Autorski projekat Prašćaju nastao je povodom 30 godina umetničkog rada prvaka baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Aleksandra Izrailovskog. U ovom komadu savremenog baleta Izrailovski se pojavljuje kao kompletan autor – kao koreograf i režiser, autor libreta, aranžer muzike i sklopa šumova, prirodnih zvukova i kao jedini izvođač.

Polazeći od vlastitog unutrašnjeg sveta Izrailovski nam priča o sebi, svojim sećanjima, stradanjima, iluzijama… Ređajući sliku za slikom, neštedimice ulažući u njih i katkad grozničavo trošeći se, kreira lik koji pre svega ne može ostaviti ravnodušnim. Naglašena je scenska ubedljivost umetnika i svojevrsna posvećenost koja zrači iz svakog odlomka.

Iako u odmaklim četrdesetim, Izrailovski je očuvao izuzetnu fizičku kondiciju, sklad i koordinaciju telesnog i unutrašnjeg, te je pomalo neobjašnjivo zašto je ovaj nesumnjiv kvalitet "gušio" suvišnom i nametljivom mimikom, kricima i naizgled nekontrolisanom izražajnošću. Previše autentičan – da, ali na uštrb nešto drugačije, uzvišene i sublimirane ekspresivnosti.

Nekoliko dirljivih, dobro osmišljenih i upotpunjenih segmenata (uz uporno zvonjenje telefona bez odgovora, kao Albert iz Žizele sa jugoslovenskom zastavom umesto plašta, minijatura Krug), mogu se izdvojiti iz vrtloga slika koje uz neretko grotesknu mimiku imaju vid razgolićenog, delirijumskog transa. Pokazalo se da tako eksplicitno obelodanjivanje skrivenog, tj. nesvesnog, ukoliko je to uopšte bio cilj, i te kako jeste mač sa dve oštrice. Posle takvih sentenci ostaje nekakav zastrašujući osećaj, a sam postupak autora čini se nejasnim i preteranim.