države; regionalizacija u smislu stvaranja srpskih enklava na severu, što bi u perspektivi vodilo podeli Kosova; samoopredeljenje Kosova, što bi vodilo stvaranju velikog Kosova, odnosno velike Albanije.

Dok pitanje statusa ne stigne na dnevni red – a njegovo će rešavanje u svakom slučaju potrajati – nove vlasti će izgleda nastojati da uspostave što čvršću saradnju sa KFOR-om i UNMIK-om.

Čak i u vreme politike konfrontacije koju su vodile bivše vlasti, predstavnici Vojske i MUP-a uredno su se – svakog četvrtka – sastajali sa oficirima KFOR-a, razgovarali o raznim aspektima bezbednosne situacije, registrovali primedbe jedne i druge strane da bi narednog četvrtka donosili odgovore na njih. Od uspostavljanja Koordinacionog tela savezne i republičke vlade: "Imamo sasvim korektne odnose u kojima uočavamo i razumevanje i uvažavanje. Oni znaju da od nas ništa loše ne mogu da očekuju", kaže sagovornik "Vremena" iz Vojske.

Prema jugoslovenskim diplomatskim izvorima, UNMIK priprema izbornu saradnju na Kosovu sa vladama u Beogradu. Postoje dobri signali o spremnosti na saradnju, dnevni kontakti sa jugoslovenskim institucijama. Prioritet SRJ-a jeste trenutno potpisivanje ugovora o statusu civilne uprave, kakav postoji kad je reč o drugim misijama u svetu. I Zoran Lutovac smatra da je učešće Beograda u pripremi izbora od ključnog značaja jer bez toga ni ulazak naših snaga u kopnenu zonu bezbednosti ne znači mnogo sa stanovišta uspostavljanja državnog suvereniteta.

Ko zna, možda ćemo po prvi put posle deset godina biti svedoci saradnje koja će državi nešto dobro doneti. Zar nije i sam generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson 25. marta na međunarodnom skupu u Rimu izjavio da "odnosi SRJ-a i NATO-a svakim danom postaju sve bliži"?